СТРЕПЊЕ ЗА БУДУЋНОСТ СРБА У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ: Мишић је био дубоку уверан да Хрвати нису људи на чију се реч можеш ослонити

ВОЈВОДА Мишић је на основу сопственог сазнања и искуства међу првима схватио да је стварање заједничке државе са Хрватима и Словенцима био велики промашај.

ВИЗИОНАР Војвода Мишић са синовима Радованом и Александром, Фото Документација "Борбе"

Он је, наиме, са дубоком скепсом пратио мукотрпно погађање политичара око образовања нове државе, неспокојан због неизвесности да ли ће се она стабилизовати и одржати као монолитна заједница. Због тога је прихватио предлог регента Александра да обиђе Хрватску у марту 1919. године, како би се лично обавестио о тамошњој политичкој клими.

У току вишедневне турнеје војвода Мишић је посетио, у својству начелника Главног генералштаба Војске Краљевства СХС, Загреб, Карловац, Огулин, Госпић, Глину, Сисак, Вараждин и Ријеку и вратио се са тог путовања дубоко разочаран у држање хрватских политичара, испуњен великом зебњом за сутрашњицу Срба, уколико Србија остане са Хрватском у једној држави. После повратка поново се састао са Регентом и потпуно отворено му изнео своје утиске са веома неповољном оценом одлуке вођства Србије о стварању заједничке државе са Хрватима и Словенцима. Разговор са регентом Александром Мишић је одмах препричао свом ратном секретару Милораду Павловићу Крпи који га је од речи до речи забележио и цитирао у својим успоменама, које се у рукопису чувају у фонду Крпине заоставштине у Народној библиотеци Србије. Према Павловићевим забелешкама војвода Мишић је рекао регенту Александру да је, после свега што је на том путовању видео и чуо у разговорима са хрватским политичарима, књижевницима, новинарима, свештеницима, учитељима и обичним људима „дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквим идејама о братству и заједништву са Хрватима“. Из свих тих разговора стекао је убеђење да „југословенство није народност, него идеологија, да оно не може да послужи као темељ за изградњу једне реалне државне целине, него фиктивна идеја за коју ваља припремати терен и нараштаје, које су далеко од схватања једне целине“. Код свих људи са којима је разговарао, наишао је на једно одређено схватање: „да је настао час да Хрватска добије своју самосталност и независност“. Сви они једнако мисле“, нагласио је Мишић, „то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш ствар је пропала. Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч можеш ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило.“ Пошто је два сата слушао Мишићево излагање, Александар га је упитао шта би требало чинити. Мишић је без двоумљења одговорио: „Ја сам са тим расчистио. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправу па нека ломе главу како знају.“ „А границе?“ - упитао је Александар. Мишћ се мало насмејао: „Границе ће бити тамо где их ми повучемо. не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу, где кажу језик и обичаји, традиција и, најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће то бити право и Богу драго.“

РЕГЕНТ  је приметио: „То би Италијани оберучке прихватили. Ми бисмо тада Хрвате просто гурнули у наручје Талијанима.“ Мишић је одговорио: „Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми с њима нећемо усрећити. Ти су људи, сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви, и у таквој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи... Не заборавите, Височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати“ - рекао је војвода Мишић на крају.

Међутим регент Александар, мада је од раније, а посебно за време рата, био подробно обавештен о аустрофилском и сепаратистичком опседнутошћу многих хрватских и словеначких политичара и клера, каквих је било и међу члановима Југословенског одбора, остао је привржен југословенској идеји, која је, истину говорећи, по времену настанка била старија од њега. У „Адреси“, коју је прочитао 1. децембра 1918. године, на дан проглашења Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, пред опуномоћеним делегацијама из свих српских и југословенских земаља, нагласио је да је срећан што му је пало у дело да оживотвори мисао свога блаженопочившег деде, кнеза Александра Карађорђевића, коју је наговестио средином 19. века о ослобођењу и уједињењу свих српских и југословенских земаља. Ту идеју подржавала је наредних деценија сва српска интелигенција и бројни истакнути умови међу Хрватима и Словенцима, јер је у политичкој свести постепено јачало уверење да су Срби, Хрвати и Словенци један народ са три племенска имена.

Тежња да се ослободе све српске и југословенске земље и образује заједника југословенска држава под вођством Србије снажно је наглашена као ратни циљ Србије у Нишкој декларацији српске владе 1914. и Крфској декларацији српске владе и Југословенског одбора 1917. године. Показало се, на жалост, да су те декларације, а које се с разлогом сматрало да су надахнуте часним идејама за Србе још у току рата имале кобне последице, јер су Србију  довеле у непосредан дуготрајан конфликт са Италијом, која се, због сопствених претензија на источној обали Јадрана, понашала према српској војсци и Србији као својим непријатељима. То су Срби на најтрагичнији начин осетили кобне 1915,  али и по завршетку рата, када је италијанска војска чинила свакојаке пакости из Албаније према Србији и Црној Гори, затим у Далмацији и у Истри, с циљем да науди Србији и отежа консолидовање нове југословенске државе чији је оснивач и темељ била Србија.

ЗАНИМЉИВО је да је председник Министарског савета Србије Никола Пашић, одговарајући на једно новинарско питање у лето 1917. године поводом Крфске декларације, изјавио да Србија није склона да се поставља граница између Срба и Хрвата због њихове међусобне измешаности, јер би то изискивало велико пресељавање становништва с обе стране такве границе. То би било, нагласио је он, нехумано, па Србија тако нешто не жели и не предвиђа. Вероватно је да је и регент Александар делио слично мишљење, јер се, иначе, у јавности сматрало да ће сва три племена наћи дубоки смисао и интерес у заједничкој држави, те да ће то утицати на чвршћу међусобну повезаност и превладавање верских и културних разлика, које су се развиле у прошлости, слично као што се догодило код Немаца и Италијана после њиховог уједињења.

Иначе, српски народ је у свим деловима нове државе са одушевљењем дочекао и поздравио образовање заједничке југословенске државе као јединствену прилику да се сви Срби окупе под једним државним кровом. У часовима победничког одушевљења мало је било оних који су, као војвода Мишић, страховали да би Србију под тим државним кровом могла задесити несрећа. Вероватно је да се и регент Александар надао да ће се временом стишати хетерогене тежње и да ће нову државу пригрлити већина људи сва три племена, када осете да она својом величичом потенцијалима и угледом у свету свима пружа боље услове за живот него што би имали у малим самосталним патуљастим заједницама. Брзо се показало да је Александар био у заблуди што се тиче Срба и њихових националних интереса. Своју заблуду платио је главом у Марсељу 1934, а Срби су у Другом светском рату ту заблуду доживели као најдубљу националну трагедију. Када је новинар „Политике“ Богослав Марјановић 1991. објавио делове разговора војводе Мишића са регентом, онако како их је Мишић препричао Милораду Павловићу, у јавности су уследиле критике Регента што је олако прешао преко мудрих савета великог војсковође. Те критике су се стално увећавале последњих деценија тешке југословенске кризе у којој се нашао угрожен читав српски народ.

ОПСАНОСТ ЗА ОПСТАНАК

У ВРЕМА када је вођен разговор између регента Александра и војводе Мишића, на став регента Александра утицале су међународне прилике које су се у то време толико искомпликовале да је претила реална опасност како за опстанак новостворене државе тако и за оживотворење успеха српске војске и српског народа у протеклом рату. Он је свакако био под утиском заговорника југословенског уједињења у протеклим деценијама на чијим основама су формулисани српски ратни циљеви, као и уверење да новостворена држава има све услове за развитак и да ће, на основу таквог схватања бити прихваћена од целокупног народа, од свих када се смире тренуте противречности и неповерење.

 СУТРА: ХРВАТИ ИЗ НУЖДЕ УЛАЗЕ У ЗАЈЕДНИЧКУ ДРЖАВУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ОСИОНИ ОКУПАТОР НИЈЕ ОЧЕКИВАО СРПСКУ ОЛУЈУ: Долазак 1.300 каплара из скопског Ђачког батаљона препородио Прву српску армију

14. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

СРПСКИ СТРАТЕШКИ ПОТЕЗИ ЗБУЊУЈУ ОСКАРА ПОЋОРЕКА: Ужичка војска се истакла у току борби на Дрини и на положајима за одбрану Ваљева

13. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

ПИРОВЕ АУСТРИЈСКЕ ФАНФАРЕ У БЕОГРАДУ: Пуна три дана, по најжешћем мразу, краљ Петар пратио је противофанзиву српске војске

15. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 9

ЖИВОЈИН МИШИЋ ДРУГИ ПУТ НА УДАРУ "ЦРНЕ РУКЕ": У Бечу је била планирана Велика Албанија са Косметом, Рашком и Подгорицом

10. 01. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације