ФЕЉТОН - ДВА РАЗРОКА ОКА У ИСТОЈ ГЛАВИ: Момир Булатовић је одбио ултиматум САД да окрене леђа Србији

ЦРНА ГОРА се једина приклонила Србији у очувању СФРЈ и уважавању права српског народа на самоопредељење у Хрватској и БиХ, али је знала и да "врда", намигује и на другу страну.

Момир Булатовић, Фото "Википедија"

То се најбоље уочило на одлучујућем скупу, Међународној конференцији о Југославији 7. септембра 1991. у Хагу. Европска заједница, са уједињеном Немачком као предводником, самоиницијативно је прогласила једну чланицу УН непостојећом. Осталих 180 чланица УН нису ни консултоване о тој завери. Црногорска делегација је у Хаг допутовала засебним авионом, одсела је у другом крају града, па су изостали живи контакти и усаглашавања ставова са српском страном. То је било приметно, повод за радовање нарочито представника Хрватске и Словеније.

Уследио је и прави шок! Шеф црногорске делегације, Момир Булатовић, подржао је предлог ЕЗ о начину разграничења република и брисање СФРЈ из регистра држава?!

Слободан Милошевић, Србија, остао је сам, Југословен без Југославије. Варничио је Милошевић од беса, а Булатовић се правдао да је изнео став своје скупштине. Напустили су Хаг накострешени, без поздрава. Како је у то време Милошевић био омиљен, подједнако у Србији и Црној Гори, телефоном је јављено је да Црна Гора повлачи свој пристанак из Хага и "два ока" у истој глави су поново заблистала пуним сјајем.

ЧЛАНИЦЕ ЕЗ су биле јединствене, нико против, да се Југославија и југословенство затру за сва времена. Зато су и одмах покушале да приволе Црногорце да и они прогласе независност и тако оставе Србе саме, да беспомоћно тумарају по "лудом" балканском простору. Као прву помоћ за осамостаљење, Црногорцима је понудио Ђани де Микелис, италијански министар, у име ЕЗ, петсто милиона долара.

Убрзо је уследио и ултиматум САД. Од Булатовића је захтевано да окрене леђа Србији и Милошевићу, да прогласи црногорску независност, да СРЈ сконча као и СФРЈ. Булатовић је ултиматум одбио!

Да, али га је његов наследник, Мило Ђукановић, прихватио и посао одрадио, 2006. Црна Гора се осамосталила. И не само државно, одрекла се свега са призвуком српског, чак српског порекла својих предака. Одрекла се и вековног заштитника, Русије, којој је решила да пркоси приступањем ривалском војном савезу.

РАСПАДОМ Југославије, готово сви Срби су били натопљени страхом. Страх од страха расејевао их је светом. Освајали су туђину "без икога свога". Уследило је ројење народа, налик оном пчелињем. Младе матице и њихове радилице предају се судбини. Да ли ће и где наћи безбедно станиште, то препуштају срећним околностима. Овај пчелињи пут обично бирају и људи кад крену да напусте окружење које их смара и прети да ће остати без "меда".

Спасоносних грана има, само их треба пронаћи. Рт добре наде, смештен на морској литици на рубу Африке, била је грана за коју су се ухватила и двојица Пожаревљана. Један се домогао трафике, други је био храбрији, пожелео је авантуру. Прихватио је да игра улогу мамца у лову на ајкуле! Наставили су да се друже, најбоље су се међусобно и разумевали.

А, онда пуче. Није томе кумовала завист, позајмица, оговарање. Политика их је завадила.

Ни на Рту не могу Срби у једну партију.

ХРАБРИ, који су решавали да иду напред, расипали су се о свом трошку. Колико их је могло бити? На хиљаде, десетине хиљада. Не стиже ни држава, а и нема воље, да их евидентира. Тако је једна група, кад су остали без посла, своју грану пронашла у далекој Доминикани. Модерне комуникације су их умрежиле, цвркућу задовољно. Имају једну муку, од матице траже да им је реши; да им се пошаље православни поп да крсти новорођенчад и врши друге православне обреде. Добар знак?

Иако је западна пропаганда ружила Србију и Србе третирала као кужне, многи су налазили уточиште, иселили се, достојанствено. У новим постојбинама добили су статус грађана са свим правима. Сигурно их је већина на аеродромима уз сузе певушила и ону Пупинову: "Збогом"!

Први одласци у Америку и Канаду били су појединачни и привремени. После одређене зараде враћали су се кући, са мањим или већим свежњем долара, са којим су увећавали породично имовинско стање. Долар, америчка монета, стицао је све већи углед и постајао мера успешности. И ти наши "Американци" уживали су углед и као такви мамили су комшије да их следе.

ЗОВ АМЕРИКЕ и њен долар све гласније је одзвањао. Још, после светске славе коју су стекли научници Никола Тесла и Михајло Пупин, отварао се пут и за оне жељне знања. На блистав начин нови пут су трасирали и врхунски спортисти, нарочито тенисер Новак Ђоковић и кошаркаш Владе Дивац. Стекли су славу и богатство. А да су се од Србије одвајали уз "Збогом", показали су и оснивањем својих фондација, део богатства вратили у Србију.

Ово вишегодишње искуство има и своје слабе стране. Оно је изазовно за младе генерације, подстичу их да се и они опробају у својим вештинама. А околности су се из темеља промениле. Некад је Србија извозила неквалификовану радну снагу, долари су се зарађивали на мишице.

ПРОЦЕС се обрнуо, сад одлазе факултетски образовани, који државу у просеку коштају 30 хиљада долара и свој радни потенцијал поклањају у туђи развој. Реч је о незаустављивом процесу који успорава развој Србије и опстанак нације. Све државне мере, да се одлив мозгова успори, не могу да издрже светску конкуренцију. Нови светски поредак се гради на потпуној слободи појединца, а већ се јасно уочава да слобода није она врхунска вредност којој се тежи. Слободе су изнедриле разноразне покрете чија је последица разарање породице.

Србија и Срби су доживели агонију, смртну муку. Зналци из историје изводе поуку да народи не нестају кад изгубе ратове и територије, они нестају кад остану без свести о себи, без идентитета и система вредности. Најважнији је задатака да раде на себи...

КРАЈ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације