ФЕЉТОН - УДАРИО ГОЛИЈАТ НА ДАВИДА: Сваки Србин у свом животу се бије - "са две своје историје"

КАРАЂОРЂЕ, предводник Првог српског устанка и обнове Србије, био је вођен начелом: Живи усправно и достојанствено, па макар један дан.

Српска војска прелази преко Везировог моста, Фото Архив "Новости"

Његов убица, кум и наследник Милош Обреновић, ратовао је и владао држећи се друге логике: Живи, па макар и гмижући, само живи. Песник Петар Пајић, у свом спеву закључује: Од тих времена сваки Србин у свом животу се бије - "са две своје историје", са Карађорђевом и Милошевом филозофијом живљења.

После мајског преврата 1903. и повратка Карађорђевића на престо, присталице Милошевог начина владања, "гмизавци", одмах су упозорили: "Србијо, спремај се за рат"! Циљали су на уврежено мишљење да су Карађорђевићи вештији ратници него политичари. То се убрзо и обистинило. Карђорђев унук, краљ Петар I, после девет година владања, покренуо је ратну операцију. У савезу са још три балканске државе, Србија се ослободила вишевековне турске владавине. Кумановском битком Срби су се осветили Турцима за пораз на Косову, ослободили Стару Србију. Срби су стигли у загрљај Црногорцима, али су је велике силе осујетиле за излаз на Јадранско море. Нису Срби стигли ни да превију ране задобијене у Првом балканском рату, били су нападнути од Бугарске, незадовољне поделом освојених територија међу савезницима. Уследила је једна од најкрвавијих, Брегалничка битка.

ТУГОВАЛО се због великог броја погинулих, али и славило. Краљ, ратник, и ватрене присталице Карађорђеве логике живота, нису стигли ни да поделе признања и одликовања, да подигну спомен-обележја. Србија у новим границама и Карађорђев дух који с ширио покрајинама Аустроугарске у којима су живели Срби, забринуо је царски Беч. Сачињени су нови ратни планови за Балкан, Србија се мора обуздати. Идеалан повод указао се Бечу после успелог атентата Гаврила Принципа на престолонаследника у Сарајеву, на Видовдан 1914. Већ идућег месеца, Аустроугарска је објавила рат Србији.

Ударио Голијат на Давида. Царска Русија прва је притекла у помоћ Србима, а следиле су је Француска и Велика Британија. Берлин, Немачка, и Софија, Бугарска, једва су дочекале да прискоче Бечу. Временом, против изазивача рата, окренуле су се Америка, Италија, Јапан...

Горело је и севало, водио се дотад највећи икад виђени рат.

Његов учинак је био: страдало је преко петнаест милиона људи, угушена била три царства и у Европи створене нове државе.

СРПСКА војска је дуго одолевала, опстајала усправно. Извојевала је и две задивљујуће битке. Кад су Аустроугарима притекли Немци и Бугари, тој сили се већ није могло одолевати. Историчари су утврдили да је то био и петнаести оружани напад Бугарске на Србију, увек са циљем да запоседну српске територије до Мораве и Београда. Тај ратни скор је био: Бугари су атаковали шеснаест пута, а Срби на њих само једном и то неуспешно, грешком краља Милана Обреновића 1882. Србима је главна нада била да се Вардарском долином споје са савезничким снагама у Солуну. Бугари су то потпуно осујетили. Срби су све више узмицали, у јесен 1915. су доведени у највеће искушење: бежати, повлачити се према мору или капитулирати? Постојала је и могућност дипломатског маневра, да затраже сепаратни мир, да ратни исход буде нерешен. Колико је та опција била реална и могућа с обзиром на стање на фронтовима?

Идеја о повлачењу Србије из рата приписивана је Драгутину Димитријевићу Апису (1876-1917), оснивачу и командној личности "Црне руке", тајне организације у српској војсци чији су припадници били вођени идејом "уједињење или смрт", мисли се, наравно, на српско уједињење. То "шуровање" Аписа са Немцима, о поменутој могућности, приписивано му је у грех приликом суђења у Солуну, када је био осуђен на смрт и погубљен 1917.

У ОДСТУПАЊУ, државни и војни врх је стигао у Рашку. На окупу су биле најутицајније и најмудрије главе. Док су они већали, сливала су се обавештења, углавном забрињавајућа.

Стање оболелих од тифуса и рањеника већ је било достигло размере трагедије; народ дезоријентисан, много тога му се мутило пред очима, па чак и вода у бунарима. Све је указивало на помор. Војска више није држала ниједан фронт. Њена монолитност и борбени дух су нарушени, у повлачењу је све више било дезертера. У тим околностима и врх се огласио:

"Србија неће тражити сепаратни мир, неће да изневери савезнике који су у рат ушли због ње", отклонио је све дилеме Никола Пашић председник владе.

Превладао је Карађорђев дух, Србија остаје усправно.

Једини пут који је Србима преостао био је повлачење преко Албаније и Црне Горе, пут до мора и сусрет са савезничким снагама. А шта ће се све на тим путевима догађати, нико није много размишљао, јер других путева није било. А ниједна срећна околност није била на њиховој страни. Зимски услови су постали највећа препрека. Да се кренуло месец дана раније, све би било повољније.

Није било каменог пута, а стазе и богазе затрпали су снегови и тако сакрили све шумске плодове од којих је страдање од глади могло бити умањено. Ниједно запрежно возило није успело да пређе српско-албанску границу. Процена је била да је пут преко Црне Горе био сигурнији и краћи. Да није било Црногораца и Мојковачке битке, највећи део српске војске би страдао.

Бринуло је, како ће бити преко Албаније. Jедан од албанских лидера, Есад Паша (1863-1926) је са Пашићем склопио међудржавни уговор о међусобној сарадњи и помоћи.

Есад је заступао политику - Балкан Балканцима, залагао се да се његова земља ослања на Србију и Црну Гору, а не на Аустроугарску и Италију али је због ње и главу изгубио.

КРЕНУЛИ СУ НА ПУТ БЕЗ ПУТА

СА СРПСКОМ војском и владом кренуло је на десетине странаца - дипломата, новинара, здравствених и хуманитарних добровољаца. Сви они су свесно одабрали страну. Међу њима био је и Американац Фортијер Џонс (1893-1940), ратни извештач са Балкана. Уместо да безбедно извештава о успесима и слављу нападача, Џонс се одлучио да прати патње и страдања пораженог. Пре него је закорачио на пут без пута, Џонс је провео једну пријатну ноћ у Косовској Митровици. Ту су се сливале масе војника и цивила. Зима се већ увелико оглашавала, снег и киша, али им се пркосило уз ватре, топла јела и пића. За то оптимистичко расположење најзаслужнији су били регрути који су стигли у великом броју.

Радило се о 18-годишњацима који су приспели за војни рок и којима је предстојало обучавање. Они су ту облачили униформу, грлили пушке и припасавали сабље. Због њихових наивних лица и наивних поступака, Џонс се дивио веселим дечацима. Било их је, према његовој процени, око тридесет хиљада, а према статистици више, тридесет и три хиљаде.

СУТРА: Дечји вапај за кором хлеба

Препоручујемо

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН - СТВАРАЛАШТВО ОБАВИЈЕНО ТУГОМ: Избегли Срби нису имали право да се школују и укључују у културни живот

09. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

1 3

ФЕЉТОН - ВЕЛИКА СЕОБА ЕВРОПСКИ ФЕНОМЕН: Србе предводили патријарх Арсеније III и гроф Ђурађ Бранковић

08. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН – СРПСКИ РАЗДОРИ И ЗБЕГОВИ КРОЗ ВЕКОВЕ: Прва масовна унијаћења Срба

07. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СРПКИЊА БИЛА ВЛАСНИЦА ЗАГРЕБА: Срби, уз све муке које су их сналазиле, успевали су да сачувају језик и ћирилично писмо

04. 06. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације