ФЕЉТОН - ПОДИЗАЊЕ МАНАСТИРА ХИЛАНДАР: Долазак Саве Немањића у Константинопољ је изазавао сензацију

ПО ПРИСПЕЋУ монаха Симеона на Атос, ватопедски игуман Теостирикт је природно желео да он и Сава, као највећи тадашњи ктитори те лавре, и даље остану у том манастиру, што се другим духовним оцима на Атосу, наравно, није много допадало.

Свети Сава – ускликнимо с љубављу, Фото "Википедија"

А кад су том игуману високородни српски монаси најавили да намеравају да прокрстаре полуострвом да би пронашли погодно место за нови српски манастир, он се у нужди сложио с тиме, претпостављајући да ће и та локација на крају крајева да буде под управом манастира Ватопеда.  А када су они најзад пронашли од гусара опљачкани, угашени и срушени Хиландар (чије земљиште је заиста било у власништву Ватопеда), љубомора осталих манастирских првака је била толика да је тада монах Симеон, по савету карејског преподобног прота Дометијуса послао сина Саву у ромејску престоницу да од цара Алексија III Анђела измоли дозволу за обнову тог манастира као посебног ромејског дара младој српској држави, успостављеној великим световним напорима сада скрушеног атоског монаха Симеона.                                                                                                               

Атоски монах Сава Немањић се први пут појавио на царском двору у Константинопољу почетком 1198. године, када је био у двадесет и трећој години старости и ово је била његова прва дипломатска мисија у животу и то код једног од водећих световних моћника тадашње Европе. 

ДОЛАЗАК  на гиздави и велелепни ромејски двор тог високо рођеног, наочитог и добро образованог српског племића у простој монашкој ризи и по гласовима дубоко опредељеног за усамљеничко и испосничко самоодрицање од свих световних задовољстава је међу ромејским дворским достојанственицима произвео прилично велику сензацију.  Сви они су тад пред собом имали живи пример хришћанског одрицања од безбројних световних стремљења њихових живота, али усађеног у личност пријатне особе пуне пажње, смерности, стрпљења па чак и разумевања према њиховим слабостима да се таквог живота одрекну. 

Отац Симеон је Сави дао добре савете како да се тамо понаша и он је тада на двору упознао не само цара Алексија III Анђела, него и тадашњег ромејског васељенског патријарха Јована Каматера, као и високог царског достојанственика Теодора Ласкариса, потоњег ромејског цара у Никеји, са којим ће он 1219. године преговарати о самосталности српске цркве.  А вероватно се тад упознао и са солунским митрополитом Константином Месопотамитом, који га је доста касније рукоположио за архимандрита. 

СВИ ОНИ су редом били и заинтригирани Савином личношћу и одушевљани његовим лепим манирима, смерношћу и дубином његовог верског заноса, те је убрзо успео да добије царску дозволу за подизање првог српског манастира на Атосу, због чега је и отишао у Константинопољ и да се задовољан тиме врати у Ватопед са издатом царском хрисовуљом којом се њему и његовом оцу одобрава куповина запустелог и напуштеног Хиландара. Чак му је цар Алексије III Анђел (по белешци епископа Николаја Велимировића) на растанку рекао: ’’Оче, ја сам испунио све твоје молбе, а сада ја тебе молим да нас се сећаш у твојим молитвама Господу.’’

Одмах по Савином повратку у Ватопед је отпочела изградња нове хиландарске богомоље од обилних средстава које је Стефан Немања донео и каснијих пошиљки од српског великог жупана, Стефана Немање II, коме је монах Симеон оставио свој престо. 

ГРАДЊА је одмицала тако брзо, да су крајем лета 1198. године Симеон и Сава већ могли да се преселе у свој нови манастир, пошто је тада у њему већ била завршена главна црква Свете Богородице Одигитрије (Путеводитељке), опкољена са високим одбрамбеним зидовима и пирговима да је штите од напада разбојника, као и ћелије за смештање будућег бројног монашког братства.  (Та првобитна црква више не постоји јер је била тесна, те ју је крајем XIII века порушио српски краљ Стефан Урош II Милутин, да би на њеном месту изградио много већу грађевину, која је преостала до дан-данас).

Симеоновом и Савином новом српском манастиру је ромејски цар уз званичну хрисовуљу доделио на дар и девет оближњих грчких села, а српски велики жупан Стефан Немања II је томе додао и још четрнаест богатих села по Србији.

Једина одредба коју је Сава у тој својој првој престоничкој мисији пропустио да примети је била назнака стављена од писара у званични текст те царске хрисовуље да ће нова српска лавра Хиландар бити под надзором ватопедског игумана Теостирихта, вероватно зато што је и на ромејском двору већ било познато да је земљиште на коме је био тај стари порушени манастир већ припадало чувеном постојећем манастиру Ватопеду. 

ПОШТО се по добитку тог документа та назнака у ствари није допала ни Симеону ни Сави, а ни другим атоским љубоморним црквеним оцима, Сава је у лето 1198. године по очевом налогу и уз подршку атоског прота Дометијуса отишао по други пут у Константинопољ, да би на двору од цара добио нову хиландарску хрисовуљу по којој би та светиња била дата „да буде Србима на поклон вечни“ што би значило да пошто српски монаси исплате манастиру Ватопеду вредност тог хиландарског земљишта (у шта су тада Симеон и Сава укључили и простор мањег, порушеног суседног манастира Зига), новосаграђена српска атоска светиња неће убудуће бити ни под туторством ватопедског игумана, ни под општом јурисдикцијом атоског прота, него под директном царском влашћу са потпуно самосталном управом високородних монаха Симеона и Саве.

Симеон је био одушевљен овим Савиним првим значајним дипломатским успехом и одмах потом је послао писмо свом средњем сину, српском великом жупану Стефану Немањи II да га обавести да он и Сава легално стављају Хиландар и под његово окриље. Свој  други боравак у Константинопољу је монах Сава искористио и да у манастиру Богородице Евергетиде (Благодетелнице) где је одсео, припреми типик за њихов Хиландар, преводећи на српски постојећи типик те светиње, којој је његов отац био један од највећих ктитора.

УПОКОЈЕЊЕ МОНАХА СИМЕОНА

ПО повратку на Свету Гору са свог другог у свему успешног одласка у Константинопољ, Сава је приметио да монашки ритуали непрестаног мољења, поста, клечања и метанисања све теже и теже падају његовом оцу, те га је молио да своје постове ублажи, а да сва обредна клечања и метанисања остави њему, јер је Симеон већ био у осамдесет и шестој години живота и по његовом спољном изгледу се већ видело да је његов оронули организам под многобројним стриктним монашким ритуалима почео да попушта. Но старост је ускоро узела своје и монах Симеон је на дан 13. фебруара 1199. године испустио душу у својој ћелији, док је на тврдој асури од рогозине лежао на поду, са каменом за узглавље и тихо појао благослов Господу, док је гледао у слику Богородице, коју је на његов захтев син Сава држао пред њим.

СУТРА: Заступник у царству небеском

Препоручујемо

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - КО НЕ ВОЛИ БРАТА, НЕ ВОЛИ НИ БОГА: Бог кажњава оне које воли зато да би их направио бољима

27. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН - ПРИПРЕМЕ ЗА ПОДВИЖНИШТВО: Значајан је био Савин утицај на оца да напусти световни живот

26. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - МУДАР И ИСТРАЈАН ДИПЛОМАТА: Рано је показао наклоност ка разним црквеним легендама

23. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

1 4

ФЕЉТОН - СРБИ КАО БАЛКАНСКИ ИРЦИ: Гаје врло јака осећања према косовској равници

22. 04. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације