ЈЕДИНИ СУСРЕТ С КРАЉЕМ ПЕТРОМ У СУМОРНОМ ПАРИСКОМ СТАНУ: Краљ Петар и краљица Александра нису нарочито волели сина па је дечак деловао тужно

ТЕ ЗИМЕ 1949. године моји су се родитељи преселили у Париз, у суморан стан окречен у тамносиво.

СУЗДРЖАНОСТ Краљица Александра и краљ Петар II са сином Александром, Фото "Википедија"

Део свог првог летњег распуста провела сам у Цермату са Ирином Оболенски, љубазном Рускињом удатом за Едварда Бедингтона Беренса, пријатеља мог оца. Позвали су и једног једанаестогодишњег мексичког дечака да нам се придружи. За мене је он био толико божанствен да сам чак почела да вежбам и планинарење са штапом на исти начин као он.

Била сам толико занесена призором снега, који тако дуго нисам видела, да сам готово полудела од среће! С нама је био и Иринин млађи брат Миша, момак од двадесет четири године у кога сам се страствено заљубила. Да бих му привукла пажњу, сакрила сам његове цигарете и шибице, али мислим да из тог геста ипак није могао да осети количину страсти коју сам осећала према њему.

Вратили смо се у Париз, где су нас посетили краљ Петар од Југославије и краљица Александра са својим шестогодишњим сином Александром. Они га нису нарочито волели, па је дечак деловао тужно. Живео је више са својом грчком баком по мајци Аспазијом. Отац се с краљем виђао често, желећи да поправи нарушене односе и измени лошу слику о себи која је краљу наметнута током ратних година. А ја... Никад после тог сусрета нисам видела ни краља Петра ни краљицу Александру.

Мој отац, заклети песимиста, био је убеђен да ће Совјетски Савез извршити инвазију на Европу. Пошто им се Швајцарска стратешки налазила на путу, размишљао је да би требало да пређем у нову школу у Енглеској. Мислила сам да би било добро да идем у „Хитфилд“, исту ону школу коју је похађала и Александра од Кента. Било би то сјајно за обе. Начула сам, међутим, да наше мајке мисле да смо ми неваљале јер се превише кикоћемо и да би нас требало раздвојити.

МРЗЕЛА сам Париз, влажан и непријатељски настројен, а било је и крајње време да набавим нову одећу. Била сам пуначка и помало здепаста. Моја мајка, та краљица стила и елеганције, инсистирала је на томе да носим дугачак капут са ранглан рукавима и практичне ципеле с нижом, широком потпетицом. Да бих освежила тај суморан изглед, користила сам ружичасти кармин, али ми га је мајка убрзо одузела.

Александар, брат кога сам се плашила, навратио је једном на чај. Седела сам круто за клавиром, у тишини. Тресла сам се, али он тога није био свестан. Игнорисала сам га кад ми је упутио неку увреду. Имао је двадесет шест година, а ја сам тек загазила у пубертет. Моје мисли су већ биле далеко одатле. Питала сам се шта ме чека у Енглеској?

У јануару 1950. тата је био убеђен да ће Стаљин извршити инвазију на Европу, па су ме послали у интернат звани „Тјудор хол“  у Енглеској, који сам врло брзо  замрзела. („Тјудор хол“ је школа интернатског типа за девојчице узраста од 11 до 18 година, основана 1850. године).

Предео на путу до нове школе у Банберију, у Оксфордширу, био је мрачан и хладан.

Мислим да ме је тамо први пут одвела мајка, али се не сећам са сигурношћу. Оставили су ме на главном улазу ове установе злослутног изгледа, а потом се у тишини одвезли.

Маслинастозелена униформа са сукњом дужине десет центиметара изнад колена.

Тамнозелени џемпери преко којих нам није било дозвољено да носимо ништа дебље. Пре доручка смо морали да истрчимо око километар и по кроз маглу до капије и назад. Толико сам желела да протрчим кроз капију и одјурим даље, али бих свакако била примећена због боје те грозне униформе.

Преједала сам се белим хлебом, прженицама, бисквитима и запеченим пасуљем како бих одржала топлоту и угушила своје јаде, па сам почела и да се гојим. Нисам имала воље за учењем. Путовала сам возом за Лондон код зубара и замало нисам умрла од стида у тој одвратној униформи!

ПРЕКЛИЊАЛА сам мајку да ме испише из школе, али она није желела ни да чује за то. Рекла ми је да ако је та школа довољно добра за моју рођаку Пупу фон Хесен, сестричину принца Филипа, мора бити добра и за мене. Касније сам сазнала да је и моја рођака Пупа бескрајно мрзела „Тјудор Хол“ и да тамо уопште није била срећна.

Једне вечери, уочи одласка за Париз, пукло ми је слепо црево, па су ме брзином светлости одвели у болницу. Александра је дошла да ме посети, али је уместо на врата, ушла кроз прозор. Моја соба се налазила у приземљу, па је желела да направи штос. Претварала се да је сва свечана и формална јер су јој рекли да не сме да ме засмејава. Али само један поглед на израз њеног лица био је довољан да се заценим од смеха, све време се држећи за стомак, док ми бол не би натерао сузе на очи. Због тога сам почела и да се тресем у грозници, па је надзорница одмах испратила Александру из моје собе.

Тако су окончани моји дани у „Тјудор холу“. Зидове школе сам ишарала графитима с порукама о наставницима које сам мрзела.

ВРАТИЛА сам се у Париз, где сам похађала католички интернат „Асумпсион“. То је била школа мрачне атмосфере, удаљена свега петнаест минута од куће мојих родитеља, у центру града. Водиле су је католичке часне сестре. Ентеријер је био сав у тамносмеђим тоновима, а водовод и канализација били су још гори него у Енглеској. Овде је за четрдесет девојчица из исте спаваонице постојао један једини тоалет у ходнику. Звоно је оглашавало буђење у шест и тридесет ујутру, а миса је била већ у седам. Пошто нисам била католикиња, лежала бих покривена у кревету до седам и тридесет, када је било време за доручак.

Доручак се састојао од бајатог хлеба који бисмо умакале у кафу с млеком, па потом све то посркале. Сва су предавања била на француском језику који је, притом, изговаран ужасном брзином, тако да сам могла само да жалим што нисам посветила више пажње часовима које су ми држале француске гувернанте.

Са мном у разред ишла је Мари-Жан, сестра Брижит Бардо.

Часне сестре су биле круте и диктаторски настројене. На одмору би нам дале још бајатог хлеба, само овога пута са црном чоколадом. Морале смо, такође, да играмо фудбал са једном часном сестром Шпанкињом. Она је била убедљиво најнепријатнија од свих и ја сам била доследна у својој одлучности да или одбијам да играм, или једноставно шутнем лопту преко зида на улицу.

УЧЕЊЕ француске историје и књижевности било је права ноћна мора јер ништа нисам учила ни о једном ни о другом у својој енглеској школи. Била сам катастрофална у томе.

Нисам била популарна међу ученицама Францускињама, а ни наставници нису имали много стрпљења са мном. Једина спортска активност коју смо имали било је петнаестоминутно играње фудбала. Пошто сам била леворука и нисам лако разликовала десно од левог, степеницама бих увек трчала погрешном страном, због чега су ме кажњавали.

Викендима бих седела на спрату школе и пљуцкала коштице од трешања кроз прозор на пролазнике док ми не би досадило, након чега бих отишла пешке кући. Родитељи би ме одмах казнили и вратили назад.

Једног дана сам у прашњавом школском дворишту упознала госпођицу Аниту, Пољакињу, која је била директорка завршне школе.  На коленима сам је молила да ме прими у своју школу лепих уметности. Молила сам је да позове моје родитеље јер више нисам могла да поднесем „Асумпсион“. Код ње сам учила историју уметности, филозофију и право.

ДОСАДНА ПРЕДАВАЊА

ХРАНА у интернату за девојчице „Тјудор хол“ је била нејестива, посебно кад се упореди са оном у Швајцарској. Часови бескрајно досадни... Морале смо да носимо исте гаћице током целе недеље, а купале смо се само једанпут недељно, док смо косу прале једном у три недеље! Увече бих се искрадала из кревета како бих опрала своје гаћице, које сам потом ширила на малој грејној цеви. Тада бих се и окупала и опрала косу. Једне вечери заслепео ме је блесак батеријске лампе. То је била настојница школе, која ме је врло озбиљно казнила због мог "нагона за чистоћом".

 СУТРА: ВЕСТ О ПОГИБИЈИ СИНА ДОТУКЛА КНЕЗА ПАВЛА 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ИЗ АФРИКЕ У ГРЧКУ, У КРАЉЕВСКО ОКРУЖЕЊЕ: Богата приватна збирка уметнина, која се налазила у Белом двору, одузета је кнезу Павлу

22. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

СУМОРНИ И ДЕПРЕСИВНИ ДАНИ У ПУСТИЊИ КЕНИЈЕ: Кнез Павле никако није могао да се помири с тим да га Енглеска третира као непријатеља

21. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 4

ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК СЕ СА СУЗАМА ОПРАШТАО ОД КНЕЗА: Мој старији брат је био миљеник краља Александра, који га је уважао више од сина Петра

20. 01. 2025. у 18:00

Друштво

0 2

ПОЧЕТАК БОРБЕ ЗА ИСТИНУ И ПРАВДУ: Са десет година означена сам као државни непријатељ и етикетирана као криминалац

19. 01. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације