ФЕЉТОН - РУСИЈА СТРАТЕШКИ НЕПРИЈАТЕЉ: МИТРОПОЛИТ Петар I тражио је стварање Словено-српске државе

ПОСЛЕ победа на Мишару и Делиграду, заузимања Београда и ослобођења Београдског пашалука, Срби су коначно добили Русе за ратне савезнике. То је значило крупније и смелије планове. Стари српски идеали, ослобођење и уједињење, били су, и пре ових догађаја, циљеви Карађорђа и Правитељствујушчег совјета.

Француски цар Наполеон Бонапарта

Вожд и Совјет писали су 16. априла 1806. цетињском митрополиту Петру I да је њихов циљ уједињење Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, под покровитељством руског цара: "... да живимо заједно и уједно како што нам Бог заповједа који је у нас једну исту сербску кров улио и једним нас благочестием просвјетио; тако да живимо и да будемо једна браћа, једно тјело; једно сердце и једна душа и љубезни сограждани под једним крилом и покровитељством нам јединовјернаго и јединоплеменаго, данас у свјету перваго и најславнијега цара, благочестивејшаго государја всеросијскаго." У писму које су митрополиту упутили 10. јуна 1806. они су видели и Далмацију у "положителном савезу који је между старима и праотцима нашима, док су славни били, био". "У данашњеј зори, ако сви приљежно пред сунце не порадимо, никада се више за Србина сунце родити неће, да и оним којим [је] досада сијало саћи може за навјек", писали су "вожд Сербов с соборним Правитељствујушчим совјетом сербским" како су се потписали Карађорђе и Совјет, "високодержавном књазу и митрополиту церногорском" Петру I.

И ВЛАДИКА Петар I ће, почетком 1807. године, преко архимандрита Симеона Ивковића, Петрограду изнова нудити планове обнове српске државе. "Словено-српско царство", како га је називао, састојало би се од Црне Горе, проширене Подгорицом, Спужем и Жабљаком, затим Боке, Херцеговине, Дубровника и Далмације. У саставу Цетињске митрополије, налазиле би се три епископије, са богословијама или школама, у Задру, Требињу и Котору. После уједињења тих пет земаља, требало је, у погодним условима, Словено-српском царству припојити Босну и Србију. Престоница Словено-српског царства била би у Дубровнику. Руски император узео би титулу српског цара.

Планови карловачког митрополита Стефана Стратимировића и цетињског митрополита Петра I Петровића о стварању Словено-српске државе, као и њихове улоге у политичким збивањима, упућују на закључак да је, и у времену стварања нове, лаичке управљачке елите у устаничкој Србији и јужној Угарској, Црква и даље имала важну улогу у уобличавању политичких циљева. Они су били сасвим на трагу вишевековних српских предања и традиција.

НОВО је било везивање за православну Русију и нуђење српске круне руским царевима и принчевима. Била је то последица суштински православног, црквеног схватања света и политике, али и реалполитичке процене да се Срби, макар и уједињени у једној држави, сами нису могли одбранити од Турске, нити преживети усред међусобних надметања Великих сила. Не сме се заборавити да су Карађорђе и друге старешине устаничке Србије на почетку устанка, али и касније, у критичним тренуцима борбе за опстанак, нудили српске земље и Хабзбуршкој монархији.

Наполеон је од 1804. године храбрио и саветовао султана Селима III да угуши српску побуну. Његово непријатељство према Србима, међутим, вишеструко је увећано после Иванковца, Мишара, Делиграда, заузимања Београда и њиховог уласка у рат на страни Русије. Тада је постало сасвим јасно да они покушавају да створе своју независну државу, ослоњену на Русију, на простору од Саве и Дунава до Јадрана. Француске уходе у Босни и Херцеговини у сваком српском калуђеру виделе су руског шпијуна. За Наполеона, Срби су били само средство Русије у њеном пробијању ка јужним морима и светској моћи.

НАПОЛЕОН је био убеђен да ће онај ко освоји Цариград стећи универзално царство и зато, како је говорио, Руси нису смели да добију "ни педаљ" на десној обали Дунава. Већ у фебруару 1807. у Видин и Травник су стигли француски конзули, пуковник Меријаж и Пјер Давид. Њихов задатак био је да пружају сваку подршку напорима Османлија да одбране своје границе.

Француски цар је, такође, веровао да су Русија, и са њом православна, проруска Србија, биле природне противнице римокатоличке Аустрије. Одатле је потицао важан континуитет у политици западних Великих сила на Балкану. Кампоформијским споразумом из 1797. Француска је избацила Аустрију из Италије и усмерила је на Балкан, ка Далмацији и Боки. Пре него што јој буде одузета те територије, француски министар спољних послова кнез Шарл-Морис де Талејран Перигор је, 1805. године, предлагао да се Аустрији предају чак и северна Бугарска, Влашка, Молдавија и Бесарабија, како би се она претворила у најпоузданију брану руском продору ка југу. Наполеон то није прихватио јер је желео да такву геополитичку улогу сачува за Османско царство.

СРПСКИ успеси и амбиције из 1805-1806, као и улазак у војна садејства са Русијом, подстакли су подозрење Аустрије. Покушаји устанака Срба у Срему (Тицанова буна 1807) и Банату (Крушчичка буна 1808) били су непосредно изазвани збивањима са друге стране Саве и Дунава. У Бечу је разматрана и могућност заузимања Београда, као залога очувања интереса Аустрије. Устаницима су периодично чињене сметње у снабдевању, нарочито храном, са подручја Хабзбуршке монархије. У време продора устаника у Босну, маја 1807. године, на вести о томе да се и римокатоличко становништво спремало да им се придружи, сам цар Франц I захтевао је да се на њих стално утиче, да се одвајају од Србије и везују за његову државу. Када се Аустрија буде вратила у Далмацију (1814), потом и када уђе у Босну и Херцеговину (1878), тамошњи римокатолици постепено ће престати да користе ћириличко писмо.

Идеја очувања Османског царства да би се спречио излазак Руса на јужна мора и подстицања продора Аустрије на Балкан и њеног претварања у брану руском и српском утицају остаће трајно завештање Француске и, потом, Велике Британије, која ће у будућности у Русији видети свог стратешког непријатеља. У овоме је за Беч била важна и подршка Римске курије. Већ у Наполеоновој политици било је привремених одступања од такве политике, али она ће бити видљива кроз цео 19. век. Када је западне силе буду напустиле, избиће Први светски рат.

БРИТАНИЈА ЧУВА ОСМАНСКО ЦАРСТВО

СРБИ су 1807. године покушали да, уз посредовање Русије, успоставе први значајнији контакт и са Великом Британијом. Управо тада, у фебруару и марту 1807, британска флота прошла је кроз Дарданеле и угрозила Цариград, да би се, при повратку, удружила са руском флотом адмирала Сењавина. Савезници су, потом, овладали Егејским морем. Генерал Михелсон упутио је српске изасланике, који су тражили брзу помоћ у оружју и новцу, на британског конзула у Букурешту, родом Грка, Френсиса Самерерса. Он је одраније био у повременим обавештајним контактима са Србима. Самерерс је, међутим, одбио њихову молбу. Британски министар спољних послова Џорџ Канинг ће управо те 1807. године, пошто савезничка Русија буде Тилзитским миром прешла на страну Наполеона, уобличити доктрину "одбране интегритета и независности Османског царства", која ће пресудно утицати на потоњу политику Велике Британије на Балкану.

СУТРА: СПАЈАЊЕ СРБА И РУСА НА ДУНАВУ

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ОЧЕКИВАЛИ СУ ТУРСКУ ОСВЕТУ: У погађањима великих сила, Срби су препуштени судбини

09. 03. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СТАРЕШИНЕ ЗАДРУГА ДИЖУ УСТАНАК: У Петрограду су разрађивани планови поделе Турске

08. 03. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ИДЕЈЕ О ИЗГРАДЊИ СРПСКЕ ДРЖАВЕ: Духовна и политичкa обновa почела је пре Карађорђевог устанка

07. 03. 2022. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - НОВА САМОСВЕСТ СРПСКОГ НАРОДА: Од доба Шћепана Малог Петроград није веровао Црногорцима

06. 03. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације