ФЕЉТОН - ИНФОРМБИРО ДОНОСИ НОВЕ НЕДАЋЕ РУСИМА: Два брата Пeтар и Николај Сербов срели су се поново када је стигла Црвена армија
ПРВА генерација српских Руса задржала је велику дистанцу од бољшевика који су пресекли њихову вековну традицију. Стално су сањали дан када ће моћи да се врате у отаџбину.
Неки нису ни куповали некретнине, а неки се нису ни женили да би лакше коњима одјахали до своје Родине, чије су западне границе биле одмах иза Румуније, у данашњој Украјини. Зато их је било највише у Војводини и Београду. Многи нису желели да чекају црвеноармејце, те су поново кренули у избеглиштво, претежно ка Француској и САД. Остали су они који су били везани удадбама и женидбама, имали југословенско држављанство или су радили у локалној и државној администрацији. Када су дошли црвеноармејци, наши Бели Руси су већ били старији. Већином су дошли у својим зрелим тридесетим и четрдесетим годинама, а 1944. године су то већ били времешни људи. Њихова деца су, као кадети, уметници, професори, архитекте, углавном одлазила за послом по целој Југославији, потпуно су се адаптиралa на нову средину.
Једна анегдота много говори о томе колико су та несрећна политичка превирања из темеља променила животе милиона Руса. Петар Иванович Сербов, познатији као: чика Пера Рус, отворио је подрум у својој кући близу дома патријарха Рајачића у Сремским Карловцима да части црвеноармејце када су ушли у град. У групи официра угледао је свог брата Николаја, од помешане среће и изненађења није смео одмах да му се јави, гледали су се и плакали.
Тај, један од многобројних спојева судбине, испричао ми је историчар и карловачки хроничар Жарко Димић, а он је чуо лично од чика Пере Руса који је био пријатељ Жаркових родитеља и често је долазио у њихову кућу.
СУКОБ Тита и Стаљина задао је нове недаће српским Русима, па и супрузи бившег политичара Шуљгина - Марији Димитријевној Шуљгин. Иако је била ћерка високог официра Седељникова и супруга истакнутог политичара, она је током рата живела на ивици егзистенције. Код Алексеја Арсењева налазимо њен опис живота првих година после ослобођења. Она наводи да су преостали Руси у Сремским Карловцима живели веома тешко, изузетак су били они који су радили у општинским службама или су се снашли у неком приватном послу. Такви су имали југословенско држављанство и нису се много разликовали од локалног становништва. Један од таквих био је угоститељ Василије Фомич, некадашњи радник, „човек из народа” који је мобилисан и после свих недаћа са Врангеловим официрима стигао у Сремске Карловце. Његова кафана близу Железничке станице била је посећена „јер се у њој точило квалитетно карловачко вино, неразблажено водом”.
Зима 1947. године била је доста хладна, па је Марија код брачног пара Фомић често ишла да се огреје и да гостима кафане прода нешто својих ствари. Живела је од давања часова француског и руског језика, али више „нико није имао пара за часове страних језика”.
Морала је да се сналази, прала је веш, радила у шуми, у винограду. „Дешавало се да ми то није довољно да преживим. Тада бих отварала орман или неки од кофера, дуго пребирала и налазила ствар коју сам морала продати да се у кући нађе хлеб и нешто намирница”, наводи Марија у свом сећању које преноси Арсењев. Све је то радила кријући од својих најближих да их не би додатно узнемирила.
ОПИСУЈУЋИ живот карловачких Руса, Марија Шуљгина наводи да су лошије живели они који се „нису снашли” али је и међу њима било оних који су успели да се скуће и постану узорни домаћини. „Бивши војници Врангелове армије, кубански козаци и обичан свет из разних области Русије, зарађивали су радећи повремене физичке послове или у виноградима... Живели су од прилично скромне зараде, неспособни да се нечим позабаве за стално. Ипак преживљавали су, имали породицу и смештај, нису се издвајали по лошем оделу, па ако и нису стекли земљу, већ радили као надничари на туђим имањима или у сечи фрушкогорских шума, нису живели бедно.”
Овако како су живели карловачки Руси, живели су и они у другим градовима. Друга генерација се већ уклопила у нормалан живот и њихова каријера зависила је углавном од личних способности, афинитета, марљивости и стручне спреме. Томе су допринели бројни мешовити бракови, па су се од осталог становништва разликовали само по свом националном опредељењу. Они који из разних разлога нису имали југословенско држављанство, после Резолуције Информбироа, морали су да напусте Југославију, чак и свештена лица.
НЕКИ примери из праксе говоре о тешком положају руских избеглица још у првим годинама од доласка у Краљевину. У тим годинама послератне обнове више су били тражени занати него административни послови. Било је доста огласа у локалним новинама. Руско-српски комитет из Панчева обратио се „родољубивом грађанству” преко локалног листа „Панчевац“ у марту 1921. године, с молбом да се запосле руске избеглице чија су имена и занимања прецизно наведена, као и посао који би прихватили.
Наводи се да поједине избеглице прихватају „било који посао” иако имају високо образовање и говоре више језика. Валериј Валтер, који говори француски, немачки, енглески језик прихвата „какво год место”, пуковник Николај Хаборски, професор војне академије, прихвата такође „какво год место”. Остали углавном траже посао према свом занимању: књиговодство, наставник страних језика, ауто-механичар, шнајдер, радник у трговини, болничарка, учитељица музике, часови клавира.
Лист „Панчевац“ 10. јуна 1921. године објављује следећу вест: „У Панчеву се налази до двадесетак руских инвалида који не уживају државну потпору, јер је исцрпљена предрачуном намењена за то свота. Неки од њих трпе највећу невољу и гладују. Прилоге прима и јавно ће да квитира у Панчеву до 5. јула Обрад Давидовић, свештеник.”
Оваквих примера било је много у целом међуратном периоду. Стање је поправљено отварањем домова за старе и сиромашне у Београду, Панчеву, Белој Цркви, Новом Бечеју.
Највећи део захтева и молби да се помогне нека особа или подржи неки важан јубилеј, решаван је позитивно, посебно од стране бројних културних установа и Двора. Податке о томе налазимо у Архиву Југославије.
АРХИВ Југославије објавио је монографију и организовао изложбу „Руска емиграција у писмима Двору и Влади Краљевине Југославије 1920- 1939” у Београду и Москви 2003. године. У изложеним документима налазе се писма, захвалнице, фотографије, с молбом да се помогну истакнути појединици, професори и уметници који су на ивици егзистенције, струковна удружења или обележавање важних догађаја. Све те молбе одражавају судбине појединих истакнутих људи, тадашње прилике, као и спремност руских емиграната да допринесу развоју нове домовине. Приметан је веома предусретљив однос Двора и Владе према руским избеглицама. Двор и Влада су скоро у потпуности одговарали позитивно на све молбе и захтеве, помагали су обичне људе, научнике, пензионисане официре, професоре и њихове породице, као и удружења, о трошку Двора сахрањиване су неке заслужне личности.
ПОМОЋ ЗА СИРОМАШНЕ
ТЕЖАК материјални статус једног дела избеглица иницирао је велики број молби надлежним телима и институцијама да се помогну сиромашни, инвалиди, болесни, и подржи обележавање неких важних догађаја. Примера ради, Управа Панчева је на молбу Добротворне задруге „Српкиња панчевачких” одобрила сталну новчану помоћ штићеницима Дома за старе и сиромашне избеглице у износу од 2.000 динара, почев од јануара 1924. године.
СУТРА: РУСКИ ГЕНЕРАЛИ СУ ПОСТАЈАЛИ ОБУЋАРИ
УКРАЈИНА ДОБИЈА ЗАБРАНУ 20 ГОДИНА! Трампов предлог: "Ако им се не свиђа, имамо и другу варијанту"
ИАКО ће у Овални кабинет Беле куће ући тек за два и по месеца, већ су почеле анализе може ли Доналд Трамп испунити предизборна обећања и донети мир Украјини и Блиском истоку. Према писању "Вол стрит џорнала", који се позива на изворе блиске Трампу, саветници новоизабраног председника нуде замрзавање рата дуж прве линије, консолидацију окупираних територија за Русију, демилитаризовану зону и заустављање интеграције Кијева у НАТО на 20 година.
08. 11. 2024. у 09:02
ПУТИН ЗАПУШИО УСТА ЗАПАДУ: Његове речи о Олимпијским играма парају уши
ВЛАДИМИР путин говорио је Олимпијским играма које су пре неколико месеци одржане у Паризу
08. 11. 2024. у 18:34
УДАРИО НА ПОЛИЦИЈУ: Како је умро Ромео Савић, Кнелетов друг - у ноћи кад је Александар убијен сумња се да му је оставио поруку у хотелу
"ОТИМАО сам 'робу' и аутомобиле поквареним полицајцима. Волео сам да то радим инспекторима који су и сами криминалци, а нису имали смелости да стану наспрам мене. Можда сам и претеривао, али се кунем да нико поштен од мене није страдао. Увек сам узимао од цинкароша, пијанаца и 'индијанаца', понижавао их и малтретирао! Често сам то чинио због других. После ме је то много коштало."
08. 11. 2024. у 19:44
Коментари (0)