ФЕЉТОН - СУЂЕЊЕ НЕМАЧКИМ РАТНИМ ЗЛОЧИНЦИМА: У њиховим се рукама налазила судбина милиона људи, нису се кајали

ЈЕДАН део моје генерације је преживео Други светски рат. Свако најбоље зна како му је успео тај подвиг.

Фото Архива

Остаће недоречене и неисповедане и толике дилеме које су искрсавале сваког тренутка и биле довољно моћне да потпуно преокрену човекову судбину. Ако се осврнем на то раздобље свога живота, понекад се и сам чудим како сам све те замке избегао и коме све да захвалим на том чуду. Било је то време у којем се, свакако последњи пут заједно, као нека целина, појавила и моја породица. Вихор рата за тренутак је спречио и зауставио њено потпуно осипање. Наступило је оно ускоро после свршеног рата, у првим годинама које су донеле и привиде да се опет враћамо старом начину живота. Из Београда, скоро сви чланови моје породице вратили су се у Загреб. Очигледно, они нису били кадри да смогну снагу и да се прилагоде животу у Београду. Четворогодишњи прекид са Загребом био је за њих само једна немила епизода и они су већ унапред били припремљени да је што пре превазиђу и забораве.

У БЕОГРАДУ сам остао осећајући да сам за време рата у овом граду пустио исувише дубоке корене. За мене више није било повратка. У честим сеобама као да се исцрпла и снага мојих поновљених прилагођавања, вештина да се прихвати номадски начин живота. Не поричем да сам чупање свог корена примио олако и без икаквих последица... Све што се збило са мном и са мојом породицом, непосредно сам стављао у одређене историјске оквире у којима се већ вековима одвијала њена драма. Као да је у тим оквирима све већ било унапред одређено и зато познато до танчина. Као део наше уобичајене судбине јављале су се и оне цикличне сеобе, покушаји да се уточиште пронађе и на неком другом месту и ван свога уклетог завичаја.

Као да смо унапред знали да нас одасвуд вреба чудесна мржња која се неприметно преносила с колена на колено. Генерације су прошле које су имале срећу да се са њом не сусретну очи у очи. Одједном, када се указала прва повољна прилика, та је дуго скривана и притајена мржња онда шикнула као вода понорница, која на неком месту, које су одредили дуги векови природе, мора да избије на површину. А затим, када прођу дани и године страха, гоњења и убијања, наступа мир, мртви су склоњени, а живи, ваљда радосни што су преостали, већ се понашају као да се ништа и није догодило. И откуда само потиче та наша храброст и дрскост да тако брзо заборављамо наше мртве, свеједно на који су они начин отишли са овога света?

ОСТАО сам, дакле, у Београду, дубоко свестан да сам баш на овом месту случајно био и сведок многих збивања, па и судбоносних питања и разрешења српске судбине. Није требало да се годинама потуцам по шумама ове земље па да ме у овом окупираном граду прожме сва трагика мога народа, све његове кобне деобе, међусобно истребљивање и сигурно гашење његове биолошке моћи. Свака жртва из шуме, сваки убијени домаћин на своме прагу, мученик из логора, сви невини који су завршили у јамама Херцеговине и Лике, све, све су те жртве доживљавале неко своје васкрсење у душама оних који су у окупираном Београду свакодневно очекивали сличну судбину.

Стизале су те страшне поруке, а наша целокупна снага и отпор трошили су се у напорима да не излудимо у својој самоћи и још страшнијој немоћи. Свака проведена ноћ у окупираном Београду, свако дочекано јутро, били су за нас и неки мали утешни знаци да овај народ још живи и да ће упркос свим посртањима, можда, ипак и преживети оне који су га осудили на смрт.

Тај Београд, који је сав био окренут животу, више нисам могао да напустим. Никада! Имао је тај окупирани град и своју посебну топлину, заједничку повезаност која је једино ницала из неке незадрживе наде. Ништа то ишчекивање наде није могло да уништи. Она је могла да буде понижена, осрамоћена, исмејана, доведена до крајње границе свога постојања, али се онда ипак дешавало чудо, а та нада појављивала се у још чвршћем и сигурнијем облику. Као да је цео Београд знао једно: Немци неће и не могу добити рат, њихов одлазак питање је времена. Једва да је ико веровао у њихову победу, а и ти малобројни верници деловали су већ од првих дана свога јављања као изгубљени, а сва њихова храброст извирала је из неописивог страха и велике личне несигурности.

Било је јасних порука да је и сам председник владе генерал Милан Ђ Недић унапред знао за исход рата и своју личну судбину. Све се дакле у том унесрећеном граду знало и било је готово немогуће свако убедљиво сакривање својих мисли. Управо та отвореност била је велика предност оних који су први ушли у Београд као његови ослободиоци. Утолико су и прва разочарања до којих је морало доћи била за београдско становништво болнија. Највише су људи били погођени суровим тврђењем да су њихове окупацијске патње готово безвредне и да оне никада не могу да откупе пасивно држање оних који су ратни период провели у непрекидном ишчекивању коначног исхода.

Foto: Фото Архива

POGLEDAJ GALERIJU

ДОБИО сам могућност да свакодневно пратим суђење немачким ратним злочинцима које су нашим властима изручили Енглези, или су капитулирали пред нашом војском. Суђење је заказано у сали општине града Београда у Узун Мирковој улици. Био је то војни суд чији је председник био капетан Вуко Гоце Гучетић, Дубровчанин из чувене властеоске породице. За разлику од двојице присудитеља, Гоце је већ и својом појавом видно одударао, својим елегантним манирима и повременим, брижним загледањем својих ноктију, као да проверава њихову чистоћу.

Ја сам, седећи са стране, имао прилику да све оптужене видим из непосредне близине. Официри су били у униформама, али без ознака својих чинова. Ушли су у салу полаганим, готово свечаним кораком као да учествују у некој литији и одмах сели. Када се у сали појавило судско веће, сви оптужени су и без наређења устали, после чега им је председавајући дозволио да опет седну. Готово не верујући очима да ту, свега на неколико метара од мене, седе људи у чијим се рукама налазила судбина милиона људи. Гледао сам у те њихове опуштене, мирне руке и замишљао како им разни ордонанси и секретари доносе на потпис акта која су за многе значила смрт.

Сада су сви ти доведени кривци деловали некако одсутно, као да су се унапред помирили са својом судбином, очекујући да се та цела судска процедура што пре оконча, јер је све то сада само пука формалност. Чак и на лицима судија појављивао се повремено израз и неке нескривене досаде, замор и нелагодна мисао да ће овај процес можда дуго трајати. Па ипак, упркос резигнацији која је у почетку владала, осећао сам како постепено, али сигурно, у сали расте атмосфера напетости, као да су окривљени одједном схватили да је ипак најразумније да се што жилавије и убедљивије боре за своје животе. Од тог тренутка почиње у сали прави двобој, престаје свака равнодушност, ишчезава резигнација.

СУТРА: РИТУАЛНО ОТКРИВАЊЕ ВЕЛИКИХ ВОЈНИХ ТАЈНИ

Препоручујемо

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - НОВО ДОБА НИЈЕ ЗНАЛО ЗА ПРИВАТНЕ БОЛОВЕ: Oкупатори били спремни да сатру Србију и предају је на немилост освети крвожедних суседа

22. 06. 2023. у 18:00

Колумне

0 3

ФЕЉТОН - ХРВАТСКА ШТИЋЕНИК БОНА И ВАШИНГТОНА: Више од сто хиљада српске деце је "преобраћено" у католичанство

28. 05. 2023. у 18:00

Друштво

0 2

СПАСЕН ЈЕВРЕЈСКИ РОДОСЛОВ ОД 18. ВЕКА: У Музеј жртава геноцида стигли артефакти из Топовских шупа, који сведоче о страдању

23. 06. 2023. у 07:00

Репортаже

3 6

ХИТЛЕРОВО ОРУЖЈЕ ОСВЕТЕ НАЈАВИЛО РАТОВЕ БУДУЋНОСТИ: Прве борбене беспилотне летелице лансиране на данашњи дан 1944. (ФОТО)

13. 06. 2023. у 21:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације