ФЕЉТОН - СТАРЕ НАВИКЕ НАРОДА ДА ОБОЖАВА СВОЈЕ ИДОЛЕ: Из поданичке верности настала је парола о поистовећењу : "Тито - то смо ми сви"

ОДУВЕК сам волео да преврћем старе новине и да читам о збивањима чији крај ми је већ давно познат.

Дочек Тита на Новом Београду са једног од путовања по свету, Фото Музеј историје Југославије

Покушавам и да обновим стара узбуђења, свеједно да ли је реч о политичким догађајима или о само најављеним спортским утакмицама, чији сам исход некада давно ишчекивао са великим узбуђењем. Али, упркос мојој жељи, давно узбуђење остаје замркнуто, очигледно време је учинило своје, преостаје ми једино чуђење за шта сам све смогао снаге да верујем, каква сам нестварна остварења прижељкивао да се догоде. Листајући пожутеле странице старих новина, устројавам читаву једну нову иконографију власти, покушавајући да откријем и њен прапочетак. Тако сам уочио леп обичај да се страни па и домаћи политички великани замоле да посаде неко дрво, а за ту прилику устројена је и посебна алеја која је добила гордо име „алеја пријатељства”. Била је то прилика да се државници и силници сликају са ашовом у руци. Упркос приметној невештини, све су те слике излазиле у новинама и постале саставни, чак обавезни, део новог протокола. Били су то сасвим мирољубиви призори, а те нове баштоване упамтио сам и по блаженом осмеху који је озарио њихова лица, као после успешно обављеног посла.

Касније, трагајући за пореклом ове нове владарске иконографије наишао сам на омиљену сцену из Христовог живота, веома омиљену у барокној уметности. Христ је приказан после свог васкрса са ашовом у рукама, у тренутку када му прилази Марија Магдалена. То је тренутак када Христ изговара и своје чувене речи: „ „Noli me tangere” ( Не дотичи ме).

Такву сцену насликао је очигледно по неком страном графичком предлошку и Теодор Крачун на иконостасу у Сремској Митровици. Било ми је јасно да је реч о томе да се оваква представа односи на алегоријско тумачење света као цркве божијег врта који обрађује Христ. Отуда, ради веће уверљивости, уметници су Христа-баштована опремили и ашовом.

На тај начин, сцена је подразумевала морализаторску метафору духовног врта врлина из кога се искорењује коров порока, разуме се уз помоћ Христа који обрађује душе праведника. Од овакве добро смишљене представе, чија је основна функција искорењивање порока, до њене примене, уз неке неопходне измене, у новој владарској иконографији само је корак.

У СВАКОМ случају, исходишна тачка ове нове представе са насмејаним државницима који саде дрвеће свакако је религиозна. Она, пред дуговечности свога трајања, сведочи о добро изнађеним сликама, вешто срачунатим и прилагођеним народним потребама. А народ, тај наш добри и стрпљиви народ, никако да одустане од својих потреба и старих навика да обожава своје идоле. Премећу се они, ти вешти превејанци, на све могуће начине, понекад нису у стању ни да сакрију своје опсенарство, па ипак, ништа не може да искорени потребу за потчињавањем, прошњу за мрвама недостижне харизме. Стара је она колико и устројене људске заједнице, овештана у разним временима и од различитих народа. Већ та околност намеће закључак да је реч и о исконској људској потреби за потчињавањем, потајно дивљење према неком јачем, бољем, узвишенијем, лукавијем, укратко изузетнијем.

Доживео сам сва та осећања у Титово време, у начину који је смишљено створен како би се у те калупе преточила она скривена народна енергија. Доживео сам то и на другим странама света, свуда где су се појављивали тоталитаристички режими, у СССР, Немачкој, Италији. Па ипак, оно што се дешавало у Југославији нешто је посебно и, ваљда непоновљиво.

КОД нас  је са неком готово застрашујућом снагом избила скривена епска енергија наших народа. Притајени епски човек обновио је своје начине обожавања, своју идололатрију, а своје старе митске јунаке поистоветио са својим савременицима, на првом месту са Титом.

Такво, у суштини епско народно понашање наметнуто је и граду и градском становништву, које га је прихватило неотпорно и немоћно да само створи неке посебне облике за исказивање својих осећања приликом могућег падања у некакве своје, посебне заносе. А за то време обожавани идол и његов дворски круг измишљао је увек нове облике поданичке верности. У неко време настала је и парола о потпуном поистовећивању:

„Тито - то смо ми сви”. Све је говорило у прилог мишљењу да је немогуће чак и назрети где ће се зауставити процес обожавања једне личности, која се све удобније и безобзирније гнездила у опустошеним душама својих поклоника из којих су, у суровостима рата и револуције истеране све старе светиње. Наступило је време потпуне дехристијанизације.

Сећам се када сам доживео и њен жалосни врхунац. Тито се враћао са неког од својих тријумфалних путева мира. У густим редовима народ је сатима чекао, стајао и изгледао да са аеродрома протутњи колона аутомобила. Стајало се упорно и побожно за оне две-три секунде када ће Титов аутомобил као вихор пројурити и нестати, попут фатаморгане. Остаће светина која ће се полако разилазити уз гласне коментаре да је Тито виђен, да је био насмејан, да је баш њих поздравио и да су тачно видели његов отпоздрав. Па ипак, народ тада није видео његов насмејани лик, већ само руку у црној рукавици која је повремено уморно махала. Сати чекања да би се видела једна црна рукавица! Потпуни презир и савршено понижење моћника! Горко осећање преваре! Неверовање у могуће!

Пораженост! Гробна тишина, а касније и подсмех оних који нису били на дочеку. Као да је неко решио да испита докле може да допре презирање моћника, а истовремено помиреност и стрпљење покорених.

ВАЖАН покус за будућност за сутрашње поступање, за примену и горих облика понижавања.

Паклени протокол који смишља све нове и лукавије клопке. Јавља се и употреба деце којој, срећној и насмејаној, Тито дели бомбоне. Групно сликање са човеком који чини чуда.

Обилазак крајева који су страдали у потресу, лукави протокол претвара у тријумфално, радосно путовање. Очигледно, још није предвиђен протокол за тугу, беду, природне катаклизме, посете руднику у чијим јамама је дошло до експлозије метана. То је наличје једне епохе које историчари обично не откривају. Они најмање проучавају и све велике промене у душама грађана ове земље, као да их не занима духовно рађање нашег новог човека. Па ипак, тај нови грађанин већ увелико постоји и он је на свим јавним местима грубо сменио оног бившег. Армија одбачених налази се у непрестаном повлачењу, најчешће несвесна да је коначно поражена. Ишчезавају и могућности да се подношљиво премосте и све провалије које су нас међусобно отуђиле, довеле до непрепознавања ближњих.

Насиље друштва према јединки било је потпуно, а примери отпора једва да постоје.

Очигледно, нико се није загледао у сутра, заборавило се свесно или несвесно да се пред будућношћу морају положити рачуни и да долази време непристрасних, неумољивих судија.

Посебан речник

У старим новинама посебно ме узбуђују речи које ишчитавам у разним вестима. Примећујем како се постепено створио и устоличио и један посебан речник, одређени калупи који сведоче у којој је мери одмакао ток једнообразних мисли. Створена је и посебна логика, увећана је примена апсурда и парадокса. Чак и водећи писци нашега народа понудили су своју реч да њоме искажу и оно у што нису веровали. Без неке гриже савести, без већег оклевања и отпора продали су своју реч и тако допринели њеном скрнављењу и обезвређивању.

СУТРА: ТЕШКО БРЕМЕ ПРОШЛОСТИ И СПОЗНАЈА СВИХ ЗАБЛУДА

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ЛАВИНА МРЖЊЕ ВЕЛИКИХ СИЛА ЈЕ НЕЗАУСТАВЉИВА: Аутомобил у коме је убијен краљ завршио је преносећи помије из кухиње Дома ЈНА

27. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

1 3

ФЕЉТОН - СРБИ У ПАУКОВОЈ МРЕЖИ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА: Осуђени смо да умремо y пауковој мрежи једног неправедног светског поретка

26. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ПАРТИЈА ВАСПИТАВА ДЕЦУ СВОЈИХ ЖРТАВА: У српској историји недовољно је протумачена појава и значај данка у крви

24. 07. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације