ПРВИ ОФИЦИРСКИ ЧИН БУДУЋЕГ ВОЈСКОВОЂЕ: У време рата са Турском Бизмарк је подстрекивао Аустрију да с војском упадне у Србију

НАЈТЕЖА ситуација у српској војсци очитавала се у недостатку школованог старешинског кадра. После одласка 646 руских официра, који су се налазили у српској војсци на командним положајима у претходном рату, Србија је имала свега 570 школованих официра.

ЖЕНИДБА Потпоручник Живојин Мишић и Лујза Крикнер на дан венчања , Фото из књиге „Војвода Живоин Мишић“

У тај број урачунати су и они Срби, официри из Аустроугарске, који су остали у српској војсци, као добровољци или под уговором, а који се нису смели вратити у њихову пређашњу државу. Због тога су и сви питомци Војне академије XI и XII класе, после демобилизације војске, и даље задржани на служби у трупним јединицама са новим унапређењима у виши чин. Питомци XI класе унапређени су у чин пешадијског потпоручника. Обавештење о свом унапређењу Живојин Мишић је примио у Ваљеву 10. децембра 1876. године. Ту вест телеграфски му је јавио брат Лазар из Београда. Истог дана примио је званичну потврду о унапређењу.

Али како није имао новаца да купи официрску униформу, неколико другова у гарнизону поклонило му је делове своје одеће (шапку, копоран) а он је на себи имао питомачке црвене панталоне, па када је све то - како је забележио у својим „Успоменама“ - натакарио на себе, прошетао се кроз Ваљево „да сви Ваљевци виде да је постао официр“. У исто време, постављен је за водног официра 4. чете 3. батаљона стајаће војске. На нову дужност ступио је 1. јануара 1877. године, а у августу је премештен у Београд и постављен за водног официра у 1. чети 7. батаљона. Ту је  дочекао је почетак новог рата против Турске у који је Србија ушла као савезница Русије.

У време мобилизације за други рат против Турске потпоручник Живојин Мишић је, као  официр 7. батаљона стајаће војске, са својим батаљоном премештен из Београда у Ваљево.

У  Ваљевској бригади је командовао Живојинов старији брат капетан I класе, Лазар Р. Мишић. Потпоручник Мишић је постављен за комндира 2. чете народне војске у батаљону капетана Тодора Ванијића. У овом рату потпоручник Живојин Мишић учествовао је само у борби у Сјеничком пољу.

КОМЕНТАРИШУЋИ последње дане другог рата против Турске, војвода Мишић у својим „Успоменама“ истиче да су операције српске војске после ослобођења „Врања, Куршумлије и Пирота текле доста повољно тако да су наши добровољци, који су се налазили испред фронта Белимарковићевог (Шумадијског) корпуса допрли до Грачанице на Косову и тамо се причестили. Они су одржавали везу са трупама које су се преко Прокупља спустиле у Мало Косово. Пошто смо преко Пирота успоставили везу са Русима, који су се приближавали Софији и после њеног пада, наше операције на том фронту усмерене су ка Трну и Брезнику.

Свуда нам је добро ишло док Руси не пређоше Балкан и не дођоше пред Цариград. Ту, код Сан-Стефана, застадоше под претњом ‘цивилизоване’ Европе, чији себични интереси не дозволише Русима да заузму Цариград и протерају Турке у Азију - онамо откуда су и дошли“. Управо ради заустављања руског похода на Цариград, Бизмарк је подстрекивао Аустроугарску да с војском упадне у Србију, док су Енглези послали своју ратну флоту у воде око Галипоља, у Мраморно море и у Босфор. Инвазија аустроугарске војске на Србију изостала је само због тога што је цар Фрањо одржао реч дату цару Николају II да неће предузимати операције против Србије. Према томе, у датим окогностима, суочено са претњом могућег сукоба са удруженим непријатељским државама, руско руководство било је присиљено да прихвати понуду Турака о закључењу примирја.

Та два рата против Турске, међутим, пресудно су утицала на предузимање мера за модернизацију српске војске и формирање војничког лика Живојина Мишића. У току почетног двогодишњег школовања у Артиљеријској школи, он је стекао пристојно образовање па је могао, благодарећи бистром уму, да уочава грешке у командовању српских и турских команданата, да запази слабости народне војске, недостатке у наоружању и опреми, да - крећући се у првим борбеним редовима и командујући четом и батаљоном лично осети природу рата, понашање војника, њихове могућности, потребе и држање у борби. Од свих искустава и поука, сам је на првом месту истицао као своје драгоцено сазнање и потврду да је српски сељак бистар, окретан, храбар, да одлично схвата своје дужности према отаџбини, али га треба добро обучити, дати му добро оружје и водити у борби сигурном руком школованих старешина. С тим драгоценим искуствима, он се, заједно са својим класним друговима, вратио у школске клупе на двогодишњи накнадни курс у Артиљеријској школи.

Првог септембра 1878. сви питомци XI и XII класе поново су били на окупу. Неколико дана од почетка наставе на накнадном курсу, пише Мишић у својим мемоарима, школу је посетио тадашњи министар војни потпуковник Јован Мишковић и обећао питомцима да ће им се ранг одредити према постигнутом успеху на крају школовања. Мишић је са одличним завршио накнадни курс, али ранг му није поправљен. Ту неправду није могао да заборави до краја живота. Али то га, ипак, није омело да веома предано ради на личном усавршавању и с примерним прегалаштвом обавља службене задатке.

ЗАНИМЉИВО је да Мишић, пишући своје мемоаре, није помињао породичне догађаје који су се збили у том времену, а који су за њега, свакако, имали изузетан значај, што, на известан начин, сведочи да му је служба увек била на првом месту. Наиме, осам месеци после премештаја из Прокупља у Београд, умрла му је мајка Анђелија, 13. децембра 1881. у 75. години и сутрадан сахрањена у Струганику. Он такође није забележио како се упознао, верио и оженио младом и лепом Немицом Лујзом Крикнер, која га је искрено волела и пратила делећи са њим и радости и невоље до краја живота.

Њихов породични пријатељ, гимназијски професор Милорад Павловић Крпа, који је био Мишићев лични секретар 1914. и 1915. године, када је он био командант 1. армије, оставио је занимљиво сведочанство како је млади поручник Живојин упознао 16-годишњу Лујзу у Аранђеловцу. Лујзин отац Фридрих Крикнер, познати београдски грађевински предузимач, градио је хотел „Старо здање“ у Буковичкој Бањи. Пошто му се веома допала околина бање и тамошњи људи, купио је имање и саградио је за себе вилу у Аранђеловцу. У лето 1881. године Крикнерови су летовали у Аранђеловцу. У исто време батаљон, у коме је служио потпоручник Мишић, имао је вежбе у околини Аранђеловца.

На балу, који су Аранђеловчани приредили једне вечери, присуствовао је и Мишић и млада Лујза са родитељима. Чим је оркестар засвирао музику за игру, потпоручник Мишић је замолио Лујзине родитеље за дозволу да са девојком одигра један плес. Те ноћи, спретни Мишић освојио је девојачко срце и планула је љубав. Венчали су се после две године у Вазнесенској цркви у Београду, 30. октобра 1884. Мишић је већ тада био поручник и, по потреби службе, истог месеца премештен је из Београда у Ужице.

Лујза је, заљубљена у свог супруга, без двоумљења кренула за њим, пратећи га из гарнизона у гарнизон, из рата у рат, уживајући у почастима које је добијао њен муж и делећи са њим недаће које су га мучиле. Говорила да је са њим имала срећан брак у коме су изродили шесторо деце.

ОДЛИКОВАЊЕ ЗА СЛУЖБУ

ПО ЗАВРШЕНОМ накнадном курсу на Академији, распоређен је у Прокупље где  је остао пола године. Потом је цео батаљон, у марту 1881. премештен у Београд. Тај премештај Мишић је нерадо доживео, јер му је време проведено на служби у Прокупљу  остало у врло живом сећању. У току службовања у Београду одликован 2. јула 1881. Сребрном медаљом за ревносну службу. У мају 1882. постављен је за командира вода у 1. чети 9. батаљона. У августу исте године одређен је, поред редовне дужности за наставника телесног васпитања у Нижој гимназији у Београду. После три месеца унапређен је у чин поручника, потом остаје ађутант 7. батаљона. На тој дужности остао је до 25. октобра 1884, када је постављен за командира 1. чете  у 5. батаљону „Краљ Милан“ у Ужицу.

 СУТРА: БЕЧ ГУРА КРАЉа МИЛАНА У ОПАСНУ РАТНУ АВАНТУРУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ТРОЈИЦА БУДУЋИХ ВОЈВОДА СЕДЕ У ИСТИМ КЛУПАМА: Будући војвода је цео живот подсвесно осећао да над њим бди лик његове мајке

24. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 17

ФЕЉТОН - ИДЕОЛОШКО ПОДРИВАЊЕ ТЕМЕЉА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Истина о борби за слободу српског народа није ишчупана из корена народног памћења

23. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ВИЗИОНАРСКЕ СЛУТЊЕ О БУДУЋНОСТИ СРБА: У балканским ратовима Живојин Мишић био је десна рука војводе Радомира

22. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

НЕСВРШЕНИ ПИТОМАЦ - ПРЕКАЉЕНИ РАТНИК: Да би закључо ратни савез са Србијом, књаз Никола је тражио 40. 000 дуката

25. 12. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације