МИШИЋ ЗА КРАТКО ВРЕМЕ ОБНАВЉА ВОЈСКУ ЗА БОРБУ: Мачковим каменом Поћорекова армија имала преко 30.000 људи избачених из строја

СРПСКОЈ војсци, међутим, није било суђено да се дуго одмара на ловорикама. Од 19. до 22. септембра развиле су се огорчене борбе на целом фронту.

ПРЕПОРОД Живојин Мишић у штабу Прве армије, Фото "Википедија"

Најжешће борбе вођене су око Мачковог камена у току 20, 21. и 22. септембра. У окршајима око тог положаја обе стране су претрпеле огромне губитке. Само је из састава Дунавске дивизије I позива у тим борбама избачено из строја 107 официра и 5.585 војника. Готово исте толике губитке претрпеле су Дунавска дивизија II позива и Комбинована дивизија (укупни српски губици достигли су цифру од 11.490 официра и војника избачених из строја). О жестини борбе на Мачковом камену, у аустријским извештајима је речено да јс то била борба „најжешћа и најогорченија од свих досадашњих“.

Непријатељ је успео да овлада Мачковим каменом, али без већих последица по српску страну, јер је и Поћорекова Шеста армија имала преко 30.000 људи избачених из строја. Међутим, непријатељ је брзо попунио губитке и наставио офанзиву, која је трајала укупно два и по месеца, у историји позната као Битка на Дрини. Аустроугарске трупе су у том времену пет пута попуњавале своје губитке, док је српска војска, због ограничених људских ресурса, само делимично попунила губитке у својим јединицама, али је, ипак, муниције, међутим, морала је да узмиче. После повлачења на ваљевске положаје, средином новембра, Врховна команда је намеравала да предузме противофанзиву, али се показало да ти положаји не пружају најповољније услове за упорну одбрану и прелазак у противнапад. Зато је одлучено да се трупе повуку на Рудник и десну обалу Колубаре и Љига, да се на тим положајима непријатељ заустави и предузме противофанзива. Трупе су се доста уредно повукле на нове положаје на којима су се развиле огорчене борбе. Поћорек је нарочито форсирао напад 15. корпуса који је нападао на унутрашња крила Треће и Друге армије, па су на Човки и Врапчем брду вођене вишедневне крваве борбе прса у прса с огромним обостраним губицима. У тим борбама погинуо је, поред многих јунака, и резервни артиљеријски капетан Димитрије Туцовић, вођа Српске социјалдемокртске  сгранке Србије. Срби су изгубили те положаје, па се морале наставити повлачење, јер српске батерије нису имале муниције да ефикасно помогну своју пешадију нити, пак, да неутралишу убитачно дејство непријатељске артиљерије која није морала да штеди муницију.

УПРАВО у време повлачења на колубарске положаје, 14. новембра, војвода Путник позвао је генерала Мишића и саопштио му да је постављен на нову дужност. „Мишићу“, рекао му је Путник, „идите... да прихватите Прву армију. Бојовић је тешко болестан и рањен... тренуци су врло критични. Зауставите ово осипање наше војске. Ви једини... и шта учините, учињено је.“

Стање у свим јединицама заиста је било критично. Али најтеже је било код Прве армије, која је издржала највећа напрезања и претрпела најтеже губитке у протеклим борбама. Она је, после тешких борби у Мачви у време Церске битке, форсирала Саву и извела петодневну офанзиву у Срему, затим је издржала четвородневни усиљени марш са падина Фрушке горе до Завлаке и из покрета предузела противофанзиву и одбацила Поћорекову Шесту армију на гребен Соколске планине. Мада је претрпела огромне губитке на Мачковом камену, она је више од месец дана приковала надмоћније непријатељске снаге за гребен Соколске планине и Борање. Поред недостатка артиљеријске муниције и свих осталих борбених средстава, ова армија имала је несрећу да и њен командант, генерал Бојовић, буде рањен у ногу пушчаним метком код Јевремовца, за време Церске битке и борби за ослобођења Шапца, али је, иако рањен, сигурном руком водио своју армију. Међутим, у току повлачења са Соколске планине према Руднику, запрежна кола закачила су му рањену ногу и повредила рану до те мере да није могао да јаше коња већ су га војници носили на болничким носилима.

Непријатељ је енергично притискивао трупе у повлачењу, с којима се измешала маса избеглог становништва заплашеног стравичним злочинима које су починиле аустроугарске хорде за време првог упада у Србију. Све је то утицало на погоршање стања у јединицама и пад морала и код војника и старешина: они су болно доживљавали напуштања својих села у страху, после трагичног искуства из Мачве и Азбуковице, за своје породице, знајући да их, ако не измакну испред непријатеља, чекају најстрашније муке и покољи. Неки војници су чак напуштали своје јединице само да склоне породице, па су се поново враћали у борбу.

Трагичну ситуацију с којом се генерал Мишић суочио по доласку у армију и, посебно, хаос који је владао на Рибничком мосту, код Мионице, веома је верно описао Добрица Ћосић у роману „Време смрти“. Он је, чак, војно-стратегијску ситуацију боље разумео и реконструисао него неки војни писци који су се бавили Колубарском битком.

ОПСЕДНУТОСТ Мишићевом улогом у Колубарској бици, наметала се, могло би се рећи, сама од себе. Он је, за најкраће време, од једне деморалисане војничке масе поново обновио чврсте борбене јединице способне за највеће подвиге. Наиме, Мишић је 16. новембра преузео команду над Првом армирм, која је у свом саставу имала три потпуно исцрпљене дивизије: Дунавску I позива (командант пуковник Миливоје Анђелкогић Кајафа), Дунавску II (пуковник Милош Васић) и Моравску II (пуковник Љубомир Милић). У то време армија је, после повлачења са ваљевских положаја, посела положаје на линији Маљен, Баћевац, Гукош, река Качар. Лево од ње Ужичка војска затварала је ужички правац на положајима Кадињача-Црни врх. Десно Трећа и Друга армија запоседале су положаје на десној обали реке Љига и Колубаре. После повлачења српских армија са ваљевских положаја главни командант аустроугарских снага генерал Поћорек је закључио да је отпорна снага Срба скршена, па је 19. новембра наредио да се енергично настави офанзива са тежиштем против српске Друге и Треће армије и настави надирање према Аранђеловцу и Београду.

Мишићева армија је, без јачег притиска непријатеља, посела положаје на Сувоборској греди, одакле је, у духу директиве Врховне команде, требала да изврши противнапад у оквиру опште противофанзиве на читавом фронту. Генерал Мишић је предузео низ мера да припреми трупе за прелазак у противнапад о чему је известио Врховну команду. Војвода Путник је одобрио његов план о противофанзиви и обавестио га да му шаље на располагање Дринску дивизију I позива (командант пуковник Крста Смиљанић) и истакао да је такође наредио Трећој и Другој армији да предузму противофанзиву да подрже напад Прве армије којој је намењена важна улога у предстојећој бици, с тим да Мишић темељно изврши све припреме својих трупа за прелазак у општи напад. Мишић је, плах какав је био, чим је обавештен о доласку Дринске дивизије, мада су и њени ефективи спали на око 4.000 бораца, с оптимистичким расположењем одлучио да поведе армију у противофанзиву. Али план о преласку армије у противофанзиву осујећен је жестоким нападом непријатеља 21. новембра, па је генерал Мишић одлучио да повуче трупе на линију Гукош- Проструга-Рајац, с тим што је на Маљену оставио одред од шест батаљона и 26 топова да спречи непријатеља да изврши обилазак левог армијског крила и очува везу са Ужичком војском.

УЛТИМАТУМ САВЕЗНИЦИМА

У ВАЉЕВУ, 8. новембра, одржана је  заједничка седница владе и Врховне команде под председништвом регента Александра, на којој је констатовано како се без артиљеријске муниције, практично није могло ни помишљати на озбиљну противакцију. Донесена је  заједничка одлука да се ултимативно захтева од савезничких влада да се хитно испоручи муниција, коју је Србија поручила у Француској још 1913. године. У противном, речено је у ноти упућеној чланицама Антате, влада ће бити присиљена да закључи примирје са непријатељем. Савезници су тек тада схватили сву озбиљност положаја српске војске, па је код грчке владе уговорена позајмица 20.000 артиљеријских граната за српску војску.

 СУТРА: СРПСКИ СТРАТЕШКИ ПОТЕЗИ ЗБУЊУЈУ ОСКАРА ПОЋОРЕКА 

Препоручујемо

Фељтон

0 8

ЖИВОЈИН МИШИЋ ДРУГИ ПУТ НА УДАРУ "ЦРНЕ РУКЕ": У Бечу је била планирана Велика Албанија са Косметом, Рашком и Подгорицом

10. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

МИШИЋЕВА ЗАСЛУГА ЗА ПОБЕДУ НА БРЕГАЛНИЦИ: Црна Гора је у Македонију упутила дивизију под командом сердара Јанка Вукотића

09. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ТРИЈУМФ КОД КУМАНОВА НАГОВЕСТИО КРАЈ РАТА: Мишић је посебно замерио генералу Јанковићу што се дан дуже задржао у Приштини

08. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 4

СРПСКА ПОБЕДА НА ЦЕРУ ОДЈЕКНУЛА ШИРОМ СВЕТА: Највећа заслуга за велику победу у Церској бици припада генералу Степи Степановићу

11. 01. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације