ФЕЉТОН - БЕЧ ПОЧИЊЕ ДА СЕ ПЛАШИ УВЕЋАЊА СРПСКЕ ДРЖАВЕ: Српско становништво је на подручју Војводине крајем XVIII века чинило већину

ВРЛО је тешко установити основну чињеницу у историји српског народа, како се он демографски развијао и који су битни фактори на то утицали.

Клеменс Метерних се плашио руског утицаја на Балакану, Фото "Википедија"

Недостатак статистика до 1878. јесте кључна тешкоћа, али није једина. У историјској демографији је исто тако основно питање до које мере се сме у српски народ рачунати све оно што је некада у њега спадало, па због процеса религије као вододелнице нације од њега отпадало? То је питање дефиниције нације, да ли је она лингвистичка, или религиозна појава. Постоји морална одговорност историчара да не игнорише постојање покрета у националним препородима да се католици сматрају Србима на целом штокавском подручју.

Али исто тако постоји и морална одговорност пред чињеницом да ти процеси нису успели и да су нације коначно дефинисане као заједница православних, католика и муслимана.

Модерни пописи становништва се у покрајинама у којима живи српски народ појављују касније, него код других европских народа. У Србији се то обавља од 1834, али први по меродавним светским правилима тек 1890. У Босни и Херцеговини је први попис обављен 1879. Почетком XIX века се сматрало да Срба укупно има око 5,5 милиона. Заокруженост броја је сведочанство до које је мере то била произвољна оцена. Ј. Г. Вилкинсон 1848. је процењивао да Срба има 5.296.000, од тога 2.594.000 у Хабзбуршком царству. Хрвата је бројао само 800.000 тада, што показује до које је мере држао да је српски језик био штокавски дијалекат становништва све три вере.

Француски научник Ами Буе 1840. је сматрао да су Срби најбројнији балкански народ.

Према 4,5 милиона Бугара, било их је пет милиона, од чега три милиона православне вере.

Један милион у Угарској, 900.000 у Србији и један милион у другим областима. Од преостала два милиона један милион су муслимани Босне, Рашке области, Косова, а један милион су католици Срби у хабзбуршкој држави. Има доста других сличних рачунања, али су сви непоуздани. Делимично је изузетак званични попис становништва у Хабзбуршком царству 1857, који је систематски рађен, а резултате је објавио Карл Черниг  у делу о етнографији Аустријске монархије. По том попису Срби живе у Славонији, Далмацији, сем поиталијанчених градова, и делу Истре. Рађен је на основу пописа становништва, са истим резултатом као раније Јозеф Хаин.

ПО ЈЕДНОМ попису у Србији 1854. Срба је било непун милион, од тога 38.000 у градовима. У средини века (1850) Србија је имала 929.603 становника, 1874. се намножило до 1.353.890. душа. У Црној Гори су подаци крајње непоуздани. Сматра се да је 1832. било 38.500 становника, 1862. број је нарастао на 130.000, а један попис 1878. говори о 160.000 душа. У Босни и Херцеговини су подаци подједнако крајње непоуздани, јер су сви прорачуни, јавно рађени од стране османлијских власти, увећавали број муслиманских житеља.

Најпоузданији би био попис који је за потребе мобилизације војске извршио валија Џевдед-паша 1864. Веродостојнији је од других, јер није писан за јавност. У рукопису га је открила Одил Моро. По том бројању Босна и Херцеговина су имале 1.144.000 становника, од чега 472.000 муслимана, католика 184.000 и православних 488.000. По попису 1879. у те две покрајине је живело укупно 1.154.164 људи, од тога православних 496.485, или 42,88%, муслимана 448,613 или 38,75% и католика 209.391 или 18,08%. Ђорђе Пејановић је 1955. израчунао да је само у српском националном устанку у Босни и Херцеговини од 1875. до 1878. страдало 150.000 становника (или 13,67%). Овај попису Босни 1879. је први по европским научним стандардима.

Сматра се да је на подручју Војводине (тај ће појам настати тек након 1848), крајем XVIII века већина била српско становништво. Али велико досељавање је направило промене, па средином века их има 23,82% укупног народа. У целој Војној граници је Срба било 32,43%, а у Хрватској са Славонијом 25,64%. По меродавном попису из 1910. становништво Војводине је износило 1.525.000 душа, од чега 379.000 Мађара и 328.000 Немаца. У Далмацији је било 17% Срба. На Косовском вилајету су турске власти рачунале да има 483.078 становника, али су ти подаци крајње непоуздани, посебно у проценама односа муслиманског и православног становништва. Лекар Јозеф Милер 1838. је рачунао да је у Пећком санџаку било 30.000 хришћана и 23.000 муслимана. И у Приштинском санџаку је претежна већина српска, док је у Призренском санџаку већина била муслиманска, али по језику је већина говорила српским језиком.

ТРЕБАЛО би сматрати као методолошко правило да у испитивању становништва Косова и Метохије постоји толики политички интерес, да је тачне податке немогуће навести. Дозвољено је да се праве приближне процене. Посебно је научна литература, од времена албанског масовног типа национализма на Косову после 1960, толико политички тенденциозна, да је једина последица страх озбиљних научника да не падну у мрежу националистичке идеологије. Ово се нарочито односи на историјске написе о Косову, након распадања југословенске државе 1992, јер је бивша пристрасност турских управљача на Косову у то време замењена пристрасношћу европске литературе, која је највећим делом била новчано финансирана и крајње тенденциозна. Пример за то је књига Ноела Малколма „Кратка историја Косова“, 1998, која је основана, не на научном, него на моралном питању.

Само у време након распадања југословенске државе 1991, Косово је постало проблем научног истраживања у западним земљама. Већина дела је писана по методу „ Ad usum delphini”, како су се некада у класично време називала политички и финансијски условљена дела. Проблем у научном приказу историје Косова је постао део трагедије једног народа, који је демографском експлозијом исламског становништва након 1945, претворен у митологију да српски народ тамо никад у историји није постојао.

Демографски раст становништва је увек условљен техничким могућностима друштва да обезбеди довољну производњу хране за одржавање, епидемичним болестима и ратовима. У условима када гвоздени плуг до 1878. није довео до побољшања начина обраде поља, када култура кромпира и кукуруза још није до краја победила, док употреба ђубрива није постала средство развијеније културе, мора се закључити да је српски народ показивао изузетан степен демографске виталности. То је виталност сиротиње која води битку за опстанак у најгорим социјалним условима.

ДОДАТНА околност која је успоравала историјски прогрес су биле политичке бране, које је око Срба постављала хабзбуршка политика. Бечки двор, а и цар лично у време српске револуције 1804-1815, високо су ценили опасности које долазе од могућности да се око Срба створи једна самостална јужнословенска држава на Балкану. Она би, без сумње, отворила кризу у којој би се немачки народ Аустрије морао уједињавати са својом немачком матицом, а не као католичка светска сила, која нема природну подлогу развијања и опстанка.

Канцелар Метерних је можда прецењивао опасности израстања једне јужнословенске, или увећане српске државе. Подржавање таквих напора је сматрао средством супротстављања опасности да на Балкану Русија добије покровитељску улогу прогреса. Подржавао је јужнословенску националност, „нарочито тамо где је она била истоветна са католичком вером“. У време војничког слома српске револуције 1813. подржавао је Турску „по цену искорењења српске нације“. А четири године после тога су његови полицајци одиграли трагичну улогу у убиству вожда Карађорђа, кад се он спремао да почне велику мисију ослобођења хришћанског становништва Балкана, посебно на грчком простору. 

СТРАДАЊЕ У РАТОВИМА

СРПСКО  становништво је у Хрватској и Славонији у првој половини XIX века релативно почело да заостаје. У цивилној Хрватској и Славонији је 1805. било 762.000 житеља, а 1850. се тај број попео на 1.017.000. У Војној граници је између те две године народ нарастао од 474.000 на 618.000. У 1843. години је од 572.000 људи, на Србе отпадало 246.000, а само у славонском делу се од 162.000 на Србе издвајало 92.000. За разлику од других покрајина, становништво Војне границе је у повећаној мери страдало у ратовима.

 СУТРА: КНЕЗ МИЛОШ НИЈЕ ХТЕО ДА БУДЕ БРЖИ ОД ИСТОРИЈЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - РАСУЛО ПОЧИЊЕ ЈУНАЧКОМ ПОГИБИЈОМ ХАЈДУК ВЕЉКА: Аустрија је у време слома српске револуције помагала Турцима да освоје Београд

15. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ПОХОД НА РУСИЈУ ПОЧЕТАК АГОНИЈЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ: Када је Наполеон кренуо на Москву, Русија је морала да се повуче са Балкана

14. 02. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације