ФЕЉТОН - НАРОД БЕЗ ПИСАНЕ ИСТОРИЈЕ НЕ МОЖЕ СТВАРАТИ ДРЖАВУ: Народ који не зна своју историју није политички равноправан активнам народ

ТЕОРИЈСКА парадигма Јована Рајића би се могла дефинисати као источна варијанта просветитељства укрштена са западним рационализмом, што се да разумети ако се зна да је Рајић главно образовање стекао у Кијеву где је тада преовладавао дух западне сколастике.

ЗНАЧАЈ Рајићева "Историја" штампана је 1894. године у Бечу , Фото "Википедија"

Дела у којима се да одредити његова политичка мисао су бројнија него што се мисли, но без сумње најважније за подробну анализу његових идеја јесте  његово обимно тротомно дело "Исторiя  разных славенскихъ народовъ, наипаче Болгаръ, Хорватовъ и Сербовъ", завршено 1768. године, а штампано тек током 1794. и 1795. године  у Бечу.

Од немерљиве је не само научне, него и политичке вредности по одржање националне свести и вере Срба у том времену притисака Беча, то што је Јован Рајић историју свог и, не само по тадашњем потчињеном положају, њему  сродних народа "из тми забвения изятая" и велика је штета што дело није било штампано још онда кад је било завршено. Нема сумње да би оно, такво какво је недовршено и несавршено било, ипак изазвало у шездесетим и наредним годинама 18. века национални политички полет код Срба у Угарској, који би, без обзира на размере, извесно дао њиховој историји нешто другачији смер. Народ који нема, тачније који не зна своју историју, од других се не сматра политичким, тачније политички равноправним или бар политички активним народом.

Срби су до тада имали својеврстан прекид историографског тока, његово усахњивање, у којем су  ретко избијала историјско-књижевна врела политичке конотације, намењена, било намерно,  било злехудо попут “Хроника” грофа Ђорђа Бранковића, тек уском кругу посвећених. Историју Срба су бележили други, махом узгредно, онако како то чине победници или господари.

ОДОЦНЕЛА или не, појава овог Рајићевог дела је имала снажан просветитељски и политичко-мобилизациони карактер. Глад све писменијих Срба за писаном историјом била је огромна. Њу није могла утомити све блеђа и израубованија потка несистематизованих политичких митова, нити је, уз сво њено дотадашње поштовање, српска епска поезија могла представљати адекватну замену за писану политичку историју српском народу, који је запљуснут нововековним идејама и збивањима стекао очигледне политичке амбиције.  У том смислу ово Рајићево дело представља значајан политички, а не само просветитељски искорак угарских Срба у свом времену. Због тога не може бити за његову историјску оцену одлучујуће то колико је података у њему тачно, једнако као што не може бити занемарљиво као вредност  дејство његове појаве, и као израза снаге и опстајања, али и тенденције уздизања духа једног народа над којим се надвила авет утапања у друге народе и тиме и у заборав.

Објављивање Рајићеве „Историје“ био је, без сумње, не само велики књижевни,  већ и национално-политички догађај. Не само сви Срби, већ сви релевантни политички фактори царевине која је држала покореним милионе Словена, били су обавештени о појави озбиљне и претенциозне књиге о словенској историји.

ВЕЛИКИ  је подстицај за један неслободан народ прва документована спознаја о величанственим тренуцима своје прошлости, јер она у њему буди свест о томе да ко је могао нешто једном, вероватно може опет, а ко није, нема никакве гаранције да ће икад моћи. Па, чак и ако политичке околности не дозволе обнову политичке снаге и славе, имање темељно описане историје је увек било питање не само степена просвећености, већ и националне части и културно-политичког престижа сваког народа.

ЗНАЧАЈ Рајићева "Историја" штампана је 1894. године у Бечу , Фото "Википедија"

Настанак прве  целовитије “историје Срба”, писане руком Ђорђа Бранковића, везан је за несумњиво велике личне политичке амбиције аутора. Појава Рајићеве, по свему судећи, није ни мало. То, разуме се, не значи да Јован Рајић није имао јасне политичке ставове који се не би могли уочити из  структурирања садржаја његовог дела.

Са аспекта политичко-просветитељске ангажованости Рајићева  "Историја" је омогућила српском народу да и политички и научно кренe путем процеса самоиспитивања своје снаге и својих могућности да би боље разумео себе, давши му за то почетну грађу, темељ за надграђивање себе и надилажење других, при том га не омевши и не одвративши од “разумевања себе на тзв. `самоочевидан` начин у породици, друштву и држави у којој живи”, и подстакавши га да кроз верско-етнички идентитет то чини само још боље.

ВЕОМА је важно да Рајић није запао у неке основне грешке у које су масовно западали многи писци сличних дела - национално-историјских првенаца у епохи просветитељства.

Његово дело не носи печат такозваних грешака брзоплетости, и то не само услед дугог протока времена у коме је рађено већ и услед ауторове изузетне учености и темељности, нити носи печат praejudicium auctoritatis  - методолошке грешке подлегања политичком и научном ауторитету,  чему су у то време итекако били склони интелектуалци који су припадали верским или етничким мањинама у аустријском царству.

Јован Рајић је искључиво следио своју особену друштвено-политичку визију сопствене мисије испуњења потребе настанка једног таквог дела у корист свога народа. Он признаје само ауторитет Бога, вере и науке, а не и политичких моћника, што се лако да уочити већ из његовог односа према одликовањима којима су га два двора, руски и аустријски, окитила. „Нико не зна да је царска милост, него свако мисли да сам га сам купио“   написаће Рајић за златан крст којим га је одликовао аустријски цар Леополд. Такав однос према цару и царском одличју, као и друга Рајићева писмена гунђања на рачун тог високог одличја, били су у то време када су европски цареви били преосетљиви на сваку критику због Француске револуције која се управо догађала, одиста радикално понашање, односно како то каже   Голошин „така критика у оном добу је била достојна Јакобинаца “ .

АНАЛИЗА  његовог најважнијег дела мора почети од бриљантног “Предисловија”, јер оно, поред класично-интродуктивне, има и веома изражену социолошко-политиколошку димензију. Треба имати у виду да су у доба просветитељства предговори, епистоле и јавна писма били прави мали учени трактати упућени не само кругу пред којим су обично читани, већ и значајним личностима, дародавцима, родитељима као васпитачима, учитељима  и уопште јавности, а посебно женском роду. У  том добу просветитељска дела готово искључиво пишу мушкарци, а понајвише читају писмене жене.

У њему се, за оно доба на  уобичајен начин, расправља о постанку друштва, његовим задацима и његовој организацији, о функцијама друштвених сфера, о дужностима његових чланова које они треба приљежно да испуњавају, и уопште о њиховом понашању у интересу општег добра и хармоније политичке заједнице. Најављена је и политичко-едукативна специфичност дела садржана у подукама, намењеним и државницима и народу,  да се не би поновиле оне грешке које су у историји довеле до пропасти српске, и других словенских држава. Порука  Рајићевог историјског дела је јасна – спознаја прошлости је важна јер помоћу ње сазнајемо ко смо, одакле смо и шта смо досад урадили, али то је уједно и порука  да из тога треба извући користи по садашњост и будућност. Тиме је књига о прошлости, од самог  свог почетка окренута будућности.  Прошлост је одређена  као покретач сваке друштвене активности, урачунав и политичку.

ШИРЕЊЕ ИСТИНЕ 

ЈОВАН Рајић је увиђао  да је не само настанак већ и опстанак нације везан за проблем јединства. Заједничка историја преточена у књигу учвршћује поколебане националне идентите појединаца и уопште обезбеђује нацији хомогенији поглед на свет и себе саму, оснажујући њено самопоштовање и њено јединство које је драгоцено не само по њен опстанак, већ и напредак. За њега значај просветитељства није само у омогућивању стицања знања већ и у могућности ширења истине о себи.

 СУТРА: ИСТОРИЈА ПОСМАТРАНА ИЗ УГЛА ПОЛИТИЧКИ ПОРАЖЕНОГ НАРОДА  

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ОДБРАНА СРПСКЕ ВЕРЕ И НАРОДНОГ ИДЕНТИТЕТА: Беч је сматрао да Србима припада статус толерисане, а не и равноправне нације

21. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ГАВРИЛ ПИСАО НА НАРОДНОМ ЈЕЗИКУ СТО ГОДИНА ПРЕ ВУКА: Делом Гаврила Венцловића српско словенска књижевност се отела од средњег века

20. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СРПСТВО У ЕГЗИЛУ ОСТАЈЕ БЕЗ СВОЈИХ ПРЕДВОДНИКА: Немци и Мађари су потцењивачки пристигле Србе сматрали за "доскитали" народ

18. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 7

ФЕЉТОН - ОЧУВАЊЕ СЛАВНЕ ПРОШЛОСТИ КОЈУ ЈЕ ТКАЛА ЛОЗА НЕМАЊИЋА: Животни пут Бранковића симболизује судбину целог српског народа у том времену

17. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације