ДРЖАВА ПОСЛЕ ТИМОЧКЕ БУНЕ УНЕСРЕЋИЛА МНОГЕ ПОРОДИЦЕ: После пропасти Тимочке буне следила је одмазда - власт је пљачкала све живо

СТОЈАН Живадиновић рођен је у кући која и данас постоји у центру Сокобање на углу Трга ослобођења и Улице 27. марта.

ЗАВИЧАЈ Родна кућа Стојана Живадиновића снимљена тридиесетих година прошлог века, Фото Арив породице Живадиновић

У тој кући је данас Завичајни музеј. Кућу  је седамдесетих година деветнаестога века подигао Стојанов деда, трговац Стојан Живадиновић (1833 – 1904) и његова супруга Рада (1855 – 1901), у којој је живео са своја два сина Владимиром  (1861- 1910) и  Војиславом (1878 – 1921) и њиховим породицама. О овој кући књижевник Стојан Живадиновић написао је свој први роман у коме је она детаљно описана. Претходно су се поделила браћа Јован и Стојан, трговци и синови сокобањског ћурчије и трговца Живадина Недељковића, родом из Шарбановца. Јован је остао на старом кућишту, док је Стојан на периферији ондашње Сокобаље подигао кућу са стајама и осталим зградама, неопходним за једно домаћинство.

На старом кућишту доле у вароши имали су један или више дућана где су се бавили трговином.  Поред трговине обрађивали су земљу и држали стоку која се напасала на испашама око вароши, а увече је долазила у стаје које су се налазиле код куће. Имали су и велике оборе у којима су гајили свиње које су извозили у Пешту. Узгој свиња надзирао је Стојанов старији син Владимир.

Кућа трговца Стојана Живадиновића била је у близини две значајне сокобањске грађевине, цркве и школе, које је подигао знаменити Сокобањац митрополит Михаило. Црква је освећена 1892, а школа је завршена 1894. године.  Породица је, што сведочи и књижевник Стојан Живадиновић у аутобиографском роману ''До последњег даха'',  живела патријархалним животом на чијем је челу био неприкосновени ауторитет отац и деда, трговац Стојан Живадиновић.  Старији Стојанов син Владимир оженио се око 1880.  Јеленом – Ленком Јевтић, из угледне породице Касапских – Јевтића.

Тимочка, или како се то у Сокобањи говорило Зајечарска буна, која је букнула 1883. године, која је унесрећила цео овај крај и зауставила га у развоју, унесрећила је и уназадила многе породице. Придружујући се својим комшијама и земљацима, у буну је  са старијим сином Владимиром кренуо и трговац Стојан Живадиновић. После пропасти буне следила је одмазда државе. Према  сећању Јелене Живадиновић, мајке књижевника Стојана Живадиновића, жандарми су из куће везаних руку одвели трговца Стојана, његовог сина Владимира, затим Јовановог сина Николу Живадиновића, мајчиног оца Лазу Касапског.

Кућа, трговине и цело имање остали су на плећима  Јелене, мајке књижевника Стојана Живадиновића и њене свекрве Раде. ''Оне остадоше без игде икога: око нашег дома обилазило се као око прокаженог, а понеки пријатељ пролазио је другом страном улице и окретао главу као гајдаш! На њихова леђа паде огромни терет куће и дућана. Власти су их пљачкале под разним изговорима, и са одласком мужева нестајало је и имовине. Вечером су остављале децу каквој жени из суседства па са једним оданим слугом преносиле робу из дућана и криле је у неком  шљивару крај Моравице. Често су падале под теретом врећа, по киши и мраку, па ћутећи плакале и мислиле на срећно доба, кад су биле слободне од свих брига и знале само за кућу и децу. Сва нада била је полагана у бабина брата, високог чиновника. Увече, затворивши дућан, долазиле су кући и писале руком ког детета дугачка и очајничка писма, пуна правописних грешака и мрља, али дирљива по начину којим је била исказана сва несрећа породице.'' Уобичајени живот је настављен када су се, после помиловања, ухапшени вратили кући.

РОДОСЛОВ Живадиновића сачувао нам је имена и редослед рађања Јеленине и Владимирове деце. Поред њих шесторо: Драге, Стојана, Росе, Предрага, Миодрага и Радојке, Стојан помиње и старијег брата Љубу, који је рано умро.  На основу података које смо нашли у Парцелној књизи београдског Новог гробља можемо одредити и године рођења Стојанове млађе браће Миодрага и Предарага. У кући трговца Стојана Живадиновића одвијао се живот  карактеристичан  за мале српске вароши онога доба.

Домаћинство је водио ауторитативан отац, који је живео у заједници  са двојицом синова који су  били ожењени. ''Деда се старао да се његово присуство свуда осети, те нам се чинило да нас увек прати његово око. Мада нико није смео да се одупре, ипак је он суревњиво бдио над својим правима и владао као у каквој малој краљевини. На његову појаву у дворишту гаров је плашљиво савијао реп и бирао кут где да се сакрије, а коњи у коњушници, чувши његов глас, окретали су главу вратима, да га виде.

Био је 'господар'. Ручак је морао бити готов у једанаест часова, па ма се земља преврнула!

Обедовао је са децом која су се ређала крај стола: старији су бежали у дно, знајући тежину његове руке, а млађи му седели слободно уз колено, запиткивали га о којечему, нашто је он кратко одговарао својим строгим гласом. По ручку је одлазио у дућан како би отац и стриц могли доћи на обед.''

Деца су расла у сенци великог ораха и витких јабланова око потока,  недалеко од нове цркве и школе. А када су за то дорастала уписивала су се у школу. Изградња пруге Београд – Ниш донела је промене у целој Србији, па и у Сокобањи. Посебно се то осетило у трговини. Трговци храном и стоком из места кроз која је пролазила пруга, због мањих транспортних трошкова робе, били су у знатно повољнијем положају. Сокобањци су се нашли по страни, даље од пруге, и у цену своје робе морали су урачунавати и  скупљи транспорт запрежним колима која су вукли волови до прве железничке станице, на шта указује и књижевник Стојан Живадиновић.

УСТАЉЕНИ начин живота почео је да се руши после смрти Стојанове супруге Раде, која је, будући да је била много млађа од мужа, а незнатно старија од његовог старијег сина Владимира, могла бити његова друга жена, којом се он оженио као удовац.  Она је ширином своје душе умела да помири све крајности које су се дешавале у породици. Умрла је на самом почетку двадесетог века. После једног скандала кога је старом трговцу Стојану Живадиновићу наместила сокобањска чаршија, о чему пише његов унук књижевник Стојан Живадиновић, породица се дели.  Из старе куће привремено, свако на своју страну и са својом породицом, одлазе браћа Владимир и Војислав, покушавајући самостално да тргују, док је њихов отац Стојан остао сам у кући. Не могавши да поднесе све оно што се догодило, стари трговац Стојан  два дана пошто су му синови отишли из куће напречац је умро.

Догодило се то 1904. године. Његови синови, збуњени и затечени старчевом смрћу, вратили су се у стару породичну кућу где су наставили да тргују, изгледа, свако за себе.  

Оца Владимира Стојан Живадиновић описује као човека који није имао трговачку душу.

Сувише је веровао људима. Био је осећајан, имао је смисла за музику и певао је у варошком хору. При томе му се, као последица затворских година,  гасио вид. Био је болећив и према муштеријама, давао је робу на вересију, а дужници, свесни његове болећивости и попустљивости, избегавали су да му враћају дуговања, па је његова трговина пропала. Радња и неке њиве продате су на добош. Умро је готово слеп 1910. године не оставивши својој деци иметак од кога би могли да живе.  Владимиров брат Војислав, ожењен Јелисаветом – Савком Стевановић,  родом из Параћина, са којом је 1901. године добио сина Милорада - Ратка, успешно је водио  своју трговину.

У таквим условима у кући коју је подигао његов деда, под старим орахом и у сенци великих јабланова, живео је будући књижевник Стојан Живадиновић. У свом месту је завршио основну школу, а онда у Алексинцу уписао гимназију, где је у то време време постојала постојала непотпуна, четвероразредна приватна гимназија.  То време он је описао у својој краткој биографији, када наводи да је неколико пута уписивао гимназију, напуштао је, враћао се оцу у трговину, па опет одлазио у гимназију. Регрутован је у војску 1909. године, а онда је 1910/11 упућен на одслужење редовног војног рока, који је одслужио у 2. чети, 2. батаљона XIV пука, чије је седиште било у Књажњвцу.

Нагли прекид школовања

ЉУБАВ према музици одвела је Стојана Живадиновића у Београд где је 1912. године успео да положи пријемни испит у Српској музичкој школи, чији је оснивач био Стеван Мокрањац.

Ова школа била је у рангу средњих стручних школа и радила је под надзором министра просвете. Уписао се на наставнички одсек који је спремао наставнике певања који су могли да предају и у средњим школама.  Али Стојан Живадиновић није имао среће. Школовање је морао да прекине због Балканских ратова. Школске 1913/14 завршио је први разред и уписао други, а онда је избио Први светски рат и он је обукао униформу и заувек напустио школу. Истовремено са похађањем музичке школе радио је и у Народном позоришту у Београду чији члан је био од 15. јула 1912. до 2. јула 1914. године.

 СУТРА: НЕСУЂЕНИ МУЗИЧАР У РАТНОМ МЕТЕЖУ ПОСТАЈЕ КЊИЖЕВНИК 

Препоручујемо

Фељтон

0 163

ПРВА ЖЕНА КАНДИДАТ ЗА ПРЕДСЕДНИЦУ СРБИЈЕ: Као потомак Карађорђевића, Ненадовића и Романових, нисам се уклапала ни у друге моделе политичара

06. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 11

НИСКИ НАГОНИ ЗЛА У СРПСКИМ ЧАРШИЈАМА: Био је један од најтиражнијих српских писаца, а књиге су објављивале најугледније издавачке куће

09. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 12

ХРВАТИ ИЗ НУЖДЕ УЛАЗЕ У ЗАЈЕДНИЧКУ ДРЖАВУ: Мишићеве суморне слутње о будућности Срба у Југославији нико није озбиљно схватио

18. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ЗА ПАТРИЈАРХА 27. МАРТ ЈЕ БИО КАО ВИДОВДАН: Пуч је одушевљено примљен у Београду и другим градовима Југославије, сем у Загребу

29. 07. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације