СУДБИНА РУКОПИСА О СРПСКИМ РЕАЛИСТИМА: Широм Србије, а посебно у Београду, солунски борци су проглашавни "народним непријатељима"

МОЈ таст, Станислав Јурковић, био је резервни мајор, па је и њега и све више резервне официре, такође требало смакнути.

УГЛЕД Живомир Младеновић као резервни пуручник 1941. године, Фото архив породице Младеновић- Јурковић

Поред тога, он је у насељу Железничка колонија Кошутњак, једном од најлепших у Београду, сазидао кућу, а због својих кућа су готово сви власници, махом Солунски борци и виши резервни официри, сада проглашени „народним непријатељима” и без икакве званичне пресуде стрељани. Међу њима је био и мој теча, Владислав Дидић, Солунски борац, који је са симпатијама пратио партизанске победе. То се одигравало широм Србије, али је у Београду било најмасовније. Све се то одигравало тајно, због чега о томе нисам ништа знао. Једнога хладног зимског јутра банула је у нашу кућу група наоружаних младих људи у изношеним војничким униформама, дошли су по мога таста и забезекнули се када су угледали поручника Народноослободилачке војске.

Тако сам ја остао и даље угледан и способан официр Југословенске народне армије, а моја породица, уместо да буде избачена на улицу из конфисковане куће, уживала је углед и повластице у снабдевању храном тих оскудних година. За две године, колико сам остао у Армији, стекао сам толики углед код виших старешина да су ме, колико знам, више пута предлагали за члана Партије, али је позадина, на моју срећу, то одбијала. Тако сам имао могућност да се темељно упознам са марксизмом, али да се на штету своје духовне самосталности, не подвргавам једноставној крутој партијској дисциплини. Међутим, зажелео сам да наставим свој научни истраживачки рад који сам запоставио током окупације, а како сам се од назеба на Сремском фронту тешко разболео, замолио сам да будем демобилисан.

Са најбољиим карактеристикама које сам понео из војске, покушао сам да се запослим у својој струци, али узалуд. Како сам знао стенографију, пријавио сам се Народној скупштини, и ту сам, као некад у Команди града Београда, био оберучке прихваћен и постављен за дебатног стенографа и уредника Стенографских бележака Већа Народа. У тој сам служби остао пуне две године, уважаван од стране највиших скупштинских руководилаца, колега стенографа и чланова скупштинске синдикалне подружнице, као један од главних учесника у њеном културно-просветном раду. Наставио сам и свој научни рад. Издавачка предузећа Рад и Просвета све чешће су ме позивала на сарадњу. Почео сам да помишљам и на Катедру историје српске књижевности.

ТАДА сам учинио најпогрешнији, судбоносан корак у свом животу: послао сам на конкурс Министарства просвете свој рукопис о српским реалистима. Као што сам о томе више пута писао, рукопис је примио мој, две године млађи колега, Војислав Ђурић, и предао га на оцену Велибору Глигорићу, хонорарном професору Београдског универзитета, који му је послужио да отпочне предавања из реализма, о којем до тада није имао ништа написано; а мени, да му не бих сметао, онемогућио својим партијским везама сваку даљу сарадњу са издавачким установама, па је и издавање целокупних дела Јована Скерлића поверио муслиману Мидхату Бегићу, који ме је узалуд молио да наставим објављивање Скерлићевог живота и рада, да би се имао на шта ослонити у своме раду.

Како сам дошао у Српску академију наука и како сам прошао у њој све док нисам пензионисан и уклоњен из ње, опширно сам писао у Раду Матице српске, за чији су Летопис желели да водите разговор са мном. Ту сам детаљно писао и о томе како сам се и зашто посветио проучавању народне поезије и живота и рада Вука Караџића, што је била и моја ранија велика жеља, али то никад не бих учинио да ми није онемогућено да се бавим другим областима наше књижевности. Резултате које сам при томе постигао и признања која сам добио код нас и на страни, закључно са Вашом последњом, исцрпном, стручном, објективном и праведном оценом мога рада у вези са народном поезијом и животом и радом Вука Караџића у Задужбини, којом сте ми вратили ауторство дела која су ми била злонамерно оспорена.

Ви замерате Академији што за приређивање Српских народних песама у четири тома (у ствари, у пет, јер сам приредио и објавио „само за научну употребу” и пету књигу - Особите пјесме и поскочице, Београд, 1974) нисам добио за „допринос српској науци, готово обавезујуће, звање академика” (што се ипак није десило). Међутим, три угледна редовна члана Академије су ме за то звање прдложила и пре објављивања Вукове заоставштине и књиге Непозната драма Лазе Костића. Зашто нисам изабран и због чега нисам могао доћи за предавача ни на једном нашем универзитету, о томе сам већ писао, па није потребно да понављам - зато што је то самовољно и, може се рећи, криминално, спречавао Велибор Глигорић. Само што је, видим, потребно да подробније објасним зашто је он то чинио и због чега то ја нисам у јавности открио.

МЕНИ је, као и другима, пао у очи смели негатор признатих вредности, млади правник, Глигорић. Био ми је чак и симпатичан и зато сам га, чим сам објавио докторску дисертацију о младом Скерлићу, нашао као службеника Министарства трговине и индустрије, и поклонио му примерак. Верујем да је та књига на њега учинила снажан, благотворни утицај, иако је исто тако, борбени млади Скерлић, са омаловажавањем споменуо његовог оца као песника. Тада је свакако запазио и мене, као поузданог историчара књижевности.

Зато се, када се као истакнути идеолог Комунистичке партије, у јеку борбе против Информбироа, латио положаја хонорарног професора реализма Београдског универзитета, о којем, судећи по уводном предавању, није знао много, сем општих фраза о руском критичком реализму, свакако много обрадовао када му је Војислав Ђурић, тадањи начелник Просветног одељења и помоћник Министра просвете (Митра Митровић), предао два примерка мога рукописа Српски реалисти, са шифром „Смиљин Љубешанин”, поднет на расписани конкурс Министарства просвете. Као што сте видели из ове године верно објављене књиге из тог рукописа, био је то озбиљан, критичан и објективан приказ најважнијих представника српског реализма, без тада уобичајених, већ овешталих цитата Лењина и Стаљина, рукопис поузданог познаваоца реалистичке епохе, тако да се, у јеку отпора идеологији која је до тада преовлађивала, могао без колебања читати пред студентима, предавати на Коларчевом уиверзитету и објављивати у брошурама са стручњацима других епоха југословенске књижевности. Присуствујући његовом (Глигорићевом - прим. С. Г) предавању о Војиславу Илићу на Коларчевом универзитету, немало сам се изненадио слушајући оно што сам сам написао и одмах сам сутрадан затражио састанак с њим. Није ме хтео примити ни тада, нити икада доцније, нити је имао смелости да ме погледа у очи, али се дао у велику бригу, схвативши да је, уствари, извршио крађу, и да му преостаје једини начин да се заштити од могућих последица - да власника онемогући и по могућству, уништи.

Мене је тада интерсовала совјетска политика, али сам са интересовањем пратио стварање даровитих руских писаца и издавачко предузеће Рад ми је, између осталога, објавило превод романа Заклетва Фјодора Глаткова и поверавало ми на редиговање преводе других преводилаца. Писао сам похвално о Маријети Шагињан, Борису Пољевоју и другим успешним млађим руским писцима. При једном случајном сусрету на трамвајској станици, поверио ми је један уредник Рада, да је Глигорић у колективу Рада говорио о мени као о Информбироовцу. У то несигурно време хајке на Информбироовце, такве оптужбе су водиле на Голи оток. Срећом, ја нисам послат тамо са другим члановима Комунистичке ћелије скупштинске подружнице, јер сам, неколико дана после поверљивог саопштења да ћу бити примљен у Партију, био преузет у Институт за проучавање књижевности Српске академије наука, не сачекавши пријем у Партију и оставши заувек ван ње.

ОНЕМОГУЋЕНА СВАКА САРАДЊА

КАДА је професору Младеновићу онемогућена свака сарадња са издавачким установама и успешно започети рад на објављивању целокупних дела Јована Скерлића, који је поверен другоме, он је наставио да се бавим историјом књижевности у Институту за проучавање књижевности. Међутим, после две године успешног рада, Институт је укинут, професор је остао без службе, у исто време када је Глигорић, наметнувши се као „стручњак за српски реализам” и партијски ауторитет за обавезног члана пријемних комисија свих универзитета онемогућавао његов избор, иако су примљени кандидати са мањом стручном спремом.

 СУТРА: УСАМЉЕНИ ВУК У ГВОЗДЕНОЈ МРЕЖИ МОЋНОГ ПРЕПИСИВАЧА 

Препоручујемо

Фељтон

0 7

ОДБРАНА ДОКТОРСКЕ ТЕЗЕ О СКЕРЛИЋУ У УНИФОРМИ: Професор Живомир Младеновић је први у историји српске књижевности докторирао на Скерлићу

14. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 4

УЗДИЗАЊЕ СА САМОГ ДНА ИСТОРИЈСКИХ ОКОЛНОСТИ: Професор Живомир Младеновић открио је 1977. године непознату драму Лазе Костића "Окупација"

13. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

ОВЛАШЋЕНЕ СИЛЕЏИЈЕ ИЗМИШЉАЈУ ШПИЈУНЕ: На челу највећих извозних и увозних предузећа после рата у Југославији често су бивали удбаши

12. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

УДБА УПАДА У ПОГРЕШНЕ КУЋЕ СУМЊИВИХ ПИСАЦА: Ибеовце је Удба не само пратила него их и приморавала да уходе и пријављују своје сапатнике

11. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације