ФЕЉТОН - СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА НИЈЕ БИЛА СЕЉЧКА ХАЈДУЧИЈА: Споразум под Београдом са Ебу Бекир-пашом, дугорочно, узето је био историјски тријумф

СПОРАЗУМ који је направио са Карађорђем под Београдом је у целости познат само из папира сарајевског надкадије Ебу Бекир-паше, из још необјављених турских документима, (преводилац Абдулах Полимац), представљао је прекретницу у историји српске револуције.

Устанак је захватио целу Србију, Фото Илустрација Фонд графика Пожаревачког архива

Од српских захтева Бекир – паша је једино одбио да пристане на врховног кнеза, кога су захтевали на преговорима у Земуну као и спољну гаранцију. Оно на шта је пристао било је значајније за развој српске будуће државе: забранио је дељење баштина муслиманске чифтлике, дао им привилегију да муслимани неће вршити две кључне функције „војводалук" и „ханлук“. То јест, дао им је право да у одређеним варошима и подручјима сами наименују локалне гувернере, под османлијским називом српског и византијског средњовековног порекла војвода. Та реч је ушла у турски језик и имала доследније значење него у говорном српском. То је у то време била више турска, него српска реч.

Односила се на локалног функционера са овлашћењи- ма извршне и судске власти. У Албанији и Србији је било више војводалука, између Елбасана и Драча, три велика. Ужице је било један. Уместо те речи, употребљавају се и турски еквиваленти, промикиур. Бекир-паша је Србима дао права да сами убиру порезе и предају их везиру у Београдској тврђави, забранио муслиманима да насељавају ханове. Срби су са 25.000 војника држали Београд под опсадом, па је овим споразумом дигли. Најзначајнији споразум је предаја Србима свих вароши, сем седам утврђених градова, под њихову власт. Муслиманско становништво је у њима остало, али је одмах почело њихово исељавање, да би се 1805. претворило у кукњаву на основу које је султан објавио Србима свети рат, џихад.

Бекир-пашино настојање да помири дахије и српску рају није успело. Срби су захтевали да им се они предају. Бекир-паша их је послао на једно дунавско острво, па кроз прсте гледао како су их Карађорђеви људи поубијали.

СПОРАЗУМ под Београдом са Ебу Бекир-пашом је за краткорочно збивање после њега имао прекретне последице за даљи ток револуције. Дугорочно узето, то је био историјски тријумф. Ови су преговори једно време вођени и у Земуну. Најзначајнија тековина је освајање титуле војводалука. Бекир-паша је сам наименовао 20 кнезова; у свим паланкама у којима Срби преузимају власт долазе српске војводе. Неки историчари (Слободан Јовановић) греше кад мисле да је сукоб Карађорђа са његовим војводама долазио због осионости људи које је он бирао и постављао. Те војводе сматрају да су свој положај стекле по султановом овлашћењу, па је њихов сукоб са Карађорђем сукоб институционалне природе. Они су несигурни са Карађорђевим захтевима да се иде даље ка постизању независне државе.

Важнија од тога је трансформација српске револуције у социјалном и идеолошком погледу.

Њу више не води социјални мелез „сеоске буржоазије“. У градовима су хришћани имали и пре тога 35 одсто свога становништва, а у паланкама без сумње знатно више, јер се муслимани тискају највише у Београду. У тим варошима Срби постепено стварају нови систем градских управа, по узору наугарска градска већа, са свим аутономијама које имају.

Српска буржоазија је добила стално место боравка у својим градовима и почела историјски разлаз са селом на којем се родила. Тек се ту види да српска револуција није сељачка хајдучија са циљевима локалне аутономије која је пореклом настала са установом оборкнезова, у границама сточарских катуна. Ти новоосвојени градови са српском буржоазијом, трансформишу и револуцију ка вишим националним циљевима суверене државности.

ПО ОВЛАШЋЕЊУ српске скупштине у Пећанима, на пролеће 1805, вођени су преговори посредством васељенског патријарха и господара две румунске кнежевине. Срби су захтевали да се споразум са Бећир-пашом доведе до краја, укључујући и захтеве које је он био одбио. Пристајали су да султану шаљу установљене порезе и давања, без турског посредовања. Да им се потпуно предају обећане вароши, да Србија добије своју администрацију под једним врховним кнезом и 12 нахијских, које ће бирати српски народ, а султан потврђивати. Српски кнез би држао и један одред војника. То су све захтеви из преговорау Земуну, најпре са дахијама, а затим са Ебу Бекир-пашом. Скупштина у Пећанима крајем априла 1805. била је мали корак даље од ранијих захтева, јер се не помињу спахије и очување старог тимарског система. Можда је на српску храброст утицао савет карловачког митрополита да треба протерати спахије и султанову војску, „а проче Турке, мирне трговце, занатлије, земљоделце, удожнике и сваког Турчина који сам по себи живи и не жели владати над рајом, оставите овде у својим домовима“.

Устанак је запретио да захвати Босну, Херцеговину и Рашку област. У Дробњацима је дошло до велике побуне. Петар I Његош је слао изасланике у суседне области да народ задржава од дизања устанка, опомињући да између Русије и Турске постоји савез, који не треба доводити у питање. У току 1805. Црна Гора је платила султану трибут због истог разлога, коришћене су услуге генерала Ивелића и изасланика царевог Санковског да и они утичу на ово смиривање народа да не дигне општу побуну. Ипак је у лето 1805. планула буна у Дробњаку, Ускоцима и ширила се на Куче, Никшић, Морачу и албанска католичка племена северне Албаније. У Дробњаку је било под оружјем око три хиљаде устаника. Турска војска под Сулејман-пашом Скопљаком је у наредним месецима угушила овај устанак, пошто је султан наредио да се, по потреби, приступи и расељавању хришћанског становништва (,,surgun“).

УЧЕНИ  католички калуђер у Дубровнику, касније писац једног речника и граматике „илирског језика“ М. Апендини у свом дневнику наводи да су становници од границе Дубровачке републике до Загреба били под оружјем и чекали. Он пише да се још држе мирно, сами се снабдевају и на коњима носе опскрбу. Установљено је да је цетињски митрополит Петар I успео да у целој Херцеговини попише 19.000 војника, сврстаних у 43 одреда са харамбашама на челу. Француске новине су од средине 1804. писале да незадовољство хвата и Босну, на исти начин као што је било запалило и Србију.

Уместо да се враћа у угрожене вароши под српском опсадом, муслиманско становништво се све више их њих повлачило.То је била опомена и самом султану да наређује одустајање од даље сарадње са српским вођством и њихово гоњење. Нишки Хафиз-паша је био добио задатак да организује војни обрачун са Србима. Створио је основу стављања у обруч Београдског пашалука са стране Дрине, док би његова главна снага од Ниша маршовала на Београд.

БУЂЕЊЕ ОПШТЕГ НЕЗАДОВОЉСТВА

СПОРАЗУМ  са Ебу Бекир-пашом је долио уља на сено у још непобуњеним крајевима Београдског пашалука и Подриња. Око Шапца и Колубаре је брат дахије Фочића извршио терор и подстакао да српско незадовољство прокључа. Борба за Ваљево је трајала целу ноћ. Посада у шабачкој тврђави је пустила српске страже, а да им утврду нису предали у руке. Помогао је и топ који је устаницима послао карловачки митрополит. На сличан начин су се предали Пожаревац и Смедерево, а да турска посада из утврђења није отерана. Водили су се преговори да се на сличан начин уступи и београдска варош, а да тврђава остане у турским рукама.

СУТРА: НАПОЛЕОНОВО ПРКЛЕТСТВО ИСТОРИЈСКИ ПРАТИ СВЕ СРБЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ТАЈНИ ПОКРЕТ ЗА ДИЗАЊЕ ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА: Петар I Његош је руском цару предлагaо стварање Славеносрпског царства

02. 02. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације