ФЕЉТОН - КНЕЗ МИЛОШ НИЈЕ ХТЕО ДА БУДЕ БРЖИ ОД ИСТОРИЈЕ: Књаз је вођења државе објаснио речима "Ако оћеш - оћеш, ако нећеш - опет оћеш"

ВЕЋ у почетку српске револуције 1804. хабзбуршки цар у Бечу је преплашен за будућност католика јужнословенског простора.

Прва осуда Милошеве владавине је потекла од Вука Караџића, Фото Портрет Јована Поповића из 1846.

Постоје таласи привлачења православних за унију и признање римског папе за поглавара, 1804, 1816-1821, 1832. и 1835. Царевом наредбом локалним властима је 22. јануара 1818. захтевано „да се Грци Далмације, Албаније, Дубровника и Котора привуку унији“.

Саветовано је да се то ради преко високог православног свештенства. Давана су средства за градњу нових православних цркава, али су њихове рушевине остале сведочанство злоупотребе да се граде са два звоника, па их је народ звао „рогуљама“. Кад је после 1850. овај притисак за унијаћење и католизацију престао, цело време је остало у свести потомака као доба таме и насиља.

Али сенка канцелара Метерниха није падала само на православље и веру уопште на обалама Јадрана. Она се проширила и на цело балканско православље. Српски кнез Милош га је подругљиво називао „Мехтербаши“, као диригент у оркестру турских јањичара. Због њега, он у повећаној мери зауставља сваки покушај да се подигне, или помаже устанак Срба у суседним турским покрајинама. Метерних, доследан чувању старог поретка од пре времена револуција након 1789, не помаже ни католике у Османлијском царству. Тек 1832. је одузео право босанским и херцеговачким фрањевцима да сами бирају свог викарног бискупа. Од XIII века, од када им је српски владар дао право делатности, овај део јужнословенског простора је сматран „мисијским подручјем“ католичке цркве, где они нису имали своју редовну „црквену редодржаву". Римски папа је тог бискупа потврђивао и никада није било спора ко у тој процедури има иницијативу. На три фрањевачка манастира у Босни, Херцеговина није имала водећи манастир и тек тада ће га подизати у Широком Бријегу.

НА ОСНОВУ напора бечког двора у Херцеговини је био за бискупа постављен Рафо Баришић, што ће изазвати отпор 251 фрањевачког калуђера, колико их је било на дому, или у школама. Иако им је бечки двор слао 800 форинти помоћи годишње, они су пожурили да српским властима у Београду саопште да нови бискуп „смрди око двора аустријскога“ и да настоји да их политички усмерава у истом смислу. То је поделило фратарску заједницу, па су 1843. саопштавали у Београду да је међу њима 39 „правих домородаца“, 13 су присталице, а само петорица су „нагнути Немцу“. Та „Баришићева афера“ ће потрајати до 1848, осећаће се и после тога, у условима када је хабзбуршка влада почела потпуно да контролише католике у Турском царству. Одвраћа их да децу шаљу у школе при православним црквеним општинама и даје новац да сами отварјау католичке школе.

Ово су основни услови и историјска подлога на којој се изграђује нова српска држава. Иако је Османлијско царство престало да буде директна опасност за Средњу Европу, католички прозелитизам и нетолеранција је и даље деловала према народима и државама хришћанске вере. На темељима победа и пораза у десетогодишњем ратовању од 1804. до 1815. у Србији се изграђује држава корак по корак. Требало је да у свести народа дође до промене, да се та географска област, а не она Стара Србија на југу, назива Србијом.

Историчаре не жуља камен сумње да ли нову државу ствара један мудри и стрпљиви кнез, или се она ствара зато што он није знао шта треба да уради, па су ствари долазиле саме на своја места. Нови српски кнез Милош Обреновић заиста има једно битно својство, које је том народу требало. Није веровао да би требало да сам буде бржи од историје, као већина модерних српских политичара. Обогатио се закупом трговине сољу, имањима у Влашкој, трговином, и то је оно од чега је почео. Није му био циљ да руши постојећу турску власт, него да је преузме из турских руку. Постоји велико незадовољство образованих савременика, а и оних који нису познавали друге књиге, сем молитвеника. Још у доба револуције до 1813. су постојале унутрашње побуне становништва, али се „они ребелијанти“ кажњавају, лепим и нелепим. Те су побуне заређале од 1821, кад се диже једна у Пожаревачкој нахији. Најзначајнија је „Ђакова буна“ 1825.

НАЈЗНАЧАЈНИЈА идеолошка критика те државне власти је дошла из пера тада најзначајнијег српског писца и творца стандардизованог српског књижевност језика, Вука Караџића, 1832. Дата је у облику писма српском кнезу. Требало је да се промени време, па под одређеним изразима тумачи други садржај, да је ово писмо потоња култура оцењивала као израз побуне нове демократије, против једног самовољног балканског силника. Караџић је био одвећ близу групе Ивана Југовића у време српске револуције, која је настојала да се Србија ослања на Аустрију, да се више разилазила од Русије. То је допринело да се Срби осамостале од Русије, а да се никада нису примакли Аустрији.

Захтеви у писму 1832. да се ствара законодавни парламент, као у Европи, био је нереалан, јер су тада у Европи такве скупштине биле инструменти земљишне аристократије.

Караџићев захтев да се истакнутим људима дају земљишни поседи је ствар коју нико није поштовао, јер се наслањала на неке рудиментарне захтеве из времена револуције од 1804. да се ствара нова српска аристократија. Резултат је био да српска култура тога доба није створила једну идеологију о потреби демократизовања државе. Демократска држава се сама стварала. Вук Караџић је одвећ ценио да је Средња Европа мера људског прогреса. Можда зато што неку бољу Европу, сем бечке, није упознао.

Турски се функционери повлаче из српских унутрашњих послова. Измичу се незадовољству народа да они скупљају порезе. Од објављивања наређења о успостављању једног судског система, „Наставленије“ 1820, изграђују се домаћи судови. Од 1827. делује једна „Законодатељна комисија“ за израду нових закона. Кнез их је трпео  али није веровао да ти „закоњодавци" могу бити испред њега. Опште његово правило вођења државе је оставио потомству у аманет изразом „Ако оћеш - оћеш, ако нећеш - опет оћеш“.

НАЈВАЋНИЈА ствар коју ће српски народ постићи да би изградио самосталну државу, било је укидање османлијског феудализма. Од 1826. спахијска су права ограничена на скупљање десетка, чиме је муслимански феудалац одмакнут од земље и незадовољног сељака на њој. Сам кнез Милош се труди да укине овај остатак феудализма, диже сељаке против спахија, забрањује да се купује њихово жито. До октобра 1833. укинута је установа муслиманских спахија, а да у исто време није остављен стари исламски принцип да држава и даље буде власник земљишних поседа и некретнина. Србија је 1833. постала ретка европска земља у којој су сељаци постали поседници, некадашњих својих баштина. Од 1818. српски кнез у земљи преузима право извршења смртне казне.

Иако су у старим хартијама откривени турски планови да овог лукавог кнеза уклоне из живота, султан га је почео више ценити кад су га вођи грчке револуције 1821. почели проклињати као издајника. Било је, у пројектима припреме грчке револуције 1821, предвиђено да се Србија увећа уједињењем са Босном и делом западне Бугарске. У време рата Русије против Турске 1828. српски кнез ћути, а када Мехмед Алија египатски угрожава султанову безбедност војним походом преко Палестине у Анадолију, српски кнез султановој коњици шаље 200 коња, а одмах затим хиљаду волова.

КАТОЛИЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВАЦА

У ВРЕМЕ трајања српске револуције до 1815. и након тога време хабзбуршке власти настоје да онемогуће јединство православних и католика. Црква је била у стању средњовековног степена религиозности. Светковине су, или већином, или у целини, исте и код католика и код православних. Због тога је 1821. укинута богословија у Приком на реци Цетини, где су се калуђери фрањевачког реда образовали и где је цела обука, црквени обреди били на основама глагољашке, старословенске цркве и употребе ћирилице. Код католика Далмације, Босне, Херцеговине, Славоније сузбија се и коначно укида српско ћирилско писмо...И свакодневна црквена и лична кореспонденција се пребацују на латиницу.

 СУТРА: ФЕУДАЛИЗАМ У СРБИЈИ ЈЕ КОНАЧНО УКИНУТ 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - РАСУЛО ПОЧИЊЕ ЈУНАЧКОМ ПОГИБИЈОМ ХАЈДУК ВЕЉКА: Аустрија је у време слома српске револуције помагала Турцима да освоје Београд

15. 02. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације