СТРОГА ТАЈНА О ПЛАГИЈАТУ ИПАК ПРОДИРЕ У ЈАВНОСТ: Професор Живомир Младеновић је редовно позиван на све научне славистичке скупове

У ИЗДАЊУ Просвете 1979. године објављена је збирка еротских песма књига Црвен бан, које је сакупио Вук Караџић. Није тешко било доказати да је реч о чистом плагијату књиге Особите пјесме и иоскочице коју је приредио професор Живомир Младеновић.

ИНЕРЕСОВАЊА Живомир на фото-курсу у Врњачкој Бањи 1929. Фото архив породице Младеновић- Јурковић

У нову полемику сам био принуђен да уђем када је Благоје Јастребић 1979. године из зборника Сриске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића (које сам ја приредио за штампу, а да би се обезвредио мој рад, дометнут ми је као коаутор и Владан Недић, који је учествовао једино у коректури), објавио у издању Просвете пету књигу Особите пјесме и иоскочице, са насловом Црвен бан, при чему, у заблуди да је ову збирку за штампу припремио сам Вук, није споменуо одакле ју је, готово од речи до речи преписао, ни ко ју је приредио за штампу. 

Није ми било лако да ову полемику водим у своје лично име, јер ме је спутавао фалсификовани натпис на корицама, на којем је као приређивач био назначен и Владан Недић, али сам је ипак успешно окончао, усредсредивши се на одступање плагијатора од Вукових принципа издавања народних песама, објављивања еротских песама у десетинама хиљада примерака, за најширу јавност, које Вук никада не би објавио и које су у Академијином издању биле намењене само научним стручњацима и на указивање, што није било тешко доказати, да је Јастребић извршио очигледан плагијат, који је долазио под удар закона о штампи, због чега је он изгубио присебност духа... 

Полемика је изазвала пажњу широке јавности. Због извесности да ће Просвета у случају покретања парнице морати да плати милионску одштету, њен директор ме је позвао и понудио ми новчану накнаду да од те парнице одустанем. Изјавио сам му да парнице неће бити, али сам очекивао да ће његово предузеће прихватити објављивање мојих књига. Ње заиста није било, али су врата Просвете и даље остала затворена за мене.

Ускоро су за мене била отшкринута врата далеко моћнијег издавачког предузећа - Завода за идавање уџбеника. Његов љубазни и предузимљиви уредник Јован Павић ставио ми је у изглед могућност објављивања мојих рукописа припремљених за штампу. Најпре је дошао на ред рукопис књиге На изворима народне иесме, снабдевен са две стручне рецензије.

Рукопис је технички обрађен за штампу, прорачунат број табака и предвиђен хонорар. Уочи Сајма књига, објављено је у каталогу књига Завода да је књига у припреми за штампу, када сам обавештен да је одређен још један рецензент - Нада Милошевић-Ђорђевић. Нисам имао ништа против, јер сам знао да је она способан и објективан стручњак. Нисам се преварио.

Мој рукопис је прочитала врло пажљиво, начинила ми ласкаве комплименте због доприноса проучавању Вука Караџића и српске народне поезије и учинила неколико ситних редакторских сугестија, које се нису морале усвојити, али ја сам ипак, по њима поступио.

Међутим, свакако на интервенцију Глигорића или Ђурића, главни уредник  П. Пијановић ми је вратио рукопис, са непоколебљивом изјавом да се, без обзира на повољну рецензију, неће штампати. Знао сам зашто.

РУКОПИС сам однео своме издвачу књиге Трагања за Вуком, Раду, али сам и тамо наишао на затворена врата. Моја, раније благонаклона уредница Љиљана Симић извињавала се да је сувише обиман, а рецензент Ненад Љубинковић учинио ми је много комплимената, само са једном примедбом - што сам прећутао учешће Владана Недића у своме раду. То ме је највише заболело, али нисам му на то ништа одговорио, јер још никоме нисам био открио тајну фалсификовања насловне стране петотомног зборника Вукових необјављених песама.

Нови уредник Српске књижевне задруге, Драган Лакићевић (бивши уредник Рада), који је објавио моју књигу Трагања за Вуком, и стручни, мени благонаклони рецензент Душан Иванић, успели су на једвите јаде да уврсте у издавачки план ове угледне установе рукопис моје књиге Живот и дело Јована Скерлића, истина не у чувене „плаве корице”, већ у скромнију колекцију Забавник, али ја сам ипак био задовољан што сам, после многих узалудних покушаја, успео да уђем у ред њених запажених аутора. Почеле су увелико припреме за штампање овог рукописа, са извесним тешкоћама пошто сам тада живео у викендици у Сутомору. 

Но, све те припреме су биле узалудне, јер је директор ове славне издавачке установе био син Војислава Ђурића, па ми је уредник Лакићевић са жаљењем вратио рукопис. Овога пута нисам остао скрштених руку, већ ми је Беобанка одмрзла потребан новац моје девизне штедње, па сам књигу сам штампао и она је, као и раније, дочекана са похвалним критикама од стране стручњака и после на свечаној промоцији у Културно-просветној заједници Србије, као и од дневне штампе.

ЗАУЗИМАЊЕМ, са љубазним и мени благонаклоним уредником Рада, песником Новицом Тадићем, унет је у издавачки план овог предузећа и један део из рукописа моје обимне књиге На изворима народне песме, под насловом Необјављене песме Вука Караџића. Књига је, као и Трагања за Вуком, предвиђена да буде објављена поводом Вуковог сабора. Ненад Љубинковић је овога пута дао безрезервно позитивну рецензију. Очекивала се још рецензија Наде Милошевић-Ђорђевић. Међутим, како се очекивало да ће и њена рецензија бити позитивна, ја сам рукопис узео натраг, када ми је уредник Новица Тадић огорчено и са жаљењем саопштио да је, мимо његовог знања и одобрења, место моје, ушла у штампу њена књига. Одлучио сам да више никога не молим, већ да и ову књигу сам објавим.

Срећом, у Вуковој задужбини сам се срео са својим оданим пријатељем и поштоваоцем, Душаном Иванићем, и он ми је, прелиставши мој рукопис, препоручио Чигоја штампу. Тако ми је књига Необјављене песме Вука Караџића, са срдачном препоруком Ненада Љубинковића као рецензента, објављена 2004. године и наишла на леп пријем, иако више нисам имао потребу да јој приређујем промоцију.

КАО ВРЛО радо позиван на научне славистичке скупове, у реферату „Аутобиографско у делима Симе Матавуља”, који сам саопштио на Међународном славистичком састанку 12. септембра 1987. године, кратко сам споменуо како је Глигорић, када сам на Коларчевом народном универзитету држао циклус предавања о српским реалистима, спречио студенте да им присуствују. Узбунила се редакција састављена од младих стручњака, који су ме иначе ценили и радо позивали на ове научне састанке, и од мене су одлучно затражили да то из реферата избацим пре штампања, при чему ми је секретар Међународног славистичког центра рекао да су моје расправе са Глигорићем предмет за „жуту штампу”.

Ја нисам пристао да то место уклоним из реферата, па сам га узео да не буде штампан у зборнику за ту годину, али нисам желео да о томе пишем у „жутој штампи” и реферат сам објавио у Летопису Матице српске, у свесци која је изашла из штампе 2001. године, изоставивши место које је толико узнемирило редакторе зборника реферата са Међународног славистичког скупа из 1987. године, решен да више такве осврте у својим радовима не чиним и да заувек сахраним у душу тајну о томе, шта су ми све учинили Глигорић и Војислав Ђурић. Како је та тајна ипак продрла у јавност, томе је допринео Драган Станић (Иван Негришорац) као секретар Матице српске и уредник њенога Рада Матице Српске.

УНАЗАЂЕН ЈАВНИ УГЛЕД

И ПОРЕД свих ометања, потискивања из јавног и књижевнонаучног живота, професор Младеновић је успео да се одржии сачува свој научни ауторитет и уважавање и учешће на разним научним скуповима, али га је болно тиштало што никоме није могао да открије тајну о томе колико је његов научни рад и јавни углед уназађен и онемогућаван од стране Глигорића и Војислава Ђурића. Њих двојица су, успевши се на највише научне и јавне положаје, уживали све већи углед међу својим многобројним ученицима, којима су омогућавали угледна места на универзитетима и другим културно-научним установама.

 СУТРА: ГАШЕЊЕ БЕОГРАДСКЕ ФИЛОЛОШКЕ ШКОЛЕ  

Препоручујемо

Фељтон

0 4

УЗДИЗАЊЕ СА САМОГ ДНА ИСТОРИЈСКИХ ОКОЛНОСТИ: Професор Живомир Младеновић открио је 1977. године непознату драму Лазе Костића "Окупација"

13. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

УСАМЉЕНИ ВУК У ГВОЗДЕНОЈ МРЕЖИ МОЋНОГ ПРЕПИСИВАЧА: Тандем Глигорић – Ђурић фалсификовао је записник о пријему Младеновића у Академију

16. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

СУДБИНА РУКОПИСА О СРПСКИМ РЕАЛИСТИМА: Широм Србије, а посебно у Београду, солунски борци су проглашавни "народним непријатељима"

15. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 9

ОДБРАНА ДОКТОРСКЕ ТЕЗЕ О СКЕРЛИЋУ У УНИФОРМИ: Професор Живомир Младеновић је први у историји српске књижевности докторирао на Скерлићу

14. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације