ФЕЉТОН - ПРОШЛОСТ ЈЕ СУСТИГЛА ПОГЛАВНИКА ПАВЕЛИЋА: Видевши Благоја како стиже жив и здрав, Милоје схватио да је мисија била успешна

Марија Јововић

12. 12. 2024. у 18:00

ДАНИ су пролазили, а Мило и Благоје су расправљали о томе који би био прави дан за атентат.

ФЕЉТОН - ПРОШЛОСТ ЈЕ СУСТИГЛА ПОГЛАВНИКА ПАВЕЛИЋА: Видевши Благоја како стиже жив и здрав,  Милоје схватио да је мисија била успешна

КАЗНА Анте Павелић на лечењу после атентата, Фото Википедија

Од 10. априла делило их је само пет дана. Благоје је успео да чује да се припрема велика прослава. Чак је чуо да ће на слављу НДХ присуствовати много људи и различита удружења. То је чуо од Павелића лично. Оно што тада није знао је да прослава није била заказана за 10. април. Требало је да се 14. априла у Gran Cine Florida у Буенос Ајресу одржи велика свечаност, уз присуство разних хрватских удружења из земље, као и Јерменске, Кавкаске и Украјинске заједнице. Сви они би те недеље имали свог председника као говорника, један од њих би био и председник Хрватских домобрана, инж. Асанчаић. Сви они су у својим говорима поменули атентат. Међутим, тог дана је изостало присуство самог Павелића, који је након атентата лежао у кревету лукаво припремајући свој бег. Знао је да га из часа у час могу ухапсити.

БЛИЖИО се 9. април, а Благоје је остао при својој одлуци. План се морао реализовати те вечери. Видео је да време истиче. Није више било одлагања, и то је Милу и рекао. Било је јасно да ће се десити шта мора да се деси. Била је то последња прилика коју су имали да засене прославу 16. годишњице од оснивања НДХ. Пријатељи су се срели на перону станице Ретиро, као и много пута до тад. Када је угледао Мила, Благоје се изненадио.

Пријатељ га није изневерио. Укрцали су се у воз и тражили место у близини Павелића који је, као и увек, ушао у пратњи свог усташког телохранитеља. Благоје и Мило су неколико пута разменили погледе, али врло мало речи. Током пута, Благоје је изнова у мислима пролазио план који је тако пажљиво осмислио. Био је веома фокусиран. Последњи дани нису били нимало лаки. У ресторану El Ciervo посматрао је како су усташе припремале велику прославу. Павелић је сишао на станици Ел Паломар, заједно са својим телохранитељем и много људи. Мило и Благоје су остали иза Павелића, на приличној удаљености, али то је било време када су се људи после посла враћали кућама, због чега је настао велики метеж. Сачекали су аутобус број 5. Благоје је, међу људима који су силазили из аутобуса, изгубио Мила из вида. Иако је био збуњен, наставио је. Срце му је снажно лупало. Знао је да не сме губити ни секунду. Павелић и његов чувар кренули су низ улицу Алас Аргентинас...У тренутку када је изгубио Мила, знао је да мора да настави са планом.

На све начине је покушавао да има партнера који би бринуо о чувару, али ствари су се закомпликовале. Мило се није појављивао. Морао је сам да рачуна са које удаљености да пуца и како успешно да изведе мисију. Поглавников телохранитељ је сигурно био наоружан.

Помолио се Богу и наставио чврстим кораком. На његово чуђење, неколико метара даље, догодило се нешто неочекивано. У тренутку када су прошли скоро испред клуба AFALP, телохранитељ је Павелићу рекао да жели нешто тамо да попије и да ће ускоро кренути кући. Павелићу је остало још неколико метара да стигне, тако да није било проблема. Када је Благоје видео да је стражар наставио право према клубу, а да је Павелић скренуо десно путем Имелман улице, док су међу собом размењивали још неколико речи, сакрио се да не би био примећен. Када је Павелић стигао до прелаза преко улице Санчез, Благоје је убрзао свој корак да би скренуо удесно, иза њега. Прешао је малу дијагоналну улицу до Имелман у неколико секунди. Чувар је ушао у клуб а он је ишао сам за Павелићем. До улице Мермоз остало је још само 100 метара. Ово је била једина прилика коју је имао. Још више је убрзао кораке, а Павелић који је скоро ходао, чуо га је. Било је превише мрачно па није успео да види лице онога ко га је пратио, али могао је да види силуету младог човека. Окренуо се и одмах схватио у каквој ситуацији се налази. Прошлост га је сустигла. Био је сатеран у ћошак. Павелић је из свег гласа викао, вређајући српску и комунистичку мајку особи која га је пратила, а која му се све више приближавала трчећим кораком. Павелић није престајао да виче, да би му неко помогао, чак и његов телохранитељ и комшије су га чуле. Благоје је само мислио о томе како да га ухвати. Ниједна друга мисао му није пролазила кроз главу. У тим тренуцима, дугим као вечност, почели су из даљине да се чују пуцњи.

БЛАГОЈЕ је био на само три метра од Павелића, у улици Имелман, скоро је стигао до улице Мермоз. Пиштољ је из џепа извадио десном, а не левом руком, јер је Благоје био дешњак, а не леворук. Са те удаљености испалио му је два пуцња у леђа, од којих му се један зарио у кичму, а други с десне стране кључне кости. Павелић је са собом имао актовку. После неколико метара је пао, а актовка је летела кроз ваздух.

Благоје је пришао човеку који је лежао на земљи. Све мисли су му пролетеле у секунди, све што није могао ни слутити, ни замислити. Шта је сад требало да уради с Павелићем? Да још једном пуца у њега, овај пут у главу и тако да заврши своју мисију? Шта је требало да уради са актовком? Да је понесе са собом? Да је остави? А шта ако је ту било неке важне документације? А ако је било новца? Благоју су у магновењу пролазиле мисли које му је његово племе Бјелопавлића усадило о достојанству и правди. Прошле су му кроз мисли речи свештеника Радојице Поповића, када му је рекао да га убије као човека, достојанствено. Тада је закључио да је боље да га остави на самрти, да свет види где се налазила вучја јазбина, што је аргентинска влада годинама оповргавала. Штавише, било је веома важно да свет сазна ко је био Павелић и зашто је у Аргентини, и то је била прилика да му се суди као ратном злочинцу и Поглавнику НДХ. Можда идеја да му узме актовку и није била добра. Могла би га пресрести полиција, и на крају би себе открио као починиоца злочина. Или се могло помислити да је обичан лопов, и да је само тражио новац.

Док је бежао, зачула се пуцњава. Чули су се крици који су дозивали усташког телохранитеља. Благоје није успео да види одакле долазе. Неко је пуцао однекуд у близини. Чувар је био у клубу, скоро 200 метара даље, тако да то није могао бити он. Један хитац је погодио Благоја у ногу и окрзнуо га. У том тренутку, није то ни схватио. Испалио је три метка као одговор и побегао у журби. Људи су гледали кроз прозоре својих кућа. Чуо се лавеж паса и вриска.

У МЕЂУВРЕМЕНУ, иако је Благоје изгубио Милову локацију, овај је успео да види телохранитеља када је ушао у клуб AFALP и остао на свом месту неколико метара даље, пазећи да не изађе. Мило се налазио у улици Авијатичара Габленц, малом усеку који кривуда и повезује улицу Имелман и Алас Аргентинас. Ту се задржао на свом положају, док Благоје, видно узнемирен није дотрчао истом улицом којом је јурио Павелића, Имелман, истим путем којим су они до тамо стигли.

Према накнадној Павелићевој изјави за новинара који га је интервјуисао, за лист Ла Пренса (La Prensa), рекао је да је успео да види да му се Благоје приближавао са још једним човеком. И комшије које су изашле из Клуба AFALP да виде какви су то пуцњи, виделе су два човека како су се сусрела на углу, врло близу малог трга испред Клуба AFALP.

Благоје и Мило су се сусрели на углу Имелман и Габленц, баш како су људи који су изашли из Клуба видели. Након тога су прешли улицу пречицом и заобишли трг испред клуба. Нису разменили ниједну реч, само су укрстили погледе у тих неколико секунди сусрета. Благоје је изгледао исцрпљено. Затим је свако побегао својим путем. Видевши Благоја како стиже жив и здрав, Мило је схватио да је мисија била успешна.

ОЧИ У ОЧИ СА ЗЛОЧИНЦЕМ

ПРОЛАЗЛИ су дани, пуни неодлучности, Благоје и Мило су у стопу  пратили су Павелића. Благоје је тих дана осећао да је Мило несигуран, па су из дана у дан одлагали план до 9. априла, што је Благоја чинило све нервознијим. Плашио се да ће због одлагања све пропасти. Благоје је имао смелости да у возу седне иза Павелића, или близу њега. Поред њега је пролазио врло добро прерушен, и увек је тражио место у његовој близини. Није оклевао пред овим изузетно опасним човеком. Гледао га је равно у очи, као и било кога другог, и пролазио је кроз гомилу. Воз је увек био пун људи. И аутобуси су обично били крцати, због чега су Благоје и Мило могли да се измешају са осталим путницима.

 СУТРА: АТЕНТАТОР НА ПАВЕЛИЋА ПИШЕ РАДОВАНУ КРАЏИЋУ 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ЕКСКЛУЗИВНО: Ово су писма Милеве и Ајнштајна које је Србија купила на аукцији (ФОТО)

ЕКСКЛУЗИВНО: Ово су писма Милеве и Ајнштајна које је Србија купила на аукцији (ФОТО)

МИНИСТАРСТВО културе је, припремајући се за обележавање 150 година од рођења српске научнице Милеве Ајнштајн, на аукцији аукцијске куће Кристи у Лондону купило вредну документарну грађу коју чини серија од 43 потписана аутограмска писма Алберта Ајнштајна упућена Милеви Марић, са 10 аутограмских писама које је потписала Милева, упућених Ајнштајну.

12. 12. 2024. у 13:43

Коментари (0)

КОНКУРС ЗА МАЛЕ ДОМАЋЕ ПРОИЗВОЂАЧЕ: Mercator-S вас позива да постанете део бренда „укуси мога краја“