СРПСКИ ЛИБЕРАЛИ ЛИЧЕ НА МАТОРЕ КАЋИПЕРКЕ: У октобру 1872. године Михаил Бакуњина је коначно искључен из Прве интернационале

АКО и нису били чланови Руске секције, то никако не значи да ни Пашић а ни Марковић нису ипак припадали Интернационали.

СЛОБОДАРСТВО Велики број Срба је учествовао у Париској комуни, Фото "Википедија"

Напротив. Припадали су јој, заправо њеној секцији у Цириху, у којој су, уз друго, научили да цене и Ласала,  који се тада више проучавао, заправо неупоредиво више него и сам Карл Маркс.

Циришка секција била је основана 18. 8. 1867. године, само неких 15 дана пред одржање другог конгреса Прве интернационале у Лозани. У њеним статутима, заслужује да буде поменуто, изричито је стајало да ће она своје циљеве остваривати „на начин заснован на закону“.  Један од њених основних задатака био је ангажман на формирању произвођачких и потрошачких задруга, већ у складу са тада толико истицаним принципима да економска еманципација радничке класе представља циљ којем се има да повинује политички покрет.

Став је при том био „да се капиталистичка конкуренција сузбије путем задружних организација радничке класе“.  Сам Јохан Бекер, који је био толико близак Карлу Марксу, истицао је у ово време да би произвођачке задруге требало да путем „братског уједињења радне снаге, умних и материјалних средстава“ својих чланова замене надницу зарадом из рада и на тај начин „уклоне израбљивање човека по човеку“. Одмах после конгреса Прве интернационале у Женеви (3—9. септембра 1866.), он је у органу Интернационале објавио угледна  правила за произвођачке задруге, по којима је потом и почело оснивање кооперација.

Јако ангажовање Циришке секције Прве интернационале (а и свих других њених секција у Швајцарској) на пропаганди за оснивање задруга, и на самом оснивању задруга, имало је, по свој прилици, и један посебан разлог: већину члаиова свих секција Интернационале сачињавале су занатлије. Радници су приступали секцијама врло, врло ретко.

Светозар Марковић и Никола Пашић, док су били повезани са Циришком секцијом Интернационале, веома су се занимали за рад и произвођачких и потрошачких задруга (којима, нарочито првим, ни у Швајцарској нису цветале руже, које су по правилу брзо пропадале, најчешће прелазећи у приватне руке). Они су, особито Марковић, који се брже умео да нечим одушеви него Пашић, неупоредиво брже заправо, закључили да би се са оснивањем задруга што пре морало почети и у Србији.  (Негде у јуну 1870, Пашић је послао Ђури Љотићу у Београд опширну информацију о потрошачким задругама у Швајцарској).

ГЛАВНИ човек у Циришкој секцији Интернационале, с којим су се зближили и Марковић и Пашић, био је књиговезац Херман Гројлих, који ће временом постати такав ауторитет у Швајцарској, да ће Лењину, 1914. године, бити довољно да на граничном прелазу помене његово име, па да без пасоша уђе у земљу.  Захваљујући пре свега Гројлиху, врата Циришке секције била су широм отворена за све странце. У једном часу, број странаца (оних који су били чланови, и оних који су као гости узимали учешћа на седницама секције), толико је порастао, да је секција добила подругљив назив — Дивља секција. 

Касније, заправо већ у октобру 1872, по искључењу Бакуњина из Прве интернационале, ситуација се променила. У статутима новоосноване секције Интернационале у Цириху, било је речено, да њени чланови могу бити само појединци и удружења из Швајцарске.

Са Циришком секцијом Прве интернационале, Марковића и Пашића је, према свему судећи, повезао студент М. Сечански, негде у јесен 1869., који је годину дана потом умро и сахрањен на ондашњем болничком гробљу. Сечански је био изврстан познавалац немачког језика и чешће је држао реферате на седницама секције. Један његов реферат, о еманципацији жена објављен је у листу „Die Tagwastch“, који је издавао и уређивао Херман Гројлих (Занимљиво је, да је и Светозар Марковић, управо те исте године, 1870, на ту исту тему и сам објавио један чланак у листу „Србија“ — „Је ли жена способна да буде равноправна с човеком“).

Говорећи о Србима, члановима Циришке секције, Гројлих у својим успоменама посебно истиче Светозара Марковића.

„С тугом се сећам“, каже Гројлих, „једног изванредног човека, који је тада боравио међу нама: Светозара Марковића, који би се могао назвати српским Ласалом. Он је био средњег раста, мршав, тамнокос, лепог, као извајаног јужнословенског лица, високог чела и топлих браон очију. Он је већ био у знатној мери савладао студије о социјализму, а интересовао се живо за швајцарско уређење, али само као онај који би да научи, да би се оспособио за задатке које је намеравао да изврши у својој земљи“.

Поименце, Гројлих помиње и Николу Пашића. „Министар-председник Пашић“, рекао је Гројлих и у једном интервјуу, „био је такође члан Циришке секције и тада је много говорио о револуцијама...“

Што је Гројлих назвао Марковића „српским Ласалом“, није нимало случајно, односно тек тако речено. Управо 1870., Марковић се много бавио Ласалом и упућивао и друге српске социјалисте да га читају и проучавају. (У Пашићевим личним забелешкама из 1870. године, на једном месту, наведена су сва дотле објављена Ласалова дела).  Као што је то и Ласал чинио, и Светозар Марковић је, управо 1869—1870., просто грмео против либерала, а с њим и Никола Пашић. Јован Скерлић о томе каже: „Можда под утицајем Ласалове огорчене борбе против либерализма, и он (Светозар Марковић) је онако нападао српске либерале, стављајући их у једну категорију са најгорим реакционарима, као нијансе једне партије која хоће да одржи монопол имања и власти“.

О ЛИБЕРАЛИМА, и тадашњој влади у Србији, Пашић је писао Ђури Љотићу: „Основ на коме је влада и онај на ком су београдски либерали сасвим су лажни и једни и други играли су роле туђе а не своје те зато су изишли пред светом као лажни и неискрени. Блазнавац незна за никакав народ ... а за Ристића је народ (ту) да би могло бити владаоца и сви министри јесу несрећни(ци) првог реда. Ниједан нема појма о свету и ако и служе се овим последњим само зато да покажу како и Србин може имати робље и бити власник. Реакција је зато што су либерали београдски јемчили свету да од садањих великаша нема патриотични(ји)х вештији и мудрији...“

А Светозар Марковић, у писму Паји Мијајловићу  од 7. јуна 1869,писао је о либералима и овако: „Наши су либерали као и маторе каћиперке. Њихове либералне фразе су лажни зуби, лажна коса, белило и руменило којим се кити каћиперство. Повади зубе, ишчупај косу, отри белило и руменило - њу ништа не боле. Тако и наши либерали: натерај их да славе највећег деспота као највећег патриота, да његову „десну руку“ и његове „јуначке груди“ хвале народу као спасиоце отаџбине, као браниоце слободе (за неколико јалових обећања) а да вичу на претеране, који „задиру дубље но што би требало“, „анархисте“ итд. људе с којима су до јуче радили заједно и то њих ништа не боле...“

Према забелешкама Хермана Гројлиха, по избијању пруско-француског рата, а нарочито од проглашења републике у Француској, седнице Циришке секције Прве интернационале претвориле су се, због учешћа великог броја Срба на њима, у српске конференције.

Листом, Срби су били против Пруса, наглашава Гројлих. Један број је био отишао у Француску, па су неки од њих учествовали и у борбама у Паризу, за време Париске комуне - Таса Стојановић, на пример (онај који је лажним исказом пред швајцарском полицијом покушао да спасе Нечајева, а за кога Скерлић тврди да је био шпијун краља Милана).

СОЛИДАРНОСТ СА ПАРИЗОМ

ПРЕМА француском новинару Анри Барбиу, сраданику париског "Журнала" Никола  Пашић је отпутовао у земљу Марсељезе. "Сутра дан по 1870. Никола Пашић није се устезао да дође у Париз", каже Барби, "и да лично, у једној политичкој манифестацији, посведочи своју дубоку љубав за Француску и за идеје слободе и светлости које је она увек представљала у свету. Према Француској побеђеној, прегаженој од непријатеља, показао је тада једну узбудљиву величину душе ..."

 СУТРА: СРПСКИ ЈЕЗИК ДОМИНИРА НА СЕДНИЦАМА ЛЕВИЧАРА 

Препоручујемо

Друштво

0 1

БИРОКРТСКА АРИСТОКРАТИЈА УГРОЖАВА СРПСКИ НАРОД: О Србији Бакуњин је говорио с великим познавањем ствари, што се Србима нарочито допадало

11. 05. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације