ФЕЉТОН - ОСЛАЊАЊЕ НА ДВЕ СТОЛИЦЕ: Како то да се нико није огласио потомком митског хероја Марка Краљевића

КРАЉ Вукашин (?-1371) поред митског Марка имао је још три сина: Андријаша, Иваниша и Дмитра. Да су млађа браћа Марка Краљевића, јавно говорила, неком саопштила или сами записали, шта све знају и шта су мислили о свом брату, краљу, српски народ, за претпоставити је, не би Марка одабрао за свог митског хероја. Ако је имао крилатог коња Шарца и ако је носио буздован тежак 85 килограма, зашто није помогао и спасао оца у Маричкој бици 1371. са Турцима; ако је тако успешно натеривао „Турке на буљуке”, орао њихове друмове, како је могао први, на простору немањићке државе, да прихвати турско вазалство?

Деспот Ђурађ Бранковић / Фото "Википедија"

Марко не да није „закаснио” у бој на Косову, него је цару Мурату пружио сву логистичку подршку; као добар познавалац терена омогућио је Турцима да запоседну стратешки бољу позицију, нарочито за своју брзу и добро опремљену коњицу. Због тога је заслужио да буде проглашен издајником, као Грк Ефијалт, који је показао Персијанцима тајни пролаз у залеђе Спартанаца. Како је могао постати херој, а погинуо је 1395. на Ровинама као турски војсковођа. Како је могао...?

Да је народ знао о Марку што и његова браћа, вероватно би га и заобишао; окренуо се његовом ујаку војводи Момчилу. На крају, испоставило се, Маркови греси нису били битни, мит је, бриљантно, одиграо своју улогу.

МОЖЕ се, после свега, поставити и питање: да је Вукашина наследио неко други од четворице синова, можда би судбина Душановог царства била дужег века, а и српска историја мање трагична?

Из оскудних историјских извора може се закључити да браћа нису живела и одлучивала братски. Супротно Марку, они су били за пружање отпора Турцима. Из морања или поноса, они су и напустили братово краљевство и своје богате поседе. Да не остану сирочићи, потрудио им се отац за живота. Вукашин је искористио Дубровник као „луку спаса”, налик данашњој Швајцарској; за прогнане крунисане главе и богате појединце, гарантујући им животну заштиту и иметак. Вукашинове „девизне резерве” су биле у сребру и распоређене на четири сина после његове смрти. Андријаш и Дмитар први су се сетили оца. Током 1394. боравили су у Дубровнику, где су и преузели своје кесе. Обезбедили су се тако додатно, за дуг и неизвестан пут на који су решили да крену. После Маричке и Косовске битке уследиле су сеобе, углавном према Зети и српским областима у Приморју.

МАРКОВА браћа изабрала су другу туру, кренули су у Угарску где их је раширених руку прихватио краљ Жигмунд Луксембуржански. Да су били радо дочекани и брзо употребљени сведоче функције којима су даривани. Андријаш је одмах ступио у битке, што је доказ да је имао и своју опремљену јединицу. Верује се да је у једној од тих битака са Турцима и погинуо 1399. Те исте године Дмитар је поново боравио у Дубровнику и из очевог сефа подигао преостале кесе, што је значило да је још једино он био жив од четворо браће. За Дмитра се зна да је у периоду од 1404. до 1407. био „велики жупан и краљев кастелан у граду Вилагошу”.

За претпоставити је да су браћа стигла у Угарску са породицама, да су имали војно обезбеђење, да су повукли са собом и породице пријатеља и присталица. Зато чуди да се о припадницима ове сеобе мало тога знано сачувало. Како су могли тако брзо, без писаног трага, бити затрти?

КАКО да се нико не огласи потомком митског хероја, а јесте више њих наследника краљевске и деспотске титуле. Чак је и Јованка Броз, супруга митског Тита, пред крај живота тврдила да је један њен предак радио на двору цара Душана и одатле се доселио у Лику.

Нешто поузданија сведочења остала су о роду Караџића. Живели су у Јужној Србији, недалеко од Скопља у подножју планине Караџице, са врхом на 2.463 метра надморске висине. Ко се све врзмао тим просторима, од војсковођа до филозофа, може се нагађати. После Маричке битке 1371. године ови Караџићи су се нашли угроженим, па су кренули у потрагу за сигурнијим местом. Ко их је предводио, можда и један Радован, тек они су се зауставили у насељу Лопате, на подручју Лијеве (Љеве) Ријеке у данашњој Ц. Гори. Ту су се дуго задржали, 160 година, да би негде око 1630. године поново везивали вреће и одвезивали волове. За успомену, овде су оставили своје, брдо Караџића и речицу Караџицу који још носе та имена.

ИЗБЕГЛИЧКИ пут Караџића из Лопата водио је преко Зете, у Бањане код Никшића. За имућну породицу Ковача, која је имала и рудник сребра на Копаонику у време Стевана Немање, а господарила је и овим просторима, долазак Караџића је био добродошао. Оскудевали су у народу који ради и који може да одбрани створене плодове. Смештени су у куће – „викендице”, стаје за стоку и чобане у катунима, у подножју рајског Дурмитора. На шта читаоца може да подсећа ова слика? А филозофа? На старе стоике и цинике, који су ваљано подсећали људе да је све виђено али у новом облику, и да и то ваља (стоички) издржати.

Брзо су се исказали радним и храбрим. Нову насеобину су назвали Петњица, вероватно због пећина које је окружују. И, како живот налаже, у Петњици су прво подигли цркву, али и војно упориште Кулу Караџића. Кула је била симбол страже и одвраћања, а црква, пак, зрачења и привлачења. Како су се и брзо увећавали, Петњица је Караџићима постала тесна. Из ње су одлазили у 25 праваца, многи у Србију, нарочито у јабланички крај, не либећи се да промене и презиме: Ђурић, Дивљан и Петровић, најчешће.

Све Караџиће надвисили су један Вук и један Радован.

Преци Вука Караџића у Петњици су били кнезови и војводе, а деда му Јоксић – Бандула доселио се у Јадар, у Тршић 1739. године. Има знакова и да се Вуков отац родио у Петњици. Радованови стари нису били славни као Вукови.

Вук је био стваралачка громада, најзаслужнија личност у обликовању савремене српске нације, а Радован, „фанатик српске идеје”, за стварање Републике Српске, Републике свих Срба.

ДЕСПОТ Ђурађ Бранковић (1375-1456), по оцени више историчара и његових биографа, био је мудар владар. У политици коју је водио, у тешким временима за Србију, ослањао се на две столице; истовремено је био турски и угарски вазал. По томе је био узор многим државницима и политичарима, све до наших дана.

Избегао је деспот и присуство дугим, уз то и врло скупим надмудривањима католичке и православних цркава, кад је успостављена (па и разваљена) њихова Унија 1439. у Фиренци. И поред те околности, деспот је одржавао меку везу са оба црквена центра, Римом и Цариградом.

МУДРА ПОЛИТИКА ДЕСПОТА ЂУРЂА

ТАДАШЊА властела, становништво, следили су политику деспота Ђурђа; ратовали су за обе стране, али и са обе пословали. Бурни догађаји су подстицали и интересна исељавања са југа према северу, у Угарску. Миграција је била појединачна и интересна. Препреке Србима у новој средини били су језик и обичаји, а највећа – ограничавана им је била верска слобода, деловање српске православне цркве. Ђурађ се потрудио да им и на том пољу помогне. Обратио се он Св. столици и на ту молбу брзо је уследио и одговор: стигла је була папе Николе V (1447-1455) којом се осигурава слобода православног проповедања и приде: право Србима да у Угарској могу подићи и девет својих манастира.

СУТРА: СРПКИЊА БИЛА ВЛАСНИЦА ЗАГРЕБА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - БРИТАНЦИ ПРEУЗИМАЈУ КОНТРОЛУ: Енглеска власт сe мешала у послове југословенске војске

02. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ОФИЦИРСКА КАИРСКА АФЕРА: Интриге су преовладавале у старешинском кору у избеглиштву

01. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ОБРАЧУН ДВЕ КЛИКЕ У ВОЈСЦИ: За време Симовићеве владе, три брата Кнежевића преузела су кормило државног брода под своју контролу

31. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - УЦЕЊУЈУ КРАЉА ПЕТРА: Пучисти су сматрали да су они једини заслужни за промену политичког курса Краљевине Југославије

30. 05. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације