ФЕЉТОН - СРПСКИ ЦАР ЗАШТИТНИК СВИХ СЕЉАКА И УБОГИХ СИРОМАХА: Јован Ненад предвидео будућу Војводину као саставни део нове српске државе

ПОБЕДЕ које је Јован Ненад низао, прво над Турцима, а потом и над Мађарима донеле су му ореол војничке непобедивости и међународну ратничку славу.

Стилизована уметничка представа, Фото Википедија - Л. Бабић

Посебно су његови војнички тријумфи над великом војском угарскох краља Запољина , прво у бици почетком априла 1527. коју је предводио Чаки, као и у бици код Селеша, близу Тисе крајем априла исте године са истом војском коју је предводио Перењи, имали велики одјек у Француској, Италији, Енглеској, Шпанији, као и у немачким државама. Његова нагла и огромна популарност у народу да се у великој мери објаснити антифеудалним карактером његових освајања која су се завршавала поделом имања мађарских племића не само српским, већ и другим војницима-беземљшима .  Основ за такав свој поступак Јован Ненад је налазио у принципу божије правде проглашавајући се за од Бога послатог заштитника свих угњетених којих је тада на тим просторима било много, нарочито међу сељацима који су након неуспеле велике сељачке, тзв. Дожине буне, која је завршена 1514. године, трпели разноврсна монструозна злостављања од стране мађарских племића.

Иживљавање мађарског племства над пораженим сељацима био је реванш за вишегодишње насиље које су спроводили побуњеници над феудалцима и њиховом имовином, и које се испољавало у разним формама, почев од паљења двораца, до убијања племића након „суђења“, и то одрубљивањем главе што је у то време била врста смртне казне коју је смела спроводити само власт. Одговор власти је био више него суров. Учесници  угушене буне, па чак и они који су били без икаквих доказа осумњичени за подршку Дожи бивали су не само набијани на колац, сакаћени, спаљивани живи или жигосани усијаним гвожђем, него и присиљавани на људождерство. На основу валидне историјске документације се зна  да су племићи вођу сељачке буне Дожу испекли живог на усијаном престолу,  а затим натерали његове заробљене саборце да га поједу тако што је сваки морао појести комад његовог меса ако је хтео да сачува живот .

ОНДА се појавио цар Јован Ненад који ослободивши Јужну Угарску од Турака не само да њихова имања није враћао мађарским феудалцима  већ их је делио својим војницима, већ је наступао као заштитник свих сељака, као и убогих сиромашних, не дозвољавајући  било какво насиље над њима на територији на којој је био власт. Зато су не само српски сељаци, већ сви  сиромашни  у Угарској видели у Јовану Ненаду не само свог заштитника и осветника већ и свог правог, народног и праведног цара и свог јединог господара, а због његове харизматичности чак и „свеца и пророка“. Та чињеница, као и то што је у борбама за угарски упражњен престо стао на страну Хабзбурговца Фердинанда чији је главни противник био угарски племић Запоља изазваће према Цару Јовану Ненаду велико незадовољство у мађарским племићким круговима према Црном човеку (Фекете Јован) како су га звали, и на крају коштаће га и главе. Поделом земље у размерама аграрне реформе створио је велики и трајан фронт Мађара аристократа против себе, а споразум са Бечом, од кога „зли Рац“ Јован Ненад није имао никакве користи, био је по мишљењу Фердинанда само привременог карактера, мотивисан потребом Беча да се тако моћан војни фактор каква је у то време била српска војска под командом Јована Ненада  што је могуће више окрене против Бечу нелојалних Мађара. На то све треба додати и увек претећи турски фактор што је додатно исцрпљивало снаге Јована Ненада.

О томе говори и велики пораз који су нанели  Запољини мађарски војници 21. јуна 1527. чиме је уздрмана моћ Јована Ненада као цара и умањена његова војничка слава, иако је он веома брзо након тога, за само месец дана, потпуно обновио своју војску. Као и цар Јован Ненад,на страну Беча стаће нешто касније и деспот Павле Бакић. Упркос томе, Беч ће када протерају Турке обновити угарску краљевину, али никада и српску деспотовину .

О КРАТКОТРАЈНОЈ, али великој моћи Цара Јована Ненада сведоче и писма Хабсбурговца Фердинанда који га третира као важног савезника и који му неформално признаје и титулу цара ( Joanni Char Nenad), називајући га   „illustris“, што је било резервисано само за чланове царских породица, односно владаре, а, што је много важније, Фердинанд му признаје  и право владања и командовања на територији коју је цар Јован Ненад запосео, мада не и право поседа . Право поседа му је само давано над оним територијама које су некад припадале Стефану Лазаревићу.

И мађарско племство, иако је било незадовољно због бројних одузетих поседа од стране цара Јована Ненада, показивало је велики респект према њему. То се види и из њихових писама Јовану. Између осталих, обраћала му се и угарска краљица Марија, подсећајући га, примера ради писмом од 13. априла 1527, на дане када су српски ратници били у служби њеног покојног супруга Лајоша Другог, и молећи га да стане на њену страну.

На тој територији је Јован Ненад непрекидно јачајући своју власт потпуно суверено владао све до 26. јула 1527. када је убијен у атентату који је на њега изведен од стране Мађара - Запољиних присталица   у Сегедину, ватреним оружјем из заседе. Након тешког рањавања цара Јована Ненада, његови војници су га понели ка Сенти и онесвешћеног сместили у једну кућу у Торњошу у којој је преминуо. Да би себи увећао славу угарски краљ Запоља је наредио да мртвом Јовану Ненаду Црном мађарски војници одсеку главу како би је изложио прво у Суботици, а потом у Будиму... О страху који је Јован Ненад Црни надалеко ширио у редовима својих противника, говори и чињеница да су од двора угарског краља Запоље у Будиму па све до двора пољског краља у Кракову приређиване бакљаде и звонила звона радости због смрти страшног српског цара.

УГАРСКИ краљ је своје злочинство прогласио за знак неба и наклоност Бога према њему и његовој владавини настојећи да тиме мобилише што више присталица, али је убрзо капитулирао пред Фердинандовим трупама изгубивши и Будим и власт. Нема сумње да је тој Фердинандовој лакој победи веома допринео Јован Ненад непрекидно исцрпљујући Запољу, као тада највећег Фердинандовог противника, малим и великим биткама. Након смрти цара Јована Ненада његова војска се расула, од царства је остао само спомен, али је остала да трајно живи идеја Јована Ненада Црног о стварању српске државе на тлу Јужне Угарске, чији је он био не само први реализатор, већ и њен творац. Од делова његове војске створене су временом јединице ђурских, коморанских и тителских шајкаша, а од српске власти на великој територији остало је само Сремско војводство које је основао војни заповедник цара Јована Ненада Радослав Челник. Иако је Челник прогласио Сремско војводство за део и наставак државотворног пројекта цара Јована Ненада оно је већ својим изразитим вазалним статусом, а такође и по свом обиму било нешто сасвим друго.

Могући проблем са којим би се вероватно суочио цар Јован Ненад Црни да је дуже поживео, јесте био тај што је, водивши битке и против Турака и против Мађара, а све то у форми својеврсне антифеудалне револуције и са намером да прошири своју државу на некадашње српско царство,  поставио не само себи, већ и српском народу сувише великих циљева одједном. То није био програм пуке обнове српске државе, већ много више од тога јер је будуће српско царство Јована Ненада по први пут у историји требало да обухвати не само некадашње српске земље, већ и панонски простор већи од данашње територије Војводине.

При томе је важно истаћи да је цар Јован Ненад тиме антиципирао будућу Војводину, као и то да је тај, панонски део свога царства од почетка видео као саставни део велике српске државе. Кад се на тако велике циљеве надовеже и његова идеја поделе племићке земље сељацима-војницима, мора се признати да је без обзира на изузетну личност Јована Ненада као војсковође и владара постојао огроман раскорак између његових жеља и историјских могућности.

ДРЖАВОТВОРНА ПОЛИТИКА

НАСИЛНОМ смрћу пресечене амбиције Јована Ненада Црног су биле да створи самосталну српску државу која би обухватала не само крајеве у Угарској, већ и некадашње територије под српском влашћу у Старој Србији. Био је то први покушај реализације самосталне српске  државотворне политике након средњег века, који је уз то, макар и краткотрајно, био остварен, а на више начина и признат од највиших представника угарске и бечке власти.

 СУТРА: БЕЧКЕ СПЛЕТКЕ О ПОРЕКЛУ СРПСКИХ ДРЖАВОТВОРАЦА 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - КРИК "СТОЈАНКЕ" ЕПСКИ РЕКВИЈУМ СРПСКОЈ МАЈЦИ: Кад Скендер говори Стојанку то је нека библијска ломљава, земљотрес, који нагони сузе

11. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - РИБАРЕЊЕ НА НЕРЕТВИ СА БАРДОМ БУНЕ И ПРКОСА: Куленовић је био маркантна фигура, висок, витак, бронзане боје, сед и дугих зулуфа

10. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ДОБРИ ВЛАДАРИ ТРАЖЕ ДРУШТВО МУДРИХ ЉУДИ: Мостар је Андрића и Куленовића подсећао на Фиренцу, "град трговаца и уметника"

09. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ДРЖАВОТВОРНИ ПЛАНОВИ СТАРОГ СРПСКОГ ПЛЕМСТВА: Аустријски владар Фердинанд се Јовану Ненаду писмено обраћао као цару

12. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације