БРАНИСЛАВ НУШИЋ КУМУЈЕ КОЛУ СРПСКИХ СЕСТАРА: Збор на Велику Госпојину 1903. године био је највећи женски политички скуп у Србији

ПО ПОВРАТКУ у Србију Надежда је заступала подизање националне свести. Ослободилачки рат је доживљавала као свети чин...

Фото: Архива Новости

Отворено је говорила:„Бејасмо готови на освету: требало је истим начином прибавити задовољења за оне мученике; требало је створити комитске чете чија би дужност била да заштићавају незаштићене, нејаке жене и децу. Бејасмо готови да поред све културе будемо сурове и немилосрдне судије разбојницима и варварима одмеравајући им истом мером, судећи им истим оружјем”.  

Надежда у својим текстовима не приказује освету као слепи чин јаросног гнева, већ као моралну и историјску нужност, нешто што је неизбежан одговор на вековно угњетавање. Посебно због суровости турске војске, арнаутских разбојника и бугарских комита према српским женама, девојкама и деци, који су били беспомоћне жртве насиља, без икаквих права и заштите, изложене зулуму, отимању и силовању. Жене у Надеждином доживљају тешког положаја српског народа нису само објекти османског угњетавања, већ и симболи националног страдања, јер су њихова тела и част неретко жртвовани у ширем контексту етничког и верског насиља.

Увек треба имати на уму да Надежда од почетка свог патриотског ангажовања није заговарала пасивно трпљење или дипломатска решења, већ је истицала нужност херојске борбе и жртве, чиме је подстицала култ националног подвига. При томе је Османско царство приказавила као простор испуњен деспотизмом, варварством и цивилизацијским заостајањем, што је додатно оправдавало српску ослободилачку акцију. Управо тако доживљена комплексна сазнања о великим страдањима и неправди коју трпи српски народ под османском влашћу, требала су да покрену јавност на активан отпор и националну акцију. 

ИНИЦИЈАЛНИ састанак одиграо се у Надеждиној кући, где је она са оцем Митом угостила Делфу Иванић и њеног мужа Ивана који је био дипломата.  После саветовања са оцем и „угледнијим политичарима”, Надежда је свој план помоћи Србима у Османском царству изложила неколицини „интелигентнијих жена”. Многе су и даље остале пасивне, јер јавност тадашње Србије није била навикла на облик друштвеног активизма који је Надежда заговарала.   Та чињеница била је видљива и током првог позива на шири састанак, који је Надежда угледнијим женама „разаслала” путем млађих сестара и браће, када се нико није одазвао. Сутрадан је Надежда лично обилазила куће и убеђивала жена о потреби оснивања друштва.

Агитација је од самог почетка усмеравана не само на брзу помоћ пострадалом српском становништву, већ и на разбијање предрасуда о активизму жена у патријархалном друштву: „Прихватисмо оне које се драговољно ставише на услугу и рад, а одбацисмо оне, које су мислиле мозговима својих лењих мужева, остављајући их да чекају почетак рада људи”. На првом састанку било је свега пет до шест жена, а на првој јавној конференцији за штампу, између петнаест до двадесет, што је био успех.

На другом састанку придружио им се Бранислав Нушић, у то време на положају секретара Конзуларног одељења Министарства спољних послова. Управо у ово доба дошло је слома Илинданског устанка у Македонији и појачаног терора турских власти, што је подстакло Ивана Иванића и Бранислава Нушића да предложе оснивање сталног друштва уместо привременог одбора, које би систематски помагало Србе под османском влашћу. Њих двојица дали су и име друштву. Иванић је предложио називе „Друштво српских сестара” или „Коло Српкиња”, а Нушић спојио та два предлога у име „Коло српских сестара”. 

Следећи састанак одржан је изван дома Петровића, у једној основној школи. Делфа Иванић изнела је новинарима циљеве друштва и најавила одржавање митинга на коме ће се изабрати управа. Надежда је предложила да покровитељ друштва буде принцеза Јелена Карађорђевић (1884–1962) кћерка краља Петра I Карађорђевића и кнегиње Зорке, али је Делфа Иванић одбила предлог због недавне смене династија и жеље да се дистанцирају од политике. Понудили су и старијим женским друштвима учешће у раду, како би избегли негодовања. 

Припреме за митинг биле су озбиљне, а за председницу је предложена Савка Суботић (1834–1918), жена др Јована Суботића и сестра српског политичара Михаила Полит–Десанчића из Новог Сада, позната по залагањима за женска права. 

ПРВИ јавни збор Кола српских сестара одржан је у великој сали код Коларца на Велику Госпојину 15/28. августа 1903. године. Према записима савременика био је то највећи женски политички скуп у Србији, на коме је учествовало преко три хиљаде људи. Многе жене дошле су у пратњи браће или мужева. Поздравни говор одржала је Надежда Лонткијевић, а после ње наступила је Надежда Петровић. Њен говор, који је трајао дуже од сат времена, унео је велико узбуђење код свих присутних:

„Па шта хоће од нас бес турске трулежи и шта Европа која у својим недрима милионе својих рођених синова раденика експлоатише за рачун силних богаташа и аристокрације. Зар се ми смемо надати да ће нам просвећена Европа дати помоћ [...] Зар је њој стало до неколико милиона Срба и других Словена [...] Четрдесет села кичевских и тридесет осам села дебарских је уништено, људи поклани, а жене и кћери и деца обешчашћени од бестидних Турака. Стид и срам за ХХ век, век цивилизације, век еманципације женскиња [...] Отресимо се старог немара, растресимо ланце нехата, приберимо се [...] На заједнички посао, пригрлимо општу ствар као своју рођену [...] Закунимо се да ћемо друштво одржати са његовом патриотском сврхом док и једна Српкиња траје”. 

Како су то запамтили савременици, после Надеждиног говора, цела сала била је у „грозници”. 

Изразито патриотски говор Надежде Петровић позивао је на отпор и мобилизацију српског друштва, указивањем на размере националног страдања. Говор је био борбен и агитаторски, са наглашеним контрастом између „нас“ – српског народа који страда, и „њих“ – непријатеља, било да су то Турци, као непосредни починиоци злочина, или себична и експлоататорска Европа, која својом пасивношћу омогућава наставак страдања.

Користила је огорчен и драматичан тон, са честим узвицима, реторичким питањима и понављањем кључних фраза попут „растресимо ланце“ и „закунимо се“, што додатно појачавало позив на акцију. Надежда је демонстрирала снажан патриотизам, исказујући потребу за националном свешћу и отпором. Позивала је на солидарност међу Србима, осуду злочина и активну борбу за слободу. Такав став подразумевао је милитаристички приступ као нужности очувања националног заједништва које се налази изнад индивидуалних интереса како би се остварио циљ ослобођења. Србе је доживљавала искључиво као жртве, а непријатеље као апсолутно зло.

Позив на националну мобилизацију укључивао је и жене, што је њеном деловању давало и одређену феминистичку димензију, али у функцији националног ослобођења. Критика Европе имала је и отворену левичарску, социјалистичку димензију. Веома емотиван и огорчен говор изражавао је снажну националну свест и историјску одговорности уз отворени позив на конкретно деловање.

На крају је изабрана и управа Кола српских сестара у којој је Надежда имала функцију секретара. Основни задатак друштва била је помоћ Србима у Османском царству и Аустроугарској монархији, а подружнице су почеле да се брзо шире по Србији, као и изван отаџбине, али у тајности. 

СУТРА: ПОХОД СРПСКОМ НАРОДУ У ЈУЖНОЈ СТАРОЈ СРБИЈИ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ПРИЛИКА ЗА ОСТВАРЕЊЕ НАЦИОНАЛНИХ ИДЕЈА: Надежда се после повратка у Србију није ограничила на рад са децом у Вишој женској школи

05. 03. 2026. у 18:00

Фељтон

0 7

ДОГОРЕВА ФИТИЉ НА СВЕЋИ ТЕСЛИНОГ ЖИВОТА: "Поздравите моју стару домовину, ја је никада више нећу видети..."

25. 02. 2026. у 18:00

Фељтон

0 0

ЈОСИП БРОЗ НИЈЕ ВОЛЕО ПРИЧЕ О НАСЛЕДНИКУ: Између Тита и Стеве Крајачића постојала је чврста веза која је датирала још из времена Коминтерне

19. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 6

УНУК ВОЂЕ ПРВОГ УСТАНКА ПОСТАЈЕ СИМБОЛ ИЗДАЈНИКА: Током Великог рата Богићевић у Цириху самовољно преговара о склапању сепаратног мира

04. 03. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације