ФЕЉТОН - ОПОРИ МИРИС ТАМЈАНА ИЗ АМЕРИКЕ: СПЦ нашим људима у САД и Канади обезбеђивала духовни мир и чувала идентитет

СРБИ су открили Сједињене Америчке Државе и Канаду тек кад су оне доживеле индустријски процват, масовно су им кренули у загрљај тек средином 19. века. После смене векова Срби су се почели оглашавати преко својих удружења, а организовано су стизали да припомогну матици у Балканским и Првом светском рату.

Фото: Архив СПЦ

Ни стварање велике државе, Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца није умањило привлачност Новог света у коме је радничка надница била рекордна. Уследио је велики печалбарски талас. На далеки пут одлучивали су се појединци у пуној снази. Ретки су водили породице, ишли су са чврстим уверењем да ће се, кад уштеде, вратити кући. Бројни су остварили циљ и повратили се, али још више њих није стигло, смрт их је предухитрила.

Шта је све могло утицати да се наши људи "приме" на том тлу, да опстану? Зарада и уређено окружење, слобода организовања, сигурно су били пресудни. Црква, коју су Срби подигли 1894. у Џексону - Калифорнија, сматра се каменом темељцем масовног опстанка. После те, скоро сваке следеће године, оглашавало се негде ново звоно Српске православне цркве. У цркви и њеној организацији људи су обезбеђивали духовни мир, чували идентитет, а то је значило и достојанствен живот. Број цркава и црквених општина се толико увећао да се морала успоставити и њихова чвршћа организација.

ЗАТО је 1913. сазван Црквено-народни сабор на коме је било одлучено да се иступи из јурисдикције Руске цркве у Америци и пређе под окриље Митрополије у Београду. Велики рат који је уследио 1914, ту активност је зауставио. Са досељеницима пристизали су и свештеници, имали су и своје цркве, али су и даље потпадали под духовну власт митрополита Руске православне цркве. Тек после успостављања јужнословенског краљевства саборска одлука је заживела; 1921. установљена је Америчко-канадска епархија Српске православне цркве. Њу је организовао и њоме управљао до 1923. Николај Велимировић. У међуратном периоду на њеном челу се изменило више епископа. Намера да се питање прве личности дуготрајно реши реализована је 1940. За епископа је постављен већ искусни и амбициозни Дионисије, односно Драгољуб Миливојевић (1898-1979), који је на њеном челу опстао све до смрти.

Ко је био овај Драгољуб који је још за живота обезбедио значајно место у историји Српске православне цркве? Родио се у селу Рабровцу, недалеко од Смедеревске Паланке. Сиромашног породичног окова ослободио га је учитељ, обезбедивши му помоћ да у Крагујевцу сврши гимназију; са правног прешао је на богословски факултет. Рано се оженио и после годину дана остао удовац. То га је погодило, деморалисало. Утеху је покушао да нађе у Хиландару. По повратку предавач, послат у Богословску школу на Халки где је савладао и грчки језик. По повратку био и игуман манастира Дечани, а 1938. биран за викарног епископа патријарха Гаврила. Многе је изненадио пристанком да преузме упражњено место на челу Епархије америчко-канадске. Пред тај пут био је закићен и Орденом Св. Саве.

ДИОНИСИЈЕ је избегао ратна страдања и распад Југославије, нашао сигурно уточиште. Постао је, међутим, и усамљени морепловац, изгубио је везу са Патријаршијом и патријархом, радио му је остао једини извор сазнања. Ноћу је слушао тужне вести из отаџбине, а дању утеху налазио у раду. Седиште епархије је било Либертивил, код Чикага, у манастиру Св. Саве. Тај манастир Срби су раније откупили од Руса, а прикупили и средства да га темељно реновирају. Дионисије је успео и да од краља Петра II Карађорђевића добије нови иконостас у који су биле уграђене иконе Уроша Предића, успео је да прошири и манастирске имање. Срби су ту постали своји на своме, манастир је постао оаза духа, али и политичких размирица које се нису могле заобићи.

Ратне 1942. за председника њујоршке Црквене општине "Свети Сава" дошао је Душан Трипивчевић, секретар Михајла Пупина. Тај ангажман педантног секретара био је врло значајан. Он је одржавао добре везе са Епископалном црквом, са њеним бискупом. А Пупин је и упућивао Србе на сарадњу са том црквом која им је била наклоњена. Од тог бискупа, преко Душана, Срби су добили понуду да у центру Њујорка купе једну стару катедралу са две велике куће. Тржишна вредност овог поседа процењена је на 500.000 долара, а бискуп је Србима нудио за свега - 30.000!

Фото: Архив СПЦ

ПРИЛИКА која се није смела пропустити. Да, али Срби нису имали ни тај новац. На сцену је ступио Дионисије. Обратио се Слободану Јовановићу, председнику избегличке владе у Лондону. Епископ је у молби подсетио председника да његова, краљевска влада, има обавезу према Српској православној цркви, односно њеној Патријаршији, да је финансијски помаже. Та обавеза достигла је милијарду динара или 20 милиона долара. Дионисије је тражио да се од тих обавезних средстава издвоји та симболична сума за Епархију америчко-канадску. Звонио је Дионисије на све стране, али се ехо није оглашавао. То је, показало се, пружило прилику Дионисију да искаже и своје менаџерско умеће. Тек, 11. јуна 1944. катедрала је била освештана, са ње су се огласила звона Српске православне богомоље, крштене "Светим Савом".

Америчко-канадској епархији 1. маја 1945. укинута је свака финансијска помоћ од стране Владе у Лондону. Без плата су остали епископ, свештенство, трошкове закупа и одржавања цркава и манастира, све убудуће морају "сами издржавати". Укинута је помоћ кад је било најпотребније. У Америку и Канаду стигле су хиљаде избеглих људи, а за помоћ је вапила и Патријаршија у Београду. По логорима их се налазило на хиљаде који су ишчекивали поклон-пакете.

НА ВАПАЈЕ из "поробљене отаџбине" послата је и прва пошиљка у којој се налазило: 145 антиминса, осам убруса и пет метара платна, више ћебади, чаршава, јастучница, као и чек на осам хиљада долара које је Дионисије испословао код Епископалне цркве. О том чеку обавештен је био и амбасадор нове Југославије Савица Косановић, с молбом да влада у Београду уручи Синоду овај новац "без икаквог одбитка".

У црквама у "поробљеној отаџбини" најтеже се подносила несташица антиминса, без којих се не може служити Света литургија. А тек свеће, свеће се ни свећом нису могле пронаћи. Појавиле су се и илегалне радионице за свеће, али несташица је ублажена тек пошиљкама браће из Америке. Пакетима је допремљено око две хиљаде килограма парафина за свеће и чак две стотине килограма тамјана да се "наша Матер" окади. Убрзо су се јавила браћа из "окупираног" Београда са поруком: "Не шаљите нам више ништа, немамо средства да платимо царину!"

СУТРА: Потуцање српских духовника

Препоручујемо

Фељтон

14 17

ФЕЉТОН - ХРВАТИ НА СИЛУ ОТЕЛИ ВУКОВАР: Хрвати су тражила Барању, север Бачке и Срем, до ушћа Саве

20. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

1 3

ФЕЉТОН - ВЕЛИКА СЕОБА ЕВРОПСКИ ФЕНОМЕН: Србе предводили патријарх Арсеније III и гроф Ђурађ Бранковић

08. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН – СРПСКИ РАЗДОРИ И ЗБЕГОВИ КРОЗ ВЕКОВЕ: Прва масовна унијаћења Срба

07. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

4 6

ФЕЉТОН - КРОЈАЧИ "ВЕЛИКЕ ХРВАТСКЕ": Србима је наметнут заборав геноцидних злочина у Хрватској

18. 06. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације