СРПСКИ СТРАТЕШКИ ПОТЕЗИ ЗБУЊУЈУ ОСКАРА ПОЋОРЕКА: Ужичка војска се истакла у току борби на Дрини и на положајима за одбрану Ваљева

ПЛАН о преласку српске армије у противофанзиву осујећен је жестоким нападом непријатеља 21. новембра.

СТРАДАЊЕ Колона српских избеглица повлачи се заједно са војском , Фото из књиге "Војвода Живојин Мишић"

Уследиле су вишедневне тешке борбе на читавом фронту, али без одлучујућих резултата.

Међутим, после губитка Маљена, са кога је непријатељ успео да збаци Маљенски одред, и опште исцрпљености трупа, генерал Живојин Мишић је закључио да постоји реална опасност да непријатељ брзо овлада гребеном Сувобора и да се уклини између његове армије и Ужичке војске и да, према томе, нема услова за успешну одбрану на дотадашњим положајима, па је закључио да је неопходно да повуче армију за око 30 километара уназад на скраћену линију и погодније положаје за одбрану на планинским висовима западно од Горњег Милановца: Липа-Таковска Главица -село Шарани. Такву одлуку заснивао је на претпоставци да ће наглим одвајањем трупа од непријатеља омогућити да се војска психички одмори, наспава и добије топлу храну и тако припреми за одлучну битку. У духу те замисли издао је заповест командантима дивизија 28. новембра, а увече, преко телефона о томе обавестио Врховну команду.

Војвода Путник био је изненађен одлуком генерала Мишића и, у први мах, није прихватио његове разлоге за тако дубоко повлачење армије. Јер је Мишићева одлука о повлачењу његове Армије безусловно изискивала да се Трећа и Друга армија такође повуку са обале Колубаре и Љига, дакле са положаја на којима су трупе већ биле припремљене за прелазак у противнапад. Путник је посебно био забринут за положај Ужичке војске, која је обезбеђивала лево крило Прве армије, јер је било извесно да би непријатељ, продором кроз небрањени простор, угрозио позадину све три армије и тиме компромитовао дотадашње значајне резултате и улогу Ужичке војске (командант генерал Вукоман Арачић), која је у свом саставу имала Ужичку комбиновану бригаду од четири пука II и III позива (командант пуковник Иван Павловић), затим Шумадијску дивизију II позива образовану од два пука II позива и једног пука I позива (командант пуковник Драгутин Милутиновић) и Лимским одредом који је у свом саставу имао и ужички ваљевски кадровски пук (командант потпуковник Јеврем Михајловић).

УЖИЧКА војска је у току протеклих борби обезбеђивала лево крило Прве армије и затварање правца у долину Западне Мораве. Она се посебно истакла у току борби на Дрини и повлачења Прве армије са Соколских планина на положаје за одбрану Ваљева, бранећи широк фронт између Прибоја и Бајине Баште, посебно на положајима Кадињача-Црнокоса штитећи бок Прве армије и пружајући непосредну подршку Маљенском одреду на Маљену.

Мада је Прва армија, после пада Маљена, изгубила ослонац на Ужичку војску, ипак је Шумадијска дивизија II позива и даље успешно задржавала непријатељске снаге које су надирале од Ражане и Дивчибара и тиме олакшала повлачење како Ужичке бригаде са Кадињаче и Јелове Горе, тако и, повлачење Прве армије са Сувоборске греде, спречавајући да непријатељ угрози бок и позадину Прве армије у току њеног повлачења на положаје западно од Горњег Милановца. Пошто је војвода Путник, после дуже расправе преко телефона са генералом Мишићем о целисходности повлачења његове армије са Сувоборске греде, одобрио његову одлуку, он је истовремено наредио да се и Ужичка војска повуче на положаје за одбрану овчарско-кабларске клисуре на линији Марковица-Каблар-Кита како би и даље могла да штити бок Прве армије, па је затим наредио да се Друга и Трећа армија повуку са Колубаре и Љига на линију Сибница-Медведник-Белановица. У оквиру тих померања трупа, за Путника је најтеже било то што је морао да нареди да и трупе Одбране Београда, без борбе, напусте престоницу и да се повуку на космајске положаје.

Одлука о напуштању Београда биле је бременита озбиљним ризицима: многи ратови у прошлости завршавали су после једне или две одлучујуће битке или падом противничке престонице. Мада је напуштањем Београда фронт могао да се скрати за око 40 километара, што је омогућило повољније груписање снага за предузимање противофанзиве са нових положаја, ипак је постојала бојазан о негативном одјеку међу борцима сазнања о напуштању престонице, као и чињеница да се тиме непријатељу пружала могућност за шире маневарске подухвате. Но, упркос свему, сви су се морали суочити са суровом истином. После дуге анализе околности која је наметнута одлуком команданта Прве армије, Путник је разрадио распоред снага на новим положајима и план за предузимање противофанзиве са нове оперативне основице. Тек када је Путник размотрио све елементе ситуације и решења за наставак борби „ставио на папир“, прихватио је разлоге команданта Прве армије за повлачење на нове положаје, с тим што му је наредио да на новој линији одбране наслони армијско лево крило на Галић ради осигурања чвршће везе са Ужичком војском.

Затим је издао заповест Другој и Трећој армији да се повуку на линију Мотика-Белановци-Стражара- Вобан-Медведник, Обреновачки одред на сибничке положаје, а трупе одбрана Београда на Космај и Варовницу, а Ужичка војска јужно од Прањана на линију Киша-Каблар.

ЗБОГ густе магле, која је прекрила положаје и друмове непријатељ није уочио повлачење Срба, па је изостало гоњење. Када је примећено да су српски положаји на Сувобору, Колубари и Љигу напуштени и да је Београд евакуисан без борбе, у непријатељским редовима завладала је права еуфорија: то је протумачено као јасан знак да је Српска војска на крају својих снага. Занимљиво је да је обавештајна служба Централних сила ухватила и дешифровала поменути телеграм српске владе послат после седницс Владе и Врховне команде у Ваљеву, посланицима у савезничким земљама, у коме је црним бојама описана ситација војске, с налогом да вапију за помоћ код тамошњих влада и да их увере, ако у најскорије време помоћ не стигне, посебно у артиљеријској муницији, да је пропаст неминовна. Ухваћени телеграм још је више појачао уверење непријатеља да Србија броји последње дане.

Напуштање Београда у свету је, такође, схваћено као јасан знак да је српска војска пред сломом. Такав утисак имао је и генерал Поћорек. Закључио је да му је потребан још један одлучан корак и да се овенча славом. У том циљу наредио је да Комбиновани и Осми корпус са дотадашњег правца, који је водио преко Колубаре у правцу Аранђеловца, скрене ка Београду и да, послс освајања Београда, Комбиновани корпус, обиласком српског десног крила, енергичнс продужи наступање ка Младеновцу за удар у позадину главних српских снага на западном фронту. Шестој армији продужио је тродневни одмор, који јој је одобрио послс избијања на ваљевске положаје, за још три дана, колико је рачунао да је потребно да Пета армија обилазним правцем досегне Аранђеловац. Он је чврсто веровао да ће наступањем Комбинованог корпуса према Аранђеловцу и Шесте армије преко Горњег Милановца ка Крагујевцу, затворити велика клешта око српских армија и присилити их на капитулацију.

Тај мегаломански план скупо је коштао Поћорека и аустроугарску војску. Дајући шестодневни одмор Шестој армији, омогућио је српским трупама да се уредно повуку на планински венац вододелнице између моравског и колубарског слива, да уреде своје положаје, да се одморе, консолидују своје редове, попуне новим људством, посебно нижим командним кадром.

ДРУГА АРМИЈА СТОЖЕР ПОБЕДЕ

ЗБОГ упућивања Комбинованог корпуса да обиђе српско десно крило и рокирање Осмог корпуса у лево, аустроугрск генерал Оскар Поћорек је јако развукао своје снаге и тиме олакшао положај српске Друге армије (против које су дејствовали ти корпуси). Тада је армија војводе Степе Степановића, после тог растерећења, могла да послужи као стожер маневра српских снага у предстојећој противофанзиви. Војвода Путник је планирао да предузме противофанзиву прво са ваљевских положаја, а затим са Колубаре и Љига, али опште стање трупа није пружало пуну поузданост у њен успех. Сада је и непријатељ, опчињен надом у брзу победу, правећи велике комбинације, несвесно ишао на руку Србима.

 СУТРА: ОСИОНИ ОКУПАТОР НИЈЕ ОЧЕКИВАО СРПСКУ ОЛУЈУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 4

СРПСКА ПОБЕДА НА ЦЕРУ ОДЈЕКНУЛА ШИРОМ СВЕТА: Највећа заслуга за велику победу у Церској бици припада генералу Степи Степановићу

11. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 8

ЖИВОЈИН МИШИЋ ДРУГИ ПУТ НА УДАРУ "ЦРНЕ РУКЕ": У Бечу је била планирана Велика Албанија са Косметом, Рашком и Подгорицом

10. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

МИШИЋЕВА ЗАСЛУГА ЗА ПОБЕДУ НА БРЕГАЛНИЦИ: Црна Гора је у Македонију упутила дивизију под командом сердара Јанка Вукотића

09. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

МИШИЋ ЗА КРАТКО ВРЕМЕ ОБНАВЉА ВОЈСКУ ЗА БОРБУ: Мачковим каменом Поћорекова армија имала преко 30.000 људи избачених из строја

12. 01. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације