ФЕЉТОН - БЕЧКЕ СПЛЕТКЕ О ПОРЕКЛУ СРПСКИХ ДРЖАВОТВОРАЦА: О цару Јовану Ненаду Црном српски народ вековима стварао и одржавао митове

ТИТУЛУ световног владара свих Срба, и то деспотску, Беч ће дати после појаве Ненада Јована Црног, једном другом одличном ратнику из редова српског народа, капетану лаке коњице Павлу Бакићу , који није показивао икакве политичке амбиције, нити има историјских трагова да је имао ма какве државотворне планове, што наравно не значи да се они нису код њега временом могли створити.

ОМАЛОВАЖАВАН "Кривица" Ђорђа Бранковића је била идеја о обнови српске државе, Фото Слика Франца Шилхбела из 1849.

Титулу деспота је Павле Бакић носио само 20 дана, од Фердинандовог указа 20. септембра 1537. до своје погибије 9. октобра исте године, у борби против Турака. Иако је јасно да је у то време непрекидних битака Беча или са Турцима или са бунтовном мађарском властелом, требало да неко од Срба  снагом свога угледа и придодатом владарском титулом окупи све српске војнике искључиво под Фердинандову заставу, те да се власт новоименованог српског деспота протеже фактички само на Србе који су живели у Срему, Славонији и Смедеревском санџаку, у повељи то не пише.

За сваки случај, Фердинанд тим указом "поставља и проглашава Павла Бакића за правог и законитог деспота Рашке", коме се као таквом панонски Срби, традиционално подељени и у великом броју на страни Фердинандовог противника Запоље, уграског краља, имају покоравати, што је у преводу значило, одазивати у војну службу на његов позив, а у интересу Фердинанда Првог. Био је то први и последњи пут у историји Срба у Аустроугарској монархији да је неко од српских великодостојника овенчан српском владарском титулом.Настала као строго наменска, а не као израз поштовања српске државности и српског владарског достојанства, ова уредба није имала скоро никакав одјек, а није се задржала ни у свести већине српског народа. Сенка несамосталности је учинила да је деспотство Павла Бакића данас мало познато.

НАКОН  тога јесте било више српских племића којима је  била призната нека висока титула од Беча или Будима (мада никад више владарска),  а било је и српских државотворних планова на тлу Угарске,  али задуго није било онакве личности попут цара Јована Ненада Црног, који је  био веома  успешна комбинација и  војсковође и државотворца, и то ношеног идејом о стварању независне српске државе (о чему је најбоље говорила његова самодата титула цара), као ни историјских услова који би ишли у корист појаве и успеха једне такве личности. О Јовану Ненаду Црном су зато у српском народу вековима стварани и одржавани митови, док је са друге стране његова идеја о самосталној српској држави била од бечких и будимских власти вековима  систематски омаловажавана и затирана, али се и поред тога у српском народу упорно гајило сећање на њу и на њену краткотрајну али бајковиту реализацију, као што се једнако жилаво одржавала и српска колективна свест о важности те идеје.

Покушаји успостављања српске државе од стране Јована Ненада, а касније и Ђорђа Бранковића на територији Аустријског царства, као и Шћепана Малог на тлу Црне Горе били су озбиљни државотворни пројекти достојни поштовања, и управо зато су од стране непријатеља српског народа омаловажавани, а њихови носиоци "тако представљани као да Срби треба да их се стиде уместо да се њима поносе". Најефикаснији начин дезавуисања подухвата на плану нововеквног стварања српске државе је било сплеткарење о "сумњивом пореклу" њихових носилаца, све уз помоћ "науке" на нивоу дворских  интрига. Да у пропаганди важи правило да се хиљаду пута поновљена лаж на крају претвара у "истину" потврђују сумње које данас постоје у српском народу када је реч о идентитету и правим намерама српских државотвораца тога времена Јована Ненада, Ђорђа Бранковића или Шћепана Малог, иако је отпор народа усвајању таквих сумња био вишевекован .

МАЛО ко се запита бар неколико следећих ствари. Прво, многи су се онда  лажно представљали, баш као и данас, али  у Аустрији у то време нико није тек због тога био осуђен на доживотно лишавање слободе.

Друго, Ђорђе Бранковић, ако можда и није био потомак Ђурђа Бранковића, мада је родом из Корјенића у западној Херцеговини  одакле по предању потиче и Вук Бранковић, заиста јесте био гроф. И данас припадници елите, а у оно време грофови и племство уопште, уосталом као и обичан  свет, били су и остали склони да представе своје порекло бољим и своју лозу важнијом него што јесте. Зато грех тога чињења није посебан, док судбина Ђорђа Бранковића, услед тог наводно почињеног греха, јесте.

Треће, чињенице показују да је у том времену, док је беснео велики аустријско-турски рат, аустријска влада сковала тајни план по коме је  зарад подизања општег устанка Срба у крајевима под Турцима, намеравао искористити тада распрострањени мит у српском народу о постојању директних потомака старих српских владарских породица који би били кадри успешно предводити цео народ не само у борби против Турака, већ и у општем прегнућу за српско народно добро. Такав вођа би по мишљењу Беча  обезбедио масовну војничку мобилизацију Срба, њихов висок борбени елан и побудио спремност на жртвовање што би омогућило Аустријанцима и Угрима ефикаснију одбрану њихове државне територије од турске војне навале која није јењавала. У тим плановима  се нарочито у Бечу рачунало управо са Ђорђем Бранковићем главним актером таквог развоја догађаја, а и њему, по много чему судећи, тај царски план није био непознат.

ДА БИСМО разумели шта се заправо догодило и шта је заправо "кривица" Ђорђа Бранковића потребно је изложити неколико непобитних историјских чињеница о њему и збивањима у његовом времену које могу допринети да се са ове историјске личности скину бар неке копрене.

У те чињенице свакако спадају и основне биографске дате, почев од тога да је место рођења Ђорђа Бранковића град Јенопољ-Инеу у Арадској жупанији, а година рођења 1645. Затим да је већ у раној младости  био у дипломатској служби трансилванског кнеза Апафија на Порти, учествујући у преговорима и пограничним споровима  у периоду од 1663. до 1667. године, као и да је био трансилвански посланик у Цариграду од 1675. до 1677. године. Био је и хапшен 1680. у Трансилванији због наводног учешћа у завери кнеза Апафија, али је био веома брзо ослобођен и након тога се једно време повукао у Влашку.

Такође је неспорно да му је аустријски цар Леополд Први доделио титулу барона 7. јуна 1683. у петој години Великог бечког рата, као и да је грофовску титулу стекао указом власти од 20. септембра 1688. Отуда су помињања Ђорђа Бранковића као лажног барона и грофа, и то чак у насловима књига,  без икаквог историјског основа  будући да је он указом самога цара постао легитимни припадник високог племства. Ни патријарх Арсеније Трећи, са којим ће Ђорђе Бранковић касније доћи у сукоб око примата власти над српским народом, никада није спорио да је 1688. године дао Ђорђу Бранковићу пред његов полазак у Беч потврду да је деспотског порекла. То, да ли му је ту потврду дао на основу неког чврстог доказа о племенитом пореклу  или из неког другог разлога, досад није било могуће утврдити. Сигурно је само да је у томе велику улогу играо Бранковићев старији брат Сава који је био угледни црквени великодостојник, тачније митрополит, а Ђорђу који је одрастао као сироче био главна потпора у животу. Захваљујући брату Сави Ђорђе Бранковић се добро школовао, постао велики ерудита и полиглота и ушао у високе друштвене кругове. Све у свему може се рећи да је Ђорђе Бранковић као "најистакнутији представник српске политичке световне елите крајем 17. века"  по много чему био предодређен за предводника  српског народа у Аустријском царству у том времену. Од тог боравка у Бечу 1688. године, а да он то није ни знао, почиње и његов државотворни рад, али се тиме рађа и његова "кривица" и надолази његова трагедија.

Деценијско заточеништво

КОЛИКА је моћ сваког, а не само аустроугарског режима и сваке режимске науке у распростирању  свести о нечем или неком најбоље показује случај несрећног српског државотворца, дипломате и историчара, грофа Ђорђа Бранковића (1645-1711).  Kада се данас помене његово име многи одмах помисле да је то „онај који је се лажно представљао као српски деспот  и гроф“, односно као наследник племените и канонизоване лозе Бранковића, па је зато на основу одлуке аустријских власти заточен  и после више деценија неслободе и умро у кућном затвору у граду Јегру (Хеб-Егер) у Чешкој.

 СУТРА: СТРАХ БЕЧКОГ ДВОРА ОД ОБНОВЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - КРИК "СТОЈАНКЕ" ЕПСКИ РЕКВИЈУМ СРПСКОЈ МАЈЦИ: Кад Скендер говори Стојанку то је нека библијска ломљава, земљотрес, који нагони сузе

11. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - РИБАРЕЊЕ НА НЕРЕТВИ СА БАРДОМ БУНЕ И ПРКОСА: Куленовић је био маркантна фигура, висок, витак, бронзане боје, сед и дугих зулуфа

10. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СРПСКИ ЦАР ЗАШТИТНИК СВИХ СЕЉАКА И УБОГИХ СИРОМАХА: Јован Ненад предвидео будућу Војводину као саставни део нове српске државе

13. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ХИТЛЕРОВА ПРОВАЛА МРЖЊЕ И ОДУШАК ЊЕГОВЕ СРБОФОБИЈЕ: Адолф Хитлер је југословенску краљевску владу доследно називао "српском владом

03. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације