ФЕЉТОН - ПОЛА МИЛИОНА МЛАДИХ ЉУДИ НАПУШТА ЗЕМЉУ: Привредна реформа утицала је на незапосленост, око 300.000 људи тражило је посао

ОСМИ конгрес СКЈ је суштински припремио привредну и друштвену реформу.

РАЗЛАЗ Александар Ранковић се залагао за снажан политички и државни центар, Фото Музеј Југославије

Друштвени развој је захтевао промену привредне структуре а она, опет, преурећење односа у држави. Модернизација производње, подизање продуктивности, материјални развој, демократизација друштва, спутавање мешања политике у привреду, промене у систему проширене репродукције, јачање самоуправљања били су неки од прокламованих циљева привредне реформе. У питању је био покушај истискивања форми државног арбитрирања у привреди тржишним законима и демократијом. Радикално смањење моћи федералне државе и промена етатистичког привредног система значила је коначну дестаљинизацију у сфери привреде. Афирмација националног фактора представљала је корак ближе освајању економске суверености република.

Почетак привредне реформе неминовно је поставио питање односа република и Федерације. О том судбинском питању мишљења су била поларизована. На седници Извршног комитета ЦК СКЈ од 12 до 13. новембра 1965. Јосип Броз је тражио да се 75% капитала, сконцентрисаног у фондовима Федерације, препусти републикама. Истичући да је наступило време када треба „престати са централизацијом”, он је захтевао укидање монопола извозно-увозних предузећа, централних банака и инвестиционих фондова. Броз је наглашавао да основни проблеми лоших националних и мећурепубличких односа „стоје у нашој економији” и отуда давао предност сувереном економском развоју федералних јединица. Петар Стамболић, у то време председник Савезне скупштине, скретао је пажњу на тешкоће које нужно произлазе из радикалног заокрета у економској политици.

Стамболић је подсећао на чињеницу да је јадранска магистрала, кључни објекат развоја Словеније и Хрватске, финансирана са 85% средстава Федерације, и да неће бити лако објаснити да се ти фондови укидају у  тренутку када треба улагати у Ђердап. На седници се могло чути да понашање Федерације носи у себи елементе „чисто стаљинистичког негирања република” (Јован Веселинов). Било је предлога за укидањем савезних банака у Београду (Борис Крајгер) и мишљења „да се Федерацији не треба много обраћати” и да републике треба да приступе реформи у складу са својим визијама развоја (Владимир  Бакарић). „Крајње тежак” положај у коме се налазила Савезна влада и чињеница да „појединци из државно-партијског врха” блокирају њен рад, на шта је скретао пажњу Милош Минић, никога више није узбуђивала. Александар Ранковић је подржавао реформу и скретао пажњу на претњу коју друштвеном развоју представља национализам.

ВИЗИЈУ реформе Федерације и путоказе будућег развоја на седници Извршног комитета ЦК СКЈ образложио је Е. Кардељ. У питању је била концепција која настоји да афирмише државност република, ставља под знак питања смисао јединства југословенских народа, тежи конфедералном обликовању југословенске државе. Кардељ није исказивао страх према национализму који је почео да разара државу. Није био склон да националне интересе поистовећује са национализмом сем у случају када је у питању био најбројнији југословенски народ. Размишљајући о могућности опстанка Југославије након „одласка” њених твораца, њега су бринула југословенска (он их назива „унитаристичка”) расположења „нових генерација”. Сматрао их је злоснутном странпутицом која може да доведе јединство земље у озбиљну кризу. Кардељ је био категоричан у ставу да се југословенски народи нису ујединили „због Југославије” већ „због социјализма” и да нема другог фактора који може „Југославију да уједини”... У надолазећем времену Кардељ се залагао да свака република располаже својим националним дохотком. У економском и политичком животу препознавао је три издиференциране политике. Једну од њих је везивао за мање развијене републике и њихов страх да ће укидање савезних фондова успорити њихов развој. Другу је уочавао код развијених република (Словенија и Хрватска) које безрезервно подржавају децентрализацију. Кардеља је посебно „бринула” политичка позиција Србије. Сматрао је да Србија преко постојања централних фондова врши притисак на Федерацију, а „тај се притисак онда повезује с оживљавањем разноразних унитаристичко-централистичких теорија, исто тако великосрпских теорија”. Из разлога што је Србија највећа федерална јединица, а српски народ најбројнији народ у Југославији, Кардељ је закључивао да „највећу штету јединству ове земље може да нанесе управо овај централистичко-унитаристички курс који се сада оживљава”. Сгога је, заједно са Брозом, брижљиво ломио сваки отпор дезинтеграцији Федерације. Јединствено тржиште и постојање фонда за неразвијена подручја Кардељ је сматрао јединим областима где је Федерација требало да буде присутна у сфери привреде...

ПРИВРЕДНА реформа није дала очекиване резултате. Нова расподела дохотка (капитал се концентрише у банкама и привредним организацијама) утицала је на појаву незапослености (око 300.000 тражи посао), опадање стопе привредног раста, стагнацију индустријске производње (око три пута), појаву економских миграција (земљу напушта око 400.000 младих људи). Тешкоће су биле бројне. Савезни финансијски капитал, око чије расподеле је и отпочела борба република, није био трансформисан. Процес доношења одлука на нивоу Федерације био је блокиран свађом република око расподеле инвестиција. Неспоразум политичара и привредника био је додатно продубљен чињеницом да у сфери привреде није било ни државне интервенције нити тржишта. Прелазак на тржишну привреду је изостао.

Спутавао га је страх да у југословенском друштву јачају капиталистичке тенденције и неприлагођеност привреде на нове услове пословања. Реформу је иницирала Партија, али, истовремено, у њој није сазрела свест да промена привреде и друштва захтева радикалну промену властитог положаја у друштву. Тенденција да се на изазове времена одговара очувањем постојећег стања у основама је спутавала реформу. Партијско руководство, поларизовано на заговорнике реформе и присталице административног привређивања и јаке државе, више није било у могућности да води „јединствену” политику. Свака од страна у сукобу имала је и своју концепцију преуређења југословенске државе.

КОНЦЕПЦИЈСКЕ поделе око реформе Федерације, стратегије привредног развоја, трансформације Партије, дуго присутне у партијском врху, ескалирале су средином 1966. у беспоштедни сукоб. На удару се нашла Управа државне безбедности, оптужена да се „ставила изнад СКЈ и изван демократског система”. Суштина сукоба није била у бројним деформацијама Управе државне безбедности, већ у непомирљивим идејно-политичким погледима на друштвени и државни развитак. Како је плодотворни разговор готово сасвим усахнуо, замениле су га свађе, оптужбе, ислеђења, порицања.

Када је у питању државно-правно обликовање југословенске државе, њиме су из политичког живота истиснуте снаге које су се противиле курсу наговештеном VIII конгресом, привредном реформом, економским дробљењем земље, разбијањем јаке федералне државе, напуштањем југословенске идеје. Александар Ранковић и његови истомишљеници нису били великосрпски националисти нити централисти и унитаристи који заговарају националну нивелацију југословенских народа. Сматрали су да снажни политички и државни центар, који води рачуна о интересима Југославије као целине, треба очувати по сваку цену.

НЕПОМИРЉИВА ПОДЕЛА ПАРТИЈЕ

СУКОБ  две струје у партијском руководству је био дубок, вишеслојан и са предисторијом дугом готово једну деценију. Демонтажа Управе државне безбедности неминовно је, макар на неко време, попуштала стеге надзора, отклањала сенке сумњи и неповерења, заустављала мешање те организације у друштвени и политички живот, водила демократизацији друштва. Али, истовремено са тим, „слабила” је државу, остављала без заштите виталне државне интересе, дозвољавала анархију, јачала републичке и покрајинске партикуларизме, омогућавала претварање децентрализације у дезинтеграцију политичких, привредних, културних, националних односа мећу републикама, покрајинама и нацијама.

 СУТРА: ПИТАЊЕ ТИТОВОГ НАСЛЕДНИКА КЉУЧ АФЕРЕ ПРИСЛУШКИВАЊА 

Препоручујемо

Фељтон

0 12

ФЕЉТОН - ДУЖИНА МАНДАТА НИЈЕ ВАЖИЛА ЗА ЈОСИПА БРОЗА: Аутономна Косовско-метохијска Област је Уставом из 1963. године постала покрајина

27. 09. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ПРИКРИВАЊЕ ИСТИНЕ О ПРАВОМ СТАЊУ У ДРЖАВИ: Шездесетих година економија је постала извориште политичких конфронтација

26. 09. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - РАСЦЕП У ПАРТИЈСКОМ ВРХУ ЗБОГ ИЗОБЛИЧЕНОГ МОРАЛА: Критичка свест није однела превагу над догматским схватањима

25. 09. 2024. у 18:00

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - НАПАД НА СРПСКИ ПАРТИЈСКИ ВРХ ЗБОГ ТОЛЕРИСАЊА КУЛАКА: Од 1945. до 1950. Југославија је све више постајала партијска држава

24. 09. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације