ФЕЉТОН - ИДЕЈЕ О ИЗГРАДЊИ СРПСКЕ ДРЖАВЕ: Духовна и политичкa обновa почела је пре Карађорђевог устанка
КАРАЂОРЂЕВ устанак био је део знатно раније започете духовне и политичке обнове. Непосредно пре његовог избијања у дипломатске канцеларије Великих сила стизали су планови обнове уједињене српске државе.
Такав је био предлог грофа Валдемара Шметауа, аустријског официра, који ће у данској војсци постати генерал, француском министру спољних послова Вержену, да се обнови српска држава и претвори у упориште турске војне моћи на Балкану, са њим као кнезом будући да је, тобоже, био непосредан потомак кнеза Лазара Хребељановића (1774). Српски официр Давид Неранџић, који ће у руској војски стићи до генералског чина, кнезу Потемкину препоручивао се за владара обновљене "Илирије и других земаља све до Црног Мора", са средиштем у Црној Гори (1785. и 1788). Црном Гором, око које би се окупиле остале српске земље, хтео је да влада и пустолов Димитрије Вујић, "кнез од Илирије", који је своје планове нудио на најразличитијим адресама, од француских емиграната у Кобленцу, преко Беча и Петрограда, до Цариграда.
У кругу српског грађанства и племства око Саве Текелије, у јужној Угарској, расправљало се о устанку Срба и обнови српске државе са средиштем у Србији. У томе су, око 1802, са Текелијом разговарали Доситеј Обрадовић, бивши фрајкор Петар Новаковић Чардаклија и образовани правник Теодор Филиповић.
ВЕЋИ значај имали су планови старешина српског народа, највиших јерарха Српске цркве, митрополита цетињског Петра I и митрополита карловачког Стефана Стратимировића. Са игуманом манастира Пиве Арсенијем Гаговићем они су, како се сматра, у одређеној врсти договора радили на плановима обнове уједињене српске државе. Свој план стварања "Илирске краљевине", владика Петар је саставио уз помоћ херцеговачког и босанског митрополита, да би га преко поверљивих игумана послао руском двору и Светом синоду (1798). Архимандрит Арсеније Гаговић је, пошто је у Петроград стигао у тобожњој мисији прикупљања помоћи, у име херцеговачког митрополита, тајном саветнику Димитрију Павловичу Татишчеву предлагао стварање "Словено-српског царства", које би било примљено под скиптар руског цара или под круну неког руског великог кнеза (1803).
Сличне предлоге, али много развијеније, руском цару Александру I упутио је, поверљивим путем, митрополит Стефан Стратимировић (1804). Његова "Словено-Српска држава" требало је да се састоји из земаља у којима је, како је писао, живело становништво "рода и језика Словено-Српског". Оне су се простирале од границе Влашке до Скадра у Албанији, од Саве и Уне до Јадранског мора, на обе обале Дунава, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Приморју.
САМОСТАЛНОСТ ове српске државе, која би подразумевала покровитељство Русије и плаћање пореза Турској, требало је да буде успостављена по угледу на Дубровник, Јонска острва, Влашку и Молдавију. Словено-Српском државом владао би један од руских великих кнезова или неки од њихових протестантских, немачких сродника, чији би бар потомци временом примили православну веру.
Митрополит је био изричито против постављања римокатоличких владара на престо ове државе, јер би они, како је тврдио, били непријатељи православља. Митрополит Стратимировић није претеривао у својим ујединитељским амбицијама. У тадашњој славистици и лингвистици штокавски језик, којим се говорило у овим земљама, сматран је српским. При томе, водећи слависти Јозеф Добровски и Јернеј Копитар називали су католичке штокавце "Славосрбима", а остале "Србима". Стратимировићев план је, напротив, одавао утисак промишљености и тактичности. Бавио се чак и питањем територијалних надокнада за Велике силе које би од стварања Словено-Српске државе могле да имају штете. Аустрији би, у замену за Боку, део Далмације и Срем, припала "турска Хрватска", и влашке земље до реке Олте, док би Русија Турској гарантовала безбедност, па и проширење граница у Азији.
МИТРОПОЛИТ и поглавар свих Срба у Хабзбуршкој монархији, високи званичник коме је био отворен пут до цара и највиших дворских кругова, залагао се, потајно, за окретање Русима. У време устанка, он ће у исто време бити саветник бечког двора за питања устаничке Србије, али и незванични спољнополитички саветник Карађорђа и српских војвода.
Слично је прошао и Доситеј Обрадовић, пријатељ митрополита Стефана Стратимировића, некадашњи јозефиниста и одушевљени следбеник Јосифа II. Промена владарске личности, међутим, изменила је климу у држави. Уместо Јосифа II, савезника Русије у ратовима против Турске, присталице умереног просветитељства и верске трпељивости, на бечком престолу се нашао Франц II (од 1806. Франц I) (1792-1835), конзервативни римокатолик и лојални сусед Османлија. Вековно искуство Срба из јужне Угарске са Римокатоличком црквом било је више него речито. Осим тога, у њима се, после 1804, сукобила лојалност према уређеној, али туђој држави, у којој су живели као у прибежишту, са верношћу своме народу и држави коју је он управо тада, у мукама, стварао. И Доситеј ће, по преласку у Србију (1806), саветовати Карађорђа да се окрене Русији.
СРБИ у Пашалуку изнова су гинули у неуспелим спахијским напорима да се ослободе дахија (1802). Наредне 1803. године, понајвише у ваљевској нахији и Шумадији, под вођством Алексе Ненадовића и Ђорђа Петровића, званог Карађорђе, припремали су се за устанак. У сагласности са њима, у Црној Гори, Херцеговини и Далмацији на томе је радио и цетињски владика Петар I. Карађорђе, у чијој су личности били спојени фрајкор, хајдук и трговац, одликовао се смелошћу и ратничким искуством, али и познанствима са земунским трговцима преко којих се могло доћи до наоружања, муниције и хране.
Оборкнез Алекса Ненадовић је, упркос разочарању у Аустрију, задржао везе са крајишким официрима. Једно његово пресретнуто писмо, упућено капетану Јозефу Митесеру у Земун, било је коначан доказ за дахије о томе шта се спрема. Потом су кренули у превентивну сечу српских кнезова, у којој ће изгубити главе најугледније народне старешине, међу којима ће бити и Алекса Ненадовић. Срби су се, да би сачували животе, окупили на збору у Орашцу, прогласили Карађорђа за вођу и започели устанак. Углавном је прихваћено да се то догодило 14. фебруара 1804.године.
ЗАКЛЕТВА НА КРСТУ У ОРAШЦУ
УСТАНИЦИ су се у Орашцу заклели на крсту буковичког проте Атанасија Антонијевића. Црквене старешине страдале су и у сечи кнезова, и биле међу најзначајнијим вођама Првог српског устанка. Прота Матеја Ненадовић, син Алексе Ненадовића, био је најистакнутији Карађорђев дипломата, који је својом личношћу спајао две епохе у историји српске дипломатије. Био је, у исто време, свештеник, дипломата, законодавац и ратни командант. Заједно са њим, као законодавци и дипломате истицали су се и архимандрит манастира Раче Хаџи Мелентије Стефановић, архимандрит манастира Враћевшнице и потоњи шабачки владика Мелентије Никшић, архимандрит Каленића Самуило Јаковљевић. Свештеник и војвода Лука Лазаревић био је најистакнутији представник оног дела свештенства који се, упркос прекорима митрополита Стефана Стратимировића, истицао у бојевима.
СУТРА: СТАРЕШИНЕ ЗАДРУГА ДИЖУ УСТАНАК
ТУРСКА ДРХТИ ПРЕД ПРЕТЊОМ ИЗРАЕЛА: Избија трећи светски рат? (ВИДЕО)
МИНИСТАР одбране Турске, Јашар Гулер, изјавио је да Израел може да нападне Турску, чиме је подржао раније изјаве председника Ердогана, који је Израел описао као директну претњу за земљу.
14. 11. 2024. у 17:17
"ГЛАВНА ТЕМА ЈЕ ДА ЛИ ЋЕ МОСКВА БИТИ ГАЂАНА" Велико упозорење Вучића: Свет се креће по ивици амбиса!
ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић обратио се јавности после говора на Самиту КОП29 у Азербејџану.
12. 11. 2024. у 12:33
ЧИТУЉА КОСТИЋУ ОД ДЕЦЕ: "Живиш кроз нас - настављамо с поносом"
МИОДРАГ Костић, оснивач и председник МК Групе, преминуо је у среду ујутру.
14. 11. 2024. у 12:46
Коментари (0)