ФЕЉТОН - ЗАВЕРА ЋУТАЊА О АТЕНТАТУ НА УСТАШКОГ ПОГЛАВНИКА: Четници који су долазили у Аргентину, имали су трауматична сећања на рат

СВЕШТЕНИК је био тринаест година старији од Благоја и, осим што му је био духовни саветник и исповедник, био му је и пријатељ.

ЗАВЕТНИЦИ Поп Радојца Поповић и Благоје Јововић са пријатељима, Фото Приватна архива породице Благоја Јововића

Вероватно је Благоје у њему нашао човека блиског својим успоменама, поукама из детињства, пореклу и бјелопавлићком роду, будући да је Радојца био и Црногорац, родом из Загреде, града код Косића. Њихови разговори су се сигурно водили око завичаја и невоља које су доживели са својим породицама током рата, што их је сигурно још више зближило. Радојца је имао много недаћа. Током Другог светског рата, као војни свештеник, са женом и малом децом, морао је да се бори у устанку против италијанске окупације, попут Благоја, јула 1941. Италијани су га ухапсили и осудили на смрт. Међутим, спашен је ове казне и после рата је пребачен у концентрациони логор у Италији. Као и толики други четници, тамо је доживео велике недаће и невоље.Радојцу је патријарх Гаврило Дожић у Риму поставио за протојереја за Аргентину, заједно са протом Филипом Рајковићем и протом Стојадином Павловићем, где су допутовали бродом исто као и Благоје, 1947. године.

Сви четници који су долазили у Аргентину имали су трауматична сећања на рат. Сви су осећали неку врсту носталгије и неукорењености. Свако се са тим носио како је знао, али када су били заједно све је било лакше. У српској православној заједници, веома вољени Радојца Поповић наводно је доживео несрећу, тако што је пао на возне шине 1960. године, неколико месеци после Павелићеве смрти у Мадриду. У том тренутку, имао је педесет и три године. Био је млад човек, али је имао реуму, па једва да је могао да потрчи да би се попео у воз. Након драматичне смрти, његови најближи су тврдили да је Радојца бачен на шине у Килмесу, што је био вид одмазде за пријатељство са Благојем. Врло је вероватно да су усташе убиле Радојцу, као представника Српске православне цркве у Аргентини, а можда и због успомене на Павелића. Можда је и Радојца део српске мартирологије и био је још једна од жртава којој треба одати почаст. Али кривити особу која је успела да оконча живот највећег српског геноцидног злочинца у историји је незахвално, иако је разумљив страх који су имали од усташа, с обзиром за какве окрутности су били пособни.

С друге стране, погрешно је веровати да би био убијен због свог пријатељства с Благојем, пошто усташе никад нису сазнале ко је био идејни и физички починилац атентата. Да су знали, истог тренутка би убили Благоја, не Радојцу. Не би постојао тај усташа који би се смиловао, а камоли Павелић лично, који, да је знао годину и седам месеци колико је поживео везан за кревет манастира од последица два метка која су га докрајчила, да је Јововић био осветник, наложио би његово убиство на најокрутнији и најболнији могући начин. Поред тога, Павелић је своју политичку заоставштину оставио Стјепану Хеферу, што говори о томе да се, у случају да је имао икакве податке, не би се распитивао о Јововићу, већ би га убио.

ВАЖНО је утврдити која је била улога Милеве Гаћеше Пићан приликом планирања атентата.Милева је цео живот била снажна и храбра жена, која је проживела многе недаће током рата, док је била тек тинејџерка. Она, њен брат и цела њена породица били су жртве усташког терора, а то су сећања која се никад не бришу. Милева је рођена у Штикади, у области Лике, 30. јуна 1925. Током рата боравила је у Сплиту, где су је послали да би је заштитили од усташа. Године 1943. емигрирала је у Италију, где се опет нашла са својим братом Миланом, након рата, пошто му је помогла да побегне из концентрационог логора на северу Италије. У Аргентину су емигрирали 1948. Исто као и Благоје, Милева је цео живот помагала Српску православну цркву у Буенос Ајресу, како финансијски, тако и својим присуством, цркву коју је редовно посећивала све до последњих дана свог живота.

Милева је 30. јануара 2020. године на РТС-у, дала интервју у емисији Око Магазин, „Благоје Јововић и Анте Павелић, било једном у Аргентини“, у ком је први пут у животу јавно проговорила о атентату. Пустила је да прође двадесет година након исповести Благоја Јововића митрополиту Амфилохију у манастиру Острог, да би се одлучила да проговори.

Прошле су шездесет и три године од атентата. Цео један живот. Нека сећања су била мутна, али је суштина остала ватрено урезана у њеном уму.

Како је Милева изјавила у овом интервјуу, само је мала група била упозната са планом атентата на Павелића. То су били свештеник Радојца Поповић, њен брат Милан Гаћеша, њен муж Јово Пићан и она. Милева, која се од Зековића развела 1954, удала се за Јову Пићана, који је био упознат са припремама и планирањем напада, али кога Благоје никада није одредио за сарадника. Можда је њена улога била да буде сведок догађаја.

Милева је преминула 8. фебруара 2022, у 97. години и срећом, и зарад српске историје, успела је медијима да саопшти детаље организације, планирања и убиства највећег убице Срба. Свету није била обзнањена само изјава Благоја Јововића, већ су два кључна протагониста ове приче успела да је испричају у првом лицу. Благојева и Милевина изјава су у потпуности сагласне, осим неких ситнијих детаља, који нити противрече нити занемарују чињенице.

НА ПИТАЊЕ новинара Милеви о разлозима због којих су одлучили да убију Павелића, она је одговорила да је то због мржње и бола који су осећали када су сазнали да је Павелић слободно шетао улицама Буенос Ајреса, док они нису знали ни где су почивали њихови најмилији. Милева се присећала веома болних догађаја које су доживеле и њена породица и њене комшије и пријатељи Срби у Лици, када су једног дана усташе ушле у њихове домове и све мушкарце одвеле у усташку касарну и данима их немилосрдно мучиле док их Италијани нису ослободили. Међу њима су били Петар, Милевин и Миланов отац, и њихови стричеви. Милевин отац је претрпео толику тортуру да је неколико дана након што се вратио кући, преминуо. Пошто су у својој породици доживели таква судбоносна сећања на усташки терор, сигурно их је то и покренуло да сарађују на плану. Случај Благоја и Мила је другачији. Обојица из Црне Горе, нису имали рођаке које су током рата усташе убиле. Благоје је јасно навео да је сковао план о убиству Павелића само зато што је Србин, а у знак сећања на жртве

Када је новинар Милеву питао о контроверзној теорији да се атентат може приписати Удби, Милева је категорично одговорила да је то апсолутна лаж. Истина је да је свака особа у групи допринела колико је била у могућности. Нису имали ни модерно наоружање, ни велике ресурсе, ни подршку било које владе или организације, нити су припадали било којој тајној полицији. Били су обични емигранти, радници и патриоте.

Што се тиче пиштоља који је Милева дала Благоју да изврши убиство, Благоје је остао при ставу да се радило о малом женском оружју са малим дометом, које је Милева могла да му понуди. Чак су са Радојцом Поповићем тестирали оружје у подруму Руске цркве Свете Тројице, која је оперативно функционисала и као Српска црква, у којој ће се осам година касније Благоје оженити са Глади. Протопрезвитер Радојца се уверио да то није оружје које би му могло бити од користи, да тешко може њиме извршити атентат, али пошто није имао друге могућности, Благоје је морао да га задржи. На питање новинара Милеви које је оружје дала Благоју, она је рекла да се не сећа тачно које је то, пошто су била два пиштоља, а један јој је поклонио супруг Јово Пићан. Чак се сетила да је са Благојем тестирала домет оружја, али се није сетила које је од та два употребио.

УПЛАШЕНЕ УСТАШЕ 

ПОСЛЕ атентата, усташе су се осећале још несигурније у Аргентини. Чак и после Пероновог пораза 1955, почели су да се осећају рањивијим. Никада се Јововићево презиме није повезивало са атентатом, јер га нико из његове групе није одао. У малој српској заједници није било ниједног издајника. Убиство свештеника Радојце Поповића  је могло бити опомена или упозорење за целу заједницу, након Павелићеве смрти. Убиство представника Српске православне цркве у Аргентини није било занемарљиво. То што су напали цркву, а не амбасаду, оставља доста материјала за размишљање. То је такође била кукавичка порука. Насупрот страху жртава постојала је и несигурност убица. И то се и доказало.

 СУТРА: МИСТИФИКАЦИЈЕ О АТЕНТАТУ НА НАЈАВЕЋЕГ ЗЛОТВОРА СРБА 

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ПАВЕЛИЋ СЕ СЛОБОДНО КРЕТАО ПО БУЕНОС АЈРЕСУ: Благоје Јововић и Мило Кривокапић постали су тим који ће обележити историју

11. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 17

ФЕЉТОН - ПРИПРЕМЕ ЗА УБИСТВО НАЈВЕЋЕГ СРПСКОГ ЗЛОТВОРА: Одлуку да ликвидира Павелића Благоје донео искључиво из патриотских разлога

10. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - АТЕНТАТОР НА ПАВЕЛИЋА ПИШЕ РАДОВАНУ КАРАЏИЋУ: Два метка, према наводима полиције, нису направили излазну рупу на Павелићевом телу

13. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 8

ФЕЉТОН - ПРОШЛОСТ ЈЕ СУСТИГЛА ПОГЛАВНИКА ПАВЕЛИЋА: Видевши Благоја како стиже жив и здрав, Милоје схватио да је мисија била успешна

12. 12. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације