ФЕЉТОН - ПАВЕЛИЋЕВО БЕКСТВО ИЗ АРГЕНТИНЕ: Долазак бившег поглавника у Шпанији нису све усташе дочекале раширених руку

У ВЕРЗИЈИ приче Влаимира Иванишевића постоје и други детаљи који нису баш веродостојни.

КРАЈ Ратни злочинац Павелић је успео да се домогне Мадрида, Фото "Википедија"

Он је тврдио да су Павелићеви телохранитељи чекали у башти његове куће, и да су, када су чули пуцње, потрчали ка тргу. Мисли се на трг испред клуба AFALP. Пре свега, нема смисла да је Павелић ишао сам целим путем до своје куће у девет увече, и да га телохранитељи чекају у башти. Павелићев телохранитељ је све време био с њим у возу и у аутобусу, како су Мило и Благоје и видели, све док се од њега није одвоји неколико метара пре него што су стигли до његове куће, пружајући несвесно прилику Благоју.

Павелић је већ прошао трг који се налази испред клуба AFALP, тако да није било потребе да телохранитељи иду тамо. Павелић је пао на само неколико метара од своје куће. С друге стране, Иванишевић пише да је у једном тренутку, када је Павелић схватио да га неко прати, извукао револвер и почео да пуца на Јововића, али је, због лошег гађања, био толико баксузан да га ниједан метак није погодио, тако да је Јововић, збуњен почео да пуца на Павелића. Када је Благоје почео да пуца на Павелића, били су на само неколико метара један од другог, баш као што је планирао, због лошег оружја које је имао. Да је Павелић имао оружје и да је пуцао директно на Јововића, а били су на свега неколико метара удаљености један од другог, не би било шансе да га ниједан метак не погоди, поготово што је, према Иванишевићевој верзији, Јововић пуцао касније, што у овом делу потпуно губи смисао. Јововић је задобио површинску рану од метка који је дошао из даљине, с леђа, и који га је само окрзнуо.

Четврто, о начину на који је Благоје побегао из Вртног града Ломас дел Паломар, Иванишевић тврди да је то учинио трчећи преко поља, према Буенос Ајресу, ка Килмесу, где су му били пријатељи. Истина је да је Благоје имао пријатеље у Килмесу, као што је био његов рођак Дујо, али није могао побећи преко поља пошто је био рањен у једну ногу, а када би то схватио врло мало би могао да трчи. Притом, Килмес је 42 км од Ломас дел Паломара, што је више од сат времена вожње возом и неколико сати хода, што значи да би стигао следећег јутра. Несумњиво је да је ова верзија нетачна. Благоје је успео да се возом са станице Паломар врати у главни град, где је метроом отишао да види свог великог пријатеља Душана Зековића, у скромном делу престонице.

Осим ових ситних детаља које су само његови протагонисти могли тачно да знају, Иванишевић је врло помно писао о српској имиграцији и усташама у Аргентини у разним четничким новинама широм света. Поред тога, целог живота је неуморно радио за малу српску заједницу, а писао је и месечни билтен Цркве Светог Саве у Буенос Ајресу, са напоменама о причама и вестима из заједнице. Иванишевић је много радио у Српској православној цркви и био пријатељ који је помагао Благоју на разне начине током његовог живота.

ПАВЕЛИЋ је, уз саучесништво полиције, побегао непосредно пре хапшења. Бежао је из града у град према јужној Аргентини, да би прешао у Чиле, одакле је побегао у Шпанију Франсиска Франка. Иако организација његових терористичких активности није престала, нису га сви дочекали раширених руку у Шпанији. Напротив, Макс Лубурић није са симпатијама и радошћу посматрао Павелићев долазак, као његова група усташа, и Поглавник је морао да умре сасвим сам, трпећи јаке болове.

У вези са ривалством Павелића и Лубурића, њиховог команданта концентрационог логора у Јасеновцу, он је већ у јулу 1955. давао изјаве у Шпанији против Поглавника. Након ослободилачке револуције у Аргентини, Лубурић је изјавио да је Павелић био сарадник диктатора Перона и да је организовао ударне групе да га подржи. Лубурић је медијима рекао да не разуме активности Павелића и Вранчића на оснивању Хрватске перонистичке странке, која је одузела велику подршку Павелићу од стране прогнаника.

Оно што се даље дешавало је било дело бедне периодичне локалне политике. Павелић од кога локална паломарска полиција није узела изјаву, која је само пазила на њега и његове интересе; аргентинска политичка моћ, која је играла игру вечне бирократије са југословенском Амбасадом, док је Павелић пред свима њима побегао. Док су они једни другима слали писма и замерке, све полицијске филијале остајале су слепе за Павелића који је кроз целу Аргентину, ка југу, километре и километре прешао аутом, бежећи тешко повређен.

Шта се десило са Благојем након атентата? Његов живот је мирно протицао, без страха.

Благоје није познавао страх. Прво се од свега удаљио тако што је отишао на острво Курасао, где је боравио неко време и бавио се увозом и извозом. Касније се вратио у Буенос Ајрес, где је отворио свој бар Алекс у срцу Буенос Ајреса, посветио се металуршкој индустрији, продајући челичне струготине аргентинским железницама, путовао је северном Аргентином бавећи се увозом и извозом прехрамбених производа са Бразилом и Парагвајем док се коначно није скрасио у металуршкој индустрији оснивањем сопствене фабрике, када је упознао Глади чиме је отпочело најважније поглавље његовог живота, оно које ће дати стабилност и смисао читавом његовом постојању, изградњом породице. Благоје се остварио као отац и муж, и то је било нешто што се у сваком тренутку могло приметити

ДАНА 9. априла 1957. догодила су се два догађаја: с једне стране, свету је откривена јазбина у којој се крио вук, а потом и његово бекство ка слободи, слободи за коју он није схватао да је пролазна и да ће трајати само онолико колико траје лет до Шпаније. С друге стране, Павелић није разумео да је 9. април 1957. године у 9 сати увече, био дан када му је потписана смртна пресуда. То је био дан његовог коначног суда, оног који је на све начине избегавао од 1945. Желим да дам омаж Гидону Хауснеру, тужиоцу који је изашао пред израелски суд да суди Адолфу Ајхману, 11. априла 1961. године, а који је рекао да: „Није он једини који говори у судници, већ је поред њега било шест милиона тужилаца, који нису могли да устану да укажу на кривца и кажу ’оптужујем’, пошто је њихов пепео развејан по Аушвицу и Треблинки“. Исто тако, 9. априла 1957. године, у недостатку државе или било каквог суда који би био спреман да суди Анти Павелићу, Благоје Јововић је стао испред свих тих анестезираних судова и рекао: „Оптужујем Анту Павелића за геноцид“, али он није био сам тог дана, већ га је пратило милион невиних душа, беба, деце, адолесцената, младих, жена и трудница, мушкараца и стараца, који нису могли да стану поред њега, пошто им је пепео развејан, њихова осакаћена тела бачена су у стотине хиљада бунара, или су обезглављени или бачени у реке. Милион душа из Јасеновца, Старе Градишке, Лобора, Јабланца, Млаке, Брошћице, Уштице, Јастребарског, Горње Ријеке, Гошипа, Крушчице, Лоборграда, Ђакова, Копривнице, Пага, Тења, Пребиловца и још толико места стајало је уз Благоја Јововића у тој мрачној улици Имелман y Мермоз, 9. априла 1957, у Вртном граду Ломас дел Паломар, провинција Буенос Ајрес, у Аргентини.

Али Благоје није завршио мисију. Оставио је поруку потомцима. Сада остаје да држава засуче рукаве и да уложи све напоре у борби против заборава, да се увек сећа шта је био Јасеновац и да удвостручи напоре да се на међународном нивоу прогласи геноцид над српским народом у НДХ. Сада је на међународној правди да уради оно што није урадила пре 79 година. На 25. годишњицу смрти Благоја Јововића, 2. јуна 2024. године, десило се баш оно што ми је пријатељ у Београду рекао: тог 2. јуна Благоје је отишао тамо где су Милош, Лазар и други српски хероји, они који живе где сунце сија.

ПАСОШ ПЛАЋЕН СВИМ ЗЛАТОМ

ШТО СЕ тиче Павелићевог хапшења, јасно је да ниједна полицијска контрола или влада није била спремна да га ухвати или притвори. Шта се све може постићи златом и крвљу преминулих! Ухватити Павелића? Који је 1945. побегао из Загреба у аутомобилима натовареним накитом, робом и златом. Прешао је многе земље и увек се извлачио. Године 1957. чак је имао грађевинску фирму у Аргентини. Павелић је потпуно слободно користио пасош широм света. Иако су његови злочини приказани у свим светским новинама, у више наврата, није постојала намера да се он ухапси, већ само да се и даље подржи. Нико није хтео да га приведе правди.

 СУТРА: МЕДИЈИ О АТЕНТАТУ НА РАТНОГ ЗЛОЧИНЦА 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ЗАВЕРА ЋУТАЊА О АТЕНТАТУ НА УСТАШКОГ ПОГЛАВНИКА: Четници који су долазили у Аргентину, имали су трауматична сећања на рат

14. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - АТЕНТАТОР НА ПАВЕЛИЋА ПИШЕ РАДОВАНУ КАРАЏИЋУ: Два метка, према наводима полиције, нису направили излазну рупу на Павелићевом телу

13. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 8

ФЕЉТОН - ПРОШЛОСТ ЈЕ СУСТИГЛА ПОГЛАВНИКА ПАВЕЛИЋА: Видевши Благоја како стиже жив и здрав, Милоје схватио да је мисија била успешна

12. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ПАВЕЛИЋ СЕ СЛОБОДНО КРЕТАО ПО БУЕНОС АЈРЕСУ: Благоје Јововић и Мило Кривокапић постали су тим који ће обележити историју

11. 12. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације