ФЕЉТОН - ДЕЧИЈИ ВАПАЈ ЗА КОРОМ ХЛЕБА: Загрљај морских дубина вечно састајалиште једне младости

Ђуро Загорац

11. 06. 2022. у 18:00

СА СРПСКОМ војском и владом, преко албанских и црногорских недођија кренуло је десетине дипломата, новинара, здравствених и хуманитарних добровољаца.

ФЕЉТОН - ДЕЧИЈИ ВАПАЈ ЗА КОРОМ ХЛЕБА: Загрљај морских дубина вечно састајалиште једне младости

Српски војници стижу на Крф, Фото Архив "Новости"

У том чудесном каравану било је и тридесетак хиљада регрута, дечака приспелих да служе војни рок. Кренуло се..., плакала су деца, рикали волови, упрезали коњи. Хладно и тмурно време, иза њих крваво Косово Поље...

Прва ноћ под отвореним небом, била је налик карневалској. На сваки шушањ, појаву шишмиша, пацова, зеца ..., чак и месеца, кад би се указао између облака, тек стасали дечаци у униформама би отварали рафалну паљбу. Временом, дечаци, који су подизали, придржавали и носили изнемогле, остајали су и сами без жамора, губили су снагу и корак.

Како су се ти дечаци хранили, вађењем корења и кором са дрвећа; како су одлазили на спавање, обавијени у грудве као пчеле, посебно је је импресионирало америчког новинара Фортијера Џонса. У јутрима који су следили многи од њих се нису будили... Болно до костију...

Албанска граница и први оријентир у простору, контролни пункт. Узалуд се ишчекивало, они нису пристизали. У дечачкој колони која је кренула из Косовске Митровице недостајао је сваки други, њих петнаест хиљада. Куда сада, на коју страну и с ким?

ГЛЕДАЈУЋИ избеглице, обичне људе, чији је положај био толико безнадежан, "сви смо се често питали", зашто су ови људи уопште напустили своје домове. Уз ту дилему, Џонс је још записао: "Сигуран сам" да им окупатор, па ни Бугари, не би могли да ураде ово "што доживљавају". Деловало му је то "непромишљено", али уз додатак: "Они су следили свој инстинкт"!

Е, баш ту је била скривена тајна.

Инстинкт, душевно стање, је моћан. Дефинише се као "наследни нагон животиња и људи који их нагони да, без утицаја воље и разума", дакле несвесно, врше извесне радње којима је, у основи, циљ "одржање јединке и врсте". Отуд је и мудровање око тог питања, да ли су Срби у том ратном догађају могли одабрати мање трагичан пут, сувишно и у односу на жртве неморално.

На путу кроз Албанију, старији војници су пристигли Џонсове дечаке. Наложили су им да одбаце наоружање, све што их у ходу спутава. А њих је највише замарала и земљи привлачила глад.

НИГДЕ, нема. Хлеба! "Сви су били до крајњих граница малаксали: прави покретни лешеви, они су ишли тешко, мршави и бледи, са болним очима. Њихов жалосни марш продужавао се данима по киши и блату. Никаква жалба не изиђе са уста ових људи који бејаху све претрпели; као гоњени судбином, они су ишли ћутећи; ипак по који пут могло се чути да кажу - хлеба; то бејаше једина реч, коју су имали снаге да изговоре...", запис је француског посланика Аугусте Бопе, који је такође избегао из Београда са српском владом, а изнемогле војнике сусретао је у Скадру.

По Библији, после изласка Јевреја из Египта, док су ишли кроз пустињу трагајући за Обећаном земљом, Господ им је свако јутро бацао с неба ситне комадиће хлеба. Хлеб је био намирница коју су Срби у голготи најчешће дозивали. Нису успели да га се домогну, ни од Бога ни од људи. Драма очајника у Скадру није могла да промакне ни Џонсу. Док су његови дечаци вапили за хлебом, ниједан, записао је, није "испружио руку", сагнуо се у просјака.

Покрет, стиже команда.

Потрага за кором хлеба настављена је пешачењем. Стотине километара, до Валоне. И, коначно, сусрет са савезницима, Италијанима.

А ТАМО? Није било никаквог, а камо ли неопходног болничког смештаја. Улогоравани су на отвореном, поред града и реке. Изричито им је било забрањено да кроче у град, као да су били кужни. Прекривени вашкама и заразним болестима и као такви опасни. А у логору? Није било ничега, ни хране ни најнеопходнијег, хране и здравствене заштите. Спасиоци су били италијански војници. Они су са Србима делили своје оброке. Умрли су спуштани поред, а онда и у реку која се загадила. И из ње су пили, јер друге воде није било. Док су чекали бродове спаса, одлазак на Крф и Видо, од 15 хиљада дечака преживело је њих 9 хиљада.

Видо, острво и лука спаса.

Дечаке су преузели лекари и болничарке. Хране и воде у изобиљу. Рај!

А у рају? Не чују се смех, песма. Само јецаји, смрт је загосподарила острвом. Како изгладнеле и оронуле спасти од исхране?

ЛЕКАРИ, и поред посвећености и пожртвовања, нису у томе успевали. Увенуло цвеће није се могло повратити, да се не осуши. На каменитим, Крфу и Виду, Срби су сахрањивани у 27 гробаља. Ни она нису била довољна. Са лешевима се није више могло управљати, па се прибегло и сахрањивању у море. У загрљај морским дубинама, у плаву гробницу, положено је њих пет хиљада. То место, вечно пребивалиште, састајалиште једне младости, овековечио је Милутин Бојић (1892- 1917) у поеми "Плава гробница", спеву у који се сместила једновековна српска историја. И сам испаћени песник, није доживео васкрс Србије. Ово страдално место, француски генерал Жофр је означио као "нешто најстрашније што је историја дотад забележила".

Амерички ратни извештач, и наш Џонс, испратио је на вечни починак, у плаву гробницу, још две хиљаде "својих дечака". Из колоне, са којом је кренуо из Косовске Митровице, Голготу су преживели, вратили се у васкрслу Србију, њих само четворица, од тридесет хиљада.

ДОШЛО време да се креће, далеко "од мора" је Србија!

Потекле су сузе заљубљених, неке од љубавних веза крунисане су и венчањима. Срби су са собом односили раздраганост, буку, вечерњу песму, оно што је домаћинима највише пријало. Показало се да ни један век није довољан да потре везу Србије са ова два острва, два народа.

Опраштамо се и од америчког и нашег ратног извештача, Џонса. Он о српској епопеји и својим ужасима, није водио дневник. А и како би. Све на њему натапале су кише и снегови а сушили ветрови. У "компјутеру" му је остало оно најважније, незаборавно. И то је сместио у књигу "Са Србијом у изгнанству". У њој се може прочитати и ово:

"Ако бесмртна посвећеност ономе што се сматра исправним и часним ишта више значе у свету, земљу Србију и национални дух Срба вреди сачувати; они имају светлу будућност...".

Није Џонс, колико знамо, долазио да обиђе васкрслу Србију. Српске ране биле су и његове, толико болне да су му и животни век скратиле на испод 50 година.

Или је Џонс можда био тужан, као и председник француске владе Жорж Клемансо, што се Србија, тако славна држава, одрекла свог дичног имена; утопила се у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.

ПОКАЈНИЧКА ПЕСМА О НАРАНЏИ

ДВА зелена острва у Јонском мору, Крф дугачак 64 и Видо један километар, били су једина српска слободна територија у Првом светском рату, на којој су боравиле све најважније српске државне институције - парламент, влада, војска, патријаршија. У двогодишњем периоду није забележен ниједан инцидент, сукоб с мештанима. Није се догодила ниједна кафанска или друга туча. Јесте, једна крађа. Војник Лаза, родом из Косјерића, док је пролазио поред бројних воћњака, застао је, погледао лево и десно, и убрао једну наранџу.

Убрао, и ставио у џеп. Патрола га је "снимила" на делу, ухватила и привела. Да је Лаза одмах појео омиљену воћку, освежио се, можда би и прошао некажњено. Кад се брука открила, власник воћњака је осуђеном Лази донео кошару наранџи и молио да буде пуштен. Песма, покајничка, коју је Лаза испевао о уклетој наранџи, помогла му је да се отворе затворска врата.

СУТРА: Топовски поздрави за Србе

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ИЛОН МАСК ПОДЕЛИО СНИМАК ИСТИНЕ: НАТО је бомбардовао Београд како би распарчао Србију (ВИДЕО)

ИЛОН МАСК ПОДЕЛИО СНИМАК ИСТИНЕ: "НАТО је бомбардовао Београд како би распарчао Србију" (ВИДЕО)

МИЛИЈАРДЕР Илон Маск, власник Тесле, "Спејс Икса", друштвене платформе Икс, поделио је на свом профилу говор у којем Џефри Сакс прича о нелегалном бомбардовању Србије од стране НАТО-а.

12. 11. 2024. у 15:47

НАЈВЕЋИ ЈАТАК ЗЕМУНАЦА Она је била последња линије одбране клана - у кући крила килограме кокаина, а онда им пресудила

НАЈВЕЋИ ЈАТАК "ЗЕМУНАЦА" Она је била последња линије одбране клана - у кући крила килограме кокаина, а онда им пресудила

ПОСЛЕ убиства Ђинђића, она се представљала као Зорица Весић и купила је салаш у месту Путинци, где се једно време скривао врх земунског клана.

13. 11. 2024. у 10:23

Коментари (1)

НАВИЈАЧИ СУ ЗАПАЊЕНИ: Прво сазнали да се Новак Ђоковић повредио, а сад и ово!