ФЕЉТОН - У ЗАГРEБУ МАРТОВСКИ ПУЧ НИКОМ НИЈЕ ОДГОВАРАО: За Алојзија Степинца, 27. марта на улицама Београда није било ниједног поштеног човек

ВОЂЕ западних демократија - Винстон Черчил и Франклин Рузвелт - патетично су поздравили београдски преврат.

Краљ Петар II Кaрађорђевић са члановима Симовићеве владе, Фото " Википедија"

Черчил је поручивао да је Југославија поново нашла своју душу. Светска штампа демократских и неутралних држава говорила је у заносу о преврату у Београду. Могло се прочитати да је у Београду извршен преврат у зору, писало се о београдском пролећу, поздрављана је београдска „револуција"; да се Београд отресао министара који су ставили на коцку част Југославије; да је Хитлер доживео највећи дипломатски неуспех, а „југословенски народ" показао достојан своје прошлости. Истицала се неоцењива вредност промена у Југославији: да је 27. март један од најзначајнијих дана у историји слободних људи; Срби су они који су покренули таласе незадовољства; радило се о народу који се није дао уплашити нити подлегнути Хитлеровим триковима. Преврат у Београду давао је подстрек и борцима покрета отпора у земљама окупиране Европе, у Француској, Пољској и другим земљама.

Загреб није манифестовао 27. марта 1941. године, ако се изузме једна група манифестаната која је наредног дана иступила на улицама града, састављена - по полицијском извештају - од „левичара".  Ниједној струји хрватске политике, сем оним најзваничнијим факторима који су се у складу са уобичајеном процедуром и церемонијалом морали изјашњавати о промени до које је дошло у Београду, није одговарао 27-мартовски преврат. Мачек се бојао да излазак војске на сцену не угрози споразум о Бановини Хрватској, а фашистичко-сепаратистичке струје у суштини су биле против свих видова југословенства и одржања Југославије. Сем тога, београдски догађаји угрожавали су интересе Осовине. Преврат који се збио у Београду примио је интимно с индигнацијом надбискуп загребачки Алојзије Степинац. За надбискупа је у питању био државни удар из којег пробија чињеница да су Срби и Хрвати "два свијета" који се никада неће ујединити док је један од њих у животу. „Дух бизантизма је нешто тако грозно да је Свемогући, а Свезнајући бог у стању парирати интригама и подвалама тих људи. За нас је то нешто непојмљиво, да се уговори и обавезе кидају без икаквих скрупула". За Степинца, 27. марта 1941. на улицама Београда није било ниједног поштеног човека, већ је деловала „само разуларена маса жељна крви, ужитака и пара". И опет: „Све у свему Хрвати и Срби два су свијета, сјеверни и јужни пол који се никада неће приближити, осим чудом божјим. Схизма је највеће проклетство Европе, скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема истине, нема правде, нема поштења."

ЧЕСТО се расправљало, полемисало и лицитирало је ли 27. март српски или југословенски.

У центру отпора несумњиво је био српски народ, који је извршилац преврата у крајњој линији. Берлин је доживео преврат као заверенички чин српских официра и акт српског народа који се супротставио 1941, као и 1914. године. Из свих накнадних реакција Хитлера и других установа и команди Трећег рајха није тешко уочити да се догађај третира као српски. Чак је и операција бомбардовања Београда добила симболичну шифру - „Казна", јер се сводила на Хитлерову освету слободарском Београду. Нападајући Југославију, Немачка је сасвим друкчија мерила имала према српском народу, на шта је највећим делом утицало немачко разумевање преврата као изразито српског чина. Преврат од 27. марта је био у духу и израз традиција српске историје.

Југословенску димензију догађају дају неке друге чињенице: реч је о смени власти у Краљевини Југославији, преврату против режима који је у име Краљевине закључио један међународни акт, а тако су га доживљавали и савезнички фактори. Југословенско обележје 27. марту даје и подршка неких организација преврату, које су биле југословенске или распрострањене на свој територији Југославије, а пре свега антифашистичко иступање комуниста који су били изразито југословенска партија у илегалности. Иако су највеће демонстрације, односно манифестације одржане у градовима Србије, Црне Горе и Војводине, оне су биле организоване и у Сплиту, Љубљани, Сарајеву, Скопљу.

НОВА влада образована је под председништвом Душана Симовића, а у њој су се, у својству потпредседника, налазили Влатко Мачек и Слободан Јовановић, а као чланови Богољуб Јевтић, Фран Куловец, Момчило Нинчић, Милош Трифуновић, Милан Грол, Миха Крек, Џафер Куленовић, Бариша Смољан, Јурај Сутеј, Иван Андрес, Јосип Торбар, Срђан Будисављевић, Бранко Чубриловић, Милан Гавриловић, Богољуб Илић, Јован Бањанин, Марко Даковић, Сава Косановић, Божидар Марковић. У односу на оборену владу Цветковића, у новој влади се нашло осам министара из претходне владе: Мачек, Шутеј, Андрес, Торбар, Смољан, Куловец, Крек и Куленовић. Чубриловић и Будисављевић су се такође налазили у влади Цветковић - Мачек, али су они дали оставке због капитулације Владе пред Осовином. Ресор иностраних послова добио је радикал Момчило Нинчић, министар иностраних послова и под краљем Александром, који га је третирао као свог првог чиновника у овом ресору, а војске и морнарице генерал Богољуб Илић, који је заменио генерала Петра Пешића. За нову владу је карактеристично да су у њој биле заступљене све политичке струје: бивши представници Удружене опозиције (Грол и Божидар Марковић испред демократа, Милош Трифуновић радикала и Милан Гавриловић, шеф Савеза земљорадника до одласка у Москву за посланика Краљевине). Слободан Јовановић је заузео место потпредседника владе, као угледни научник и професор универзитета, а не као председник Српског културног клуба. У влади су били представљени и самостални демократи преко свог првака др Срђана Будисављевића и Саве Косановића, као и Југословенска национална странка (ЈНС) преко Јована Бањанина, познатог као „апостол југословенства". Југословенску муслиманску организацију представљао је Џафер Куленовић, а Хрватску сељачку странку Мачек са Шутејом, Торбаром, Смољаном и Андресом. После деценијског одсуствовања у политичком животу, у Симовићевој влади се нашао и угледни црногорски политичар Марко Даковић, бивши црнорукац и један од организатора Подгоричке скупштине из новембра 1918. У влади су по националној структури били представљени Срби, Хрвати и Словенци.

ОДЛУЧЕНО је да се у влади задрже сви министри Хрвати са досадашњим ресорима, као и представници Словенске људске странке (клерикалаца) и босанских муслимана. Иако је у влади било резервисано место за Мачека и друге прваке ХСС, овај није био спреман да дође у Београд пре него што се испуне услови које је постављао у вези са Споразумом Цветковић - Мачек. До преузимања дужности, 4. априла 1941, Мачек је настојао да добије гаранције за споразум из 1939. и неке нове уступке на које је Симовић пристао. Хрватске захтеве су подржавали и Британци, руковођени тежњом да Југославија у будућем рату буде што чвршћа изнутра. Са Симовићем и Британцима да приволе Мачека да ступи у владу и дође у Београд надметали су се Немци, али у супротном правцу - да не долази у престоницу и да издвоји Хрватску из састава Краљевине Југославије, дајући истовремено ратни повод Трећем рајху после 27. марта 1941. Са Мачеком је у том смислу водио разговоре специјални опуномоћеник Јоахима фон Рибентропа Валтер Малетке, истина без успеха, јер је Мачек - чим је издејствовао уступке од Симовића - стигао у Београд. (Постигнути споразум је конкретизован и оживотворен уредбама о разграничењу послова министарства унутрашњих послова и Бановине Хрватске; о Оружништву, жандармерији, Бановине, проширењем овлашћења Бана у нормативној сфери везаној за Оружништво; Бановинском суду за заштиту државе, овлашћењу Бана да уређује питање јавне сигурности, мира поретка; уредбом о повраћају права и поништењу осуде због политички кажњивих дела, и другим прописима).

ПОЛИТИКА РАЗДВАЈАЊА

НАСУПРOТ светској лавини интересовања за оно што се збило у балканској престоници, у немачким и италијанским новинама почело је „дрвље и камење" на владу у Београду због злостављања немачких дипломата и грађана, напада на немачке установе, увреда које су се чиниле Трећем рајху. Штампа Осовине је све више наглашавала различит став према 27. марту југословенских народа, пре свега Срба и Хрвата, чиме је наговештавала политику раздвајања путем продубљивања супротности, ради њиховог коришћења приликом предстојећег сламања Југославије.

 СУТРА: ИЗНЕВЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА УЧЕСНИКА У ПРЕВРАТУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ЗА ПАТРИЈАРХА 27. МАРТ ЈЕ БИО КАО ВИДОВДАН: Пуч је одушевљено примљен у Београду и другим градовима Југославије, сем у Загребу

29. 07. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ОФИЦИРИ СТВАРАЈУ ТАЈНЕ ГРУПЕ ПО ГАРНИЗОНИМА: Армијски врх није могао да опрости кнезу Павлу стварање Хрватске бановине

28. 07. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - КНЕЗ ПАВЛЕ НАПУШТА НЕУТРАЛНУ ПОЗИЦИЈУ: Учешће Српске цркве на страни антифашистичких снага давало је неку митску снагу

27. 07. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПРЕУВЕЛИЧАНА УЛОГА БРИТАНАЦА 27. МАРТА: Представници Српске православне цркве били су стожер отпора против Немачке

26. 07. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације