ФЕЉТОН - НЕСЕБИЧНА И ХУМАНА ДЕЛА: Цена очувања достојанства и слободе није била мала

ЏОН В. Фротингем, амерички адвокат, индустријалац и филантроп, био је вероватно један од највећих појединачних добротвора Србије за време Првог светског рата и у послератном периоду. Шокиран вестима о страдању Србије, потражио је начин да помогне тој земљи.

Џон Фротингем/ Књижевница Рут С. Фарнам била је наредник српске војске, Фото "Википедија"

Прво је донирао 10.000 долара, а у новембру 1914. године послао је за Београд једну читаву болницу са 250 кревета, потпуно опремљену и са екипом од десет америчких доктора и сарадника. Делови те болнице, чија је укупна вредност у то време премашивала 200.000 долара, разаслати су у Ниш, Скопље и Ђевђелију, где су одиграли значајну улогу у лечењу тифусних пацијената. Срео је Јелену Лозанић на једној од њених говорничких турнеја у Сједињеним Државама, те су њих двоје изградили однос који је на крају крунисан браком склопљеним 1921. године.

Заједно су наставили са хуманитарним радом до краја рата и у послератном времену, оснивајући ратне болнице, сиротишта и занатске школе. Рачуна се да су њихове донације премашиле неколико стотина хиљада долара. Међу најзапаженије донације спадају оне за оснивање америчких домова за напуштену ратну сирочад у Сремској Каменици, Врању и Скопљу. Верује се да је он (Џон Фротингем) дао и прилог Карнегијевој задужбини за међународни мир (Carnegie"s Endowment for International Peace), који је помогао изградњи Универзитетске библиотеке у Београду. У знак признања за исказано човекољубље, краљ Србије га је одликовао Карађорђевом звездом и Орденом белог орла другог и трећег степена.

AМЕРИЧКА списатељица, предавач, Рут С. Фарнам била jе сарадница ратних болничарки и војник. Истицала се на јединствен начин - каосрпска војска јој је чак доделила чин почасног наредника. Налазила се у Србији још од балканских ратова као сарадница медицинских сестара. Године 1915. понудила је своје услуге Српском потпорном фонду у Лондону, који је регрутовао добровољце за медицинску мисију у Србији, али није прихваћена зато што јој је недостајало формално медицинско образовање. Обратила се принцу Алекси Карађорђевићу и његовој супрузи Американки, који су такође припремали једну медицинску мисију за Србију, те је овога пута примљена. У Србији је служила као добровољна болничарка у једној санитетској јединици при српској војсци. Када су Централне силе 1915. године прегазиле Србију, а Влада и Војска Србије морале да се евакуишу на обалу Јадрана, прошла је кроз тај егзодус и враћена у домовину.

У Сједињеним Државама је објавила књигу What an American Woman Saw and Did in Suffering Serbia (на српском доступна под насловом "Нација на нишану: Шта је једна Американка видела и учинила у напаћеној Србији"), у којој је на живописан начин рекапитулирала своја искуства у Србији. Њена књига, уз књигу Фортијера Џонса With Serbia into Exile ("Са Србијом у изгнанство"), постала је моћно средство у промовисању српске ствари у САД.

Затим се отиснула на турнеју на којој је држала предавања публици широм Сједињених Држава, током које је прикупила велике суме новца намењеног за хуманитарну помоћ Србији. Године 1916, прикључила се српској војсци на Балканском фронту и видела војну акцију у Бици за Брод (код нас познатијој под именом Битка на Црној реци) 11. октобра 1916. Такође је имала част да буде прва жена која је ушла на ослобођену српску територију. Њена пожртвованост за Србију и формално је призната путем разних одликовања: Орден Светог Саве трећег реда и петог реда; Орден милосрђа, Орден Косова, Орден краљевског српског Црвеног крста и Велика похвала за храброст војводе српске војске.

НАВЕДЕНИ примери представљају само део истински величанствене и племените великодушности коју су Американци показали према Србима у очајним тренуцима потребе.

Тешко је и замислити несебичнија и хуманија дела. Њихова демонстрација емпатије и спремност да пруже руку спаса некоме ко пролази кроз тренутке очаја подсећа на библијске параболе. Као таква, она је парадигма витештва с којим моћни, али часни светски лидер може да пригрли и третира свог мање срећног али достојног пријатеља и савезника. Можда је крунски симбол тог дивљења вредног односа одлука председника Вудроа Вилсона, тада преседан, да почаствује Србију и њен народ наредбом да се српска тробојка подигне поред америчких "звездица и пруга" на Белу кућу. Био је то дан када се над Белом кућом вијорила застава Србије.

У наставку фељтона доносимо текстове у чијем је фокусу период Великог рата (1914-1918), а све њих написали су амерички књижевници, историчари, новински извештачи, чланови медицинских мисија, сарадници на дистрибуцији хуманитарне помоћи, као и највиши државни званичници. Ти текстови су били расути по различитим, давно штампаним новинама, часописима и књигама и доступни само ентузијастима у области историје који имају времена и стрпљења да у потрази за њима "копају" по разним архивама, библиотекама и одлагалиштима. Они приповедају снажну причу о цени која се мора платити у борби за очување достојанства, слободе и демократије. Они су прави доказ шта нације у савезништву, уједињене у циљу, могу постићи на корист сваке од њих. После 140 година дипломатских односа Сједињених Америчких Држава и Србије - у свести одзвањају стихови великог енглеског песника Радјарда Киплинга, из "Опроштајне песме" ("Recessional"):

Judge of the Nations, spare us yet,
lest we forget - lest we forget.

(Ти који судиш народима, дај нам спас,

БЕОГРАД ИЗАБРАЛА ЗА ВЕЧНИ ПОЧИНАК

АМЕЛИЈА Пибоди Тајлстон у Америци је била медицинска сестра. Када је почео Први светски рат, у августу 1914. године, осетила је порив да и сама допринесе ублажавању страдања на ратом разореном подручју. После неуспелог покушаја да дође у Србију 1915. године, успела је да прикупи велику суму новца за хуманитарну помоћ Србији, а 30. октобра 1916. године успешно се домогла Солуна, где се придружила Емили Симондс, америчкој сестри која је од почетка рата радила за српски Црвени крст.

У Србији ће провести наредне три и по године, све до смрти од упале плућа, негујући рањенике и држећи своје кантине како би нахранила изгладнело српско становништво. У последњој белешци коју је исписала на самртној постељи за Америчко посланство у Београду, изјавила је да жели да је сахране у Београду. Како би исказала захвалност и уважавање за све што је Амелија Пибоди Тајлстон учинила за српски народ, Влада Србије је организовала и приредила државни испраћај у Саборној цркви у Београду.

СУТРА: Херојска борба за независност

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СПАСИЛАЦ БЕОГРАДА ИЗ ПЕНСИЛВАНИЈЕ: Многи Американци су оставили своје кости на српском тлу

12. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ХЕРОЈСКА БОРБА ЗА НЕЗАВИСНОСТ: Уметници су својим сликама дочаравали агонију Србије

11. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ВАШИНГТОН ОТКРИВА БЕОГРАД: Први споразум, Конвенција о екстрадицији, потписан је 1901. године

10. 04. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације