ФЕЉТОН - КАРАЂОРЂЕВА ПОЛИТИЧКА МИСАО И ВИЗИЈА ДРЖАВЕ: Слобода је за вожда била водиља, смисао његове борбе, срж његовог живота

КАД политички мит, чак и онај који је стваран са најбољом намером, обавије један важан историјски догађај као што је био Први српски устанак, цео тај догађај, укључујући и идеје његових вођа, изгуби визуру истине и утоне у интерпретативне магле које служе дневно политичким потребама.

СЛОБОДАРСТВО Карађорђе најзначајнији српски ратник Новога века, Фото Портрет Владимира Боровиковског

Цео један век су Милош Обреновић, наручилац убиства легендарног вође Првог српског устанка, Ђорђија Петровића Црног, или једноставно Карађорђа, а потом и Милошеви потомци и њихово династичко окружење,  вођени својим политичким интересом настојали да се о Карађорђу ћути, или да се он помиње тек као војни вођа. О њему као о државотворцу и уопште као о човеку чије је велико историјско прегнуће поред војне имало и неспорну политичку димензију, није се смело говорити.

Свеукупна Карађорђева политичка мисао одише  двема доминантним идејема. Прво, идејом слободе, али не само националне слободе, већ и оне, наоко мање важне, личне слободе, због које је заправо устанак и започет, као и идејом о облику и међународном положају државе која се рађала у крви.

Те две идеје, идеја потпуног ослобођења и идеја о обнови српске државе се могу сматрати осом Карађорђеве политичке мисли и дела.

Слобода је Карађорђу била целог  живота  велика идеја водиља, смисао сваке његове борбе, срж његовог живота.

БЕЗ СУМЊЕ најзначајнији српски ратник Новога века и обновитељ слободе свога народа, започео је своју бунтовничку каријеру са одбраном личне слободе и части, да би потом,  избегавши од неправде, бранио као фрајкор Војне крајине слободу и свог и других народа, а наставио је да буде заточник слободе као један од највиђенијих хајдучких харамбаша у Србији предводивши моћну  дружину која је знала бројати и више стотина људи.  Они који су га на Сретење 1804. године на скупштини народних старешина у Орашцу  једногласно изабрали за вожда нису погрешили ако су тражили најслободољубивијег и најенергичнијег међу њима.

Праведан и прек до суровости, а опијен слободом,  Карађорђе је био прави, можда и једини  човек у Србији тога времена који је могао да подстакне на масован витешки подвиг  вековно устрашене српске сељаке у чијим грудима је била "замрла слобода". Под његовим вођством су Срби, који су до тада мислили да никад не могу победити и протерати Турке постајали јунаци, а од његовог устанка сада су Турци били ти који су почели да мисле да су Срби, а нарочито њихов вођа Карађорђе,  непобедиви.

Уверен да је не само национална, него и лична слобода изнад свега, Карађорђе је свачији, па и свој живот и свако друго добро,  понекад и сурово, како су и тражила та времена и ти услови, беспоштедно стављао у залог слободе. Свако је могао умрети у сваком тренутку, укључив и Карађорђа, али слобода не. Сведоци су забележили како је тај горостасни јунак, пошто је изведен помоћу дипломатске преваре из Србије, плакао као дете због привремено прекинуте слободе свога народа. Ни у Русији где му је понуђено све најбоље није хтео да остане, гушио се без "своје слободе" у беспрегледним руским пространствима. Хотећи да допринесе новом устаничком импулсу борбе за слободу дошао је у Србију да изгуби главу од оних којима је вазалска власт била преча него слободарска част.

Велики полет борби за слободу све време Првог српског устанка је  несумњиво давала  и чудесна  Карађорђева енергија. Не само да је био први у борбеним редовима, стално дајући пример који васпитава, а бивајући при том много пута и рањаван, већ је руководио устанком на један посебан начин својствен само највећим устаничким вођама - сталним кретањем од ратишта до ратишта, охрабрујући својом појавом и својим личним јуначким делима поколебане душе. Од Срба је тражио нешто што и данас многи сматрају немогућим - стални тријумф. Његов узвик "Не бојте се, они се боре за господство, а ми за слободу", прост и тачан, грејао је душе слабо наоружаних српских бораца изазивањем осећања да раде нешто заиста узвишено, нешто за чега вреди убити и бити убијен. Од других је тражио жртве, али и сам је за правду и слободу жртвовао себе и своје најближе попут оца и брата, и на крају постао највећа и најсрамотнија жртва не само у Српској револуцији већ у целокупној новијој историји код Срба.

УПРАВО то кретање Карађорђево, то стално повезивање изолованих устаника и битака једним духом и  вођом, осећај сталне његове присутности по целој побуњеној Србији представља прве, оку невидљиве нити нове српске државности. Неуморан "као разбој", Карађорђе је као вожд у Србима ткао осећај не само борбеног, већ и политичког заједништва.

Свака држава претпоставља три елемента - власт, територију и народ. Територијом ослобођене Србије сматрало се са правом тло по којом се Карађорђе слободно кретао као његов господар. Сувереност сваке државе, макар и у настајању,  се управо тиме доказује или не доказује. Уз то,  спремао је устанак и долазак слободе и у другим српским крајевима: у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Боки, Славонији, Срему, Банату и Барањи, не обазирући се на интересе оних који су њима владали. Тај "хајдучки краљ", како га је с правом назвао Сипријен Робер, био је без сумње не само  највећи, већ и најодважнији слободар у Европи тога времена. Одбио је све туђе и домаће планове који су спутавали стечену слободу и онемогућавали да се из пепела створи згажена српска држава. Онима  који мисле да је вожд због тога био лош политичар, давно је поручио Карађорђев  министар просвете, Доситеј Обрадовић: "Лежи и лежаће у ропству онај народ који не зна шта је национални понос".    

И ПРЕ  Карађорђа је било Срба који су маштали о обнови српске државе и националном уједињењу. Али, сви су они, почев од Арсенија Јовановића Шакабенте до Саве Текелије и митрополита Стефана Стратимировића видели уједињене Србе само као вазале у оквиру Аустрије или Турске. Тек је Карађорђе, од младости надахнут Рајићевом историјом српског народа,  са својим саборцима смело и "мушки" заискао пуну слободу и праву државу - и то ништа мање него обнову Душановог царства. Разумљиво је да је таква идеја разгневила Турке, забринула Аустријанце и онерасположила Русе. Нико није желео нову, јаку и потуно независну српску државу, поготову не ново царство.

То ће и бити један од разлога што Карађорђе заправо неће имати истинских пријатеља ван свога народа. И кад су га туђини помагали, нису се либили да му ставе до знања да сматрају да потпуну слободу и независну државу Срби не треба никад да добију.

Победе са црним Ђорђем

ВЕЛИКИ немачки историчае  Леополд Ранке писао је  о Карађорђу : "победа је ишла са њим".  Карађорђева идеја била је једноставна - кога не можеш победити, не можеш га ни покорити, дакле не можеш њиме више ни владати. Али, само сталне победе доносе сталну слободу за којом је толико жудео његов народ, а на томе је требало стално радити и стално се за тај свети и велики циљ и лично и колективно  жртвовати.

 СУТРА: СРПСКОМ НАРОДУ СЛОБОДУ НУСУ ДОНЕЛЕ ВЛИКЕ СИЛЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - УСТАНИЦИ СХВАТАЈУ ЗНАЧАЈ РАЗВОЈА ШКОЛСТВА И НАУКЕ: Деветнаести век је био од ретких, у коме су Срби показали да могу да се сложе

01. 09. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - МУДРИ САВЕТИ И УПУСТВА ЗА МОДЕРНИЗАЦИЈУ СРБИЈЕ: Процена Доситејева је била да устаницима не иде у рачун кварење односа са Бечом

31. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СТРАХОВИ И БРИГЕ ЗБОГ НЕСЛОГЕ ВОЂА УСТАНКА: Доситеј у Београду није продао ниједну од својих књига које је Србима донео из даљине

30. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПРОСВЕЋИВАЊЕ НАРОДА УЗ УСТАНИЧКЕ ПЛОТУНЕ: Главне карактеристике Доситејеве политичке мисли су били просветитељство и родољубље

29. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације