ЗАИСТА, драги мој рођаче, штета што ниси забележио све те занимљиве случајеве из твоје богате адвокатске праксе. Било би то сјајно сведочанство нашег времена. Можеш ли да ми испричаш још неке случајеве упитао сам др Душана Максимовића.
Много значајнији и актуелнији је суноврат правног поретка Србије (2001-2011), о чему би требала бити упозназа јавност Србије. Ако, следеће пустите- хвала на разумевању и добрим намерама, према мојој љубљеној Србији и честитом српском народу. Milan Radanović, istoričar Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (2004–2011), u službi revizije prošlosti (pdf) -------- ,,Pripadnici kvislinške žandarmerije učestvuju u streljanjima talaca (uglavnom komunista) u okupiranoj Srbiji, počev od 5. jula 1941.(*40) Zašto onda predstavnici akademskog istorijskog revizionizma ne proglase 5. jul 1941, kada su žandarmi u kvislinškoj službi u Beogradu izvršili masovno streljanje svojih sunarodnika, početkom„bratoubilačkog rata“ u Srbiji? ________________________ Sudsku rehabilitaciju Bogdana Lončara i Milenka Brakovića, dvojice žandarma u kvislinškoj službi, ubijenih 7. jula 1941. u Beloj Crkvi pokraj Krupnja, rehabilitovanih od strane Okružnog suda u Šapcu, pokušaćemo da predstavimo kao primenjenu paradigmu Zakona o rehabilitaciji. Datum ovog oružanog sukoba, posleratne socijalističke vlasti proglasile su za Dan ustanka naroda Srbije. Ovaj praznik ukinut je odlukom Narodne skupštine Republike Srbije, 9. jula 2001.Sudskom rehabilitacijom dvojice kvislinških žandarma, njihova smrt postala je predmet političke manipulacije. U rešenju Okružnog suda u Šapcu o rehabilitaciji dvojice žandarma, od 11. decembra 2008, ističe se da je utvrđeno kako su žandarmi „lišeni života bez odluke suda i bez sprovedenog postupka, iz ideološko-političkih razloga, kao žrtve progona i nasilja, od strane pripadnika partizanskog pokreta, čime je povređeno njihovo pravo na život“. (*26) Ovu sudsku rehabilitaciju treba posmatrati kao političku rehabilitaciju dvojice pripadnika kvislinškog represivnog aparata, ili u krajnjoj liniji – kao političku rehabilitaciju kvislinškog aparata. Na taj način normalizovan je čin služenja okupatoru, dok je pokret kome su pripadali izvršioci njihovog ubistva, okarakterisan kao snaga koja je još u leto 1941. vršila „progone i nasilja“ i na taj način „povređivala pravo na život“ onih koje je srpska revizionistička istoriografija okarakterisala kao predstavnike organa državne vlasti. Pokret, u ovom slučaju partizanski, koji vrši „progone i nasilja“ inspirisane „ideološkim i političkim razlozima“, nije, prema logici revizionističkih istoričara i njihovih političkih mentora, oslobodilački pokret, ved vinovnik „građanskog rata“ i prevratnička snaga koja je za cilj imala „osvajanje vlasti“ ! Sudija Gojko Lazarev, predsedavajudi veća koje je rehabilitovalo dvojicu kvislinških žandarma, obrazlažudi u medijima odluku o rehabilitaciji, ističe: „Nažalost, 7. jula 1941. Srbin je ubio Srbina, što je označilo početak građanskog rata u Srbiji. Bio je to ustanak protiv države, sa jasnim ciljem promene celokupnog sistema. Narednika i kaplara likvidirali su, izideološko-političkih razloga, pripadnici partizanskog pokreta.“ (*27) Sudija Lazarev nije obrazložio na koji način su snage koje su izvršile „ustanak protiv države“, bile u mogudnosti da u uslovima nemačke okupacije izvrše „promenu celokupnog sistema“. Sudiji Lazarevu je jula 2007. u sedištu Ministarstva za dijasporu, predsednica uticajne iseljeničke organizacije Kongres srpskog ujedinjenja, Jasmina Bulonže, uručila zahvalnicu za „nesebičan rad i zalaganje da se obelodani istina o našoj prošlosti, izvrši rehabilitacija nepravedno optuženih i povrati nezakonito oduzeta imovina“. (*28) Rehabilitaciju dvojice žandarma javno su odobrili saradnici Instituta za savremenu istoriju, Kosta Nikolić (veštak u sudskom predmetu rehabilitacije žandarma Lončara i Brakovida) i Srđan Cvetković. Kosta Nikolić ističe: „Treba se suočiti sa bolnom prošlošdu. To nije bio nikakav dan ustanka, već ubistvo iz ideoloških i političkih razloga. Mislim da to ubistvo nije bilo detaljno planirano, već običan incident, koji je naknadno dobio toliki značaj. A, počinjeno je u skladu sa strategijom Komunističke partije Jugoslavije –revolucija na prvom mestu! Nije pucano u okupatore, već u predstavnike stare vlasti. To je poruka koja se slala narodu.“ ! Srđan Cvetković podržava odluku suda stavom: „Ovo je novi pogled na istorijske događaje koji nije ideološki obojen. Rasvetljene su složene okolnosti, a ubistvo dvojice žandarma demistifikovano, da se više ne predstavlja kao herojski čin.“ Nikolić dodatno ističe da rehabilitacija dvojice žandarma „nije nikakvo prevrednovanje istorije: Nema govora o revizionizmu. Događaji se sada, naprosto, objašnjavaju onako kako su se stvarno dogodili.“(*29) napominje kako je „ubistvo dvojice nedužnih žandarma“, ne predstavlja početak borbe protiv okupatora, ved „početak građanskog rata.“ Cvetković dodaje kako je predstavljanje Žikice Jovanovića Španca kao narodnog heroja, tokom socijalističkog razdoblja, „bilo ideološki obojeno“. (*30) Dakle, dvojica revizionističkih istoričara sugerišu kako je Nikolićevo stručno veštačenje u postupku rehabilitacije dvojice žandarma, „nov pogled koji nije ideološki obojen“, i „demistifikacija“ navodnog „herojskog čina“: događaju Beloj Crkvi je „naprosto“ objašnjen onako kako se zaista odigrao. Pokušaćemo da dokažemo da ovi zaključci nisu utemeljeni u istorijskoj realnosti. Sud i veštak (Kosta Nikolić) tvrdnjom da su dvojica žandarma „lišeni života kao žrtve progona i nasilja od strane pripadnika partizanskog pokreta“ zastupaju neprihvatljivu tezu da su sve žrtve u ratu jednake, jer ih izjednačava činjenica smrti. Dvojica pripadnika kvislinškogaparata koji je bio nosilac „progona i nasilja“ nikako ne mogu biti proglašavani za „žrtve progona i nasilja“. Iako su svedočenja preživelih svedoka istorijskog događaja 7. jula 1941. jasna u pogledu vinovnika oružanog sukoba u Beloj Crkvi (neposredni učesnici i očevici događaja slažu se da su žandarmi prvi zapucali na Žikicu Jovanovića i njegovog saborca, nakon što su se partizani vratili u selo želeći da spreče žandarme da isleđuju i eventualno naude učesnicima nedozvoljenog skupa), reinterpretatori ovog istorijskog događaja prenebregavaju istorijski kontekst (okupacija zemlje, uloga predratne žandarmerije u novonastalim okolnostima) i neposredan događaj (prvenstvo dvojice žandarma u izazivanju oružanog sukoba). Vredi napomenuti da su veštak (istoričar Kosta Nikolić) i članovi sudskog veda (troje sudija Okružnog suda u Šapcu na čelu sa predsedavajudim sudijom Gojkom Lazarovom) u postupku rehabilitacije Lončara i Brakovića, tendenciozno tumačili dostupne istorijske izvore koji govore o događaju u Beloj Crkvi i ignorisali pojedina svedočenja učesnika i očevidaca koja se ne uklapaju u njihovutezu. U autorskom tekstu u jednom beogradskom nedeljniku, nedugo nakon sudske rehabilitacije dvojice žandarma, Kosta Nikolić je obrazložio odluku šabačkog Okružnog suda o rehabilitaciji: „Komunisti nisu pucali u ’sluge okupatora’, već u državu kao instituciju. (...)Slavljenje ubistva Lončara i Brakovića, ostavilo je dugotrajne negativne posledice i sprečilo proces nacionalnog pomirenja i prevladavanja još uvek svežih ideoloških podela. Njihova rehabilitacija predstavlja značajan doprinos suočavanju srpskog društva s njegovim totalitarnim nasleđem koje je i dalje snažna brana punoj modernizaciji i demokratizaciji Srbije.“(*31) To što je kvislinška tvorevina u Srbiji obuhvatala deo nekadašnje teritorije Kraljevine Jugoslavije i što je deo međuratne vladajude strukture prihvatio saradnju sa nemačkim okupatorom, ne znači da su oni bili nosilac narodnog suvereniteta niti da je kvislinška tvorevina u Srbiji bila legitimna sledbenica prethodne države. Predsednici seoskih opština i sreski načelnici bili su na udaru ustanika ukoliko bi svojom delatnošću pružali podršku kvislinškim vlastima. Nadalje, kazujući o samom događaju koji se odigrao 7. jula 1941. u Beloj Crkvi, Nikolić ističe: „Lončar i Braković su posegli za oružjem, ali nisu stigli da ga upotrebe. Jovanović je,iz neposredne blizine, iz pištolja (nosio je dva pištolja na bokovima, kao i svi komesari iz Španskog građanskog rata) ubio Lončara i Brakovića. Lončara je jedan metak pogodio u fišekliju usled čega je eksplodirala municija. U stručnoj analizi istorijskog događaja u Beloj Crkvi, namenjenoj veštačenju u procesu rehabilitacije dvojice žandarma, Kosta Nikolić, na osnovu korišćenih istorijskih izvora, piše o ubistvu dvojice žandarma: „Nakon kratkog vremena od odlaska, pojavila se patrola u sastavu žandarmerijskog narednika Bogdana Lončara i žandarmerijskog kaplara Milenka Brakovića. O njihovom nailasku naoružanu grupu obavestio je student Vladan Bojanić, koji ih je sustigao, i dok su žandarmi razgovarali sa predsednikom opštine, u selo su se vratili Žikica Jovanovid Španac i Cvetin Soldatović. Jedni druge pozvali su da polože oružje, a zatim je Žikica Jovanovid Španac iz pištolja pucao u pravcu Bogdana Lončara koga je pogodio u stomak, a Cvetin Soldatović je iz puške pucao u pravcu Milenka Brakovida koga je odmah usmrtio.“ (*33) Nikolićeva tvrdnja da su žandarmi posegli za oružjem, „ali nisu stigli da ga upotrebe“, kosi se sa svim zabeleženim svedočenjima očevidaca i učesnika događaja. Svi očevici i učesnici se slažu da su žandarmi upotrebili oružje i da su prvi zapucali iz pušaka u pravcu dvojice prispelih partizana. Napominjemo da su neposredni učesnici ovog događaja (borci Rađevske čete koji su preživeli rat), koji su tokom ove akcije pratili i posmatrali događaj iza leđa dvojice saboraca –neposrednih učesnika uoružanom okršaju –u posleratnim svedočenjima tvrdili da su žandarmi pucali u pravcu Jovanovića i njegovog saborca s namerom da ih pogode, iako su promašili, dok svedočenja dvojice lokalnih zvaničnika zabeležena u žandarmerijskom izveštaju iz 1941, sugerišu da su žandarmi upotrebili oružje i prvi zapucali na prispele partizane, s namerom da ih uplaše kako bi ovi odložili oružje i, shodno tome, bili uhapšeni. Prema svedočenju Mihaila Vujkovca, borca Rađevske čete i jednom od četvorice partizana učesnika ovog događaja koji su preživeli rat, partizan koji je neposredno pratio Žikicu Jovanovida u povratku na seoski zbor bio je sedamnaestogodišnji mladić Dragiša Petrović iz susednog sela Bastava.Mihailo Vujkovac ovako opisuje ovaj događaj: „Kada su Žikica i ostali bili sasvim blizu žandarma, možda na nekih trideset koraka, neko od seljaka rekao je: ’Evo ih.’ Žandarmi su se u tom trenutku okrenuli. Videći Žikicu, odmah su uzeli oružje na gotovs. On je, međutim, i dalje išao prema njima. Kad je bio na 15 koraka od njih, oni su opalili po jedan metak. Žikica je u tom trenutku brzo polegao po zemlji. Naglo je izvadio revolver ispod kaputa (koji je bio obukao) i opalio dvaput. Oba puta je pogodio. I jedan i drugi žandarm pali su. Jedan je bio ranjen u stomak, drugi u grudi. Pripucao je i Dragiša Petrović i, sa pet metaka, dotukao žandarma koji je bio lakše ranjen.“ (*34)... Nije teško zamisliti šta bi se desilo s dvojicom partizana da su nakon prvih žandarmerijskih hitaca reagovali kolebljivo i položili oružje. Svakako da bi bili zarobljeni i potom izolovani kao taoci, a zatim streljani. Pripadnici kvislinške žandarmerije učestvuju u streljanjima talaca (uglavnom komunista) u okupiranoj Srbiji, počev od 5. jula 1941. (*40) Nakon prvog učešda u streljanju talaca (Beograd, 5. jul 1941. kada je streljano 13 lica), zabeležena su i druga učešća kvislinške žandarmerije u masovnim streljanjima talaca, zarobljenih partizana i civila, tokom istog meseca, kako u Beogradu tako i u drugim gradovima (Čačak, Užice). Ovakva praksa dodatno je intenzivirana u narednom periodu. Zašto onda predstavnici akademskog istorijskog revizionizma ne proglase 5. jul 1941, kada su žandarmi u kvislinškoj službi u Beogradu izvršili masovno streljanje svojih sunarodnika, početkom„bratoubilačkog rata“ u Srbiji? / ... / ----------------------------------------------------- (*25) Veljko Lalić, „Intervju: Boris Tadić. Đinđidevom metodom rešavam problem Kosova“, Nedeljnik. Besplatan primerak uz Press, Press, 2164, Beograd, 11.1.2012, str. 27. (*26) Milenković, 2010, str. 22. (*27) A. Delić, „Sud u Šapcu rehabilitovao žandarma kojeg je 7. jula 1941. ubio Žikica Jovanovid: Španac pucao u nedužnog čoveka“, Večernje novosti, LVI, Beograd, 8.1.2009, str. 16 (*28) Mijušković, 2007, str. 7 (*29) I. Midević, „Žikica Jovanovid Španac započeo je građanski, a ne rat protiv okupatora. I heroj i terorista“, Večernje novosti, LVI, Beograd, 10.1.2009, str. 11 (*30) I. Midević, „Žikica ponovo heroj“, Večernje novosti, LVIII, Beograd, 4.7.2011, str. 9. (*31) Kosta Nikolić, „Šta se zaista dogodilo 7. jula 1941. u Beloj Crkvi. Uloga seoskog vašara u srpskoj istoriji“, NIN, 3028, Beograd, 8.1.2009, str. 34. (*33) Milenković, 2010, str. 23. (*34) Ljubiša Manojlović, „Prvi ustanički pucnji“, Glas jedinstvenog Narodnooslobodilačkog fronta Srbije, IV, 40, Beograd, 4.7.1945, str. 4. Napomena: Mihailo Vujkovac, prvoborac Rađevske čete, iz Tolisavaca pokraj Krupnja, zet narodnog heroja Dragojla Dudida, nakon 1949. represiran je od strane Organa unutrašnjih poslova, kao pripadnik prosovjetske komunističke opozicije. Nakon šestogodišnjeg boravka u logorima za „ibeovce“, Vujkovac je društveno marginalizovan, usled čega je napustio zavičaj i preselio se u okolinu Beograda. Njegovo ime je izostavljano kada bi se u sredstvima javnog njiinformisanja govorilo o preživelim pripadnicima istorijskog događaja u Beloj Crkvi (npr. povodom 30-godišnjice ovog događaja, u lokalnoj štampi su pomenuta imena trojice preživelih boraca, dok jeVujkovčevo ime izostavljeno, što treba tumačiti kao oblik političke epitimije). Vujkovac je ponovo 1970-ih uhapšen i robijao dodatnih tri godine kao politički zatvorenik. Umro je 1980. /... / (*40)Branislav Božović, Beograd pod komesarskom upravom 1941. godine, Beograd, 1998, str. 202. ____________________________________________________________ 2*) НЕМАЧКИ ДОКУМЕНАТ-ИЗВЕШТАЈ О УСТАНКУ СРБА У БЕЛОЈ ЦРКВИ ... __________________ КОЈИМ СЕ ДОКАЗУЈЕ ДА ЈЕ ЗА УБИЈАЊЕ СРПСКИХ ЖАНДАРМА [ у служби немачког окупатора] ЖИКИЦА ЈОВАНОВИЋ -ШПАНАЦ , ИМАО АПСОЛУТНУ ПОДРШКУ СВОГ НАРОДА [Nacionalni Arhiv Vašington(Arhiva nemačkog Rajha)] NAW-T-501, r. 249, frame no. 1003 IZVEŠTAJ FELDKOMANDANTURE 816 OD 10. JULA 1941. VOJNOUPRAVNOM KOMANDANTU U SRBIJI O AKCIJI USTANIKA U BELOJ CRKVI Telegram:2 F. K. 816 Užice Ila, A. Z. br. 33, 10. 7. 41, 16,0 DSZ, poverljivo VOJNOUPRAVNI KOMANDANT U SRBIJI DEL. BR. 662/41. POV., Ia/291/41 POV. Načelnik Primljeno: 11. VII. 1941. Odelj za rad: Ia VOJNOUPRAVNOM KOMANDANTU U SRBIJI Komandni štab, Ia Beograd I. Krajskomandantura 1/847 u Šapcu upravo je telefonski izvestila: »U ponedeljak 7. 7. u 17,30 časova pojavili su se u Beloj Crkvi 16—20 ustanika, naoružanih automatima, jednim mitraljezom, pištoljima i puškama, pod komandom advokata dr Pantića iz Valjeva, i pokušali su da stanovništvo navedu na oružani otpor protiv nemačke posade i na razaranje nemačkih tvornica. Zabranili su dalji rad u preduzeću i zapretili streljanjem. Dva srpska žandarma, koja su se tu našla, bila su ubijena, što je čitavo stanovništvo primilo sa simpatijama. Stanovništvo je već prethodnog dana sakrilo naoružane ustanike. Preduzeće Bela Crkva za sada ne radi. Šumarski inžinjer Monk Anija ustanovio je brojne naoružane ustanike u šumi između Krupnja i Zajače. Četiri učesnika su poznata po imenu i mestu stanovanja. Bande su se povukle i prikupljaju se u šumama. Potrebno je odlučno nastupanje protiv Bele Crkve, Krupnja i Loznice. Pretnje i znaci za opšti ustanak 14. 7. u čitavom području. Cilj: ubijanje svih Nemaca i činovnika nemačkih preduzeća, kao i uništenje nemačkih preduzeća«. 2. Feldkomandantura moli, pošto ovde nema trupa na raspolaganju, da se za Zlatibor i Krupanj uputi jedna motorizovana policijska četa, spremna za upotrebu. Od nje treba jedan vod da se zadrži u Valjevu i stupi u vezu s tamošnjim komandantom feldžandarmerije, poručnikom Timom [Thiem], radi dogovora o akciji u Krupnju. Moli se za izveštaj kada bi ovaj vod mogao biti u Valjevu. Ostatak bi produžio i javio se u Užicu. Potpis Feldkomandantura (V) 816, odelj, Ha8
Коментари (1)