ХУМАНИ И ОБАВЕШТАЈНИ РАД У ЈУЖНИМ ПOКРАЈИНАМА: Надежда дубоко умешана у ширење националне свести и припреме за оружани отпор

ДВЕ године касније, 1905, Надежда Петровић је написала свој драмски текст Војвода Мицко Поречанин који је посветила историјској личности војводе Мицка Крстића, борца у српско–турским сукобима и учесника у руско–турском рату 1877/78. године, који је након заточеништва у Османском царству учествовао у Илинденском устанку, а касније трагично страдао 1909. године.

Надежда Петровић

Уз Крстића, значајну улогу у драми има и лик учитеља Лазара, инспирисан Лазаром Кујунџићем, ког је Надежда упознала током путовања у Македонији 1903. године. Кујунџићева судбина инспирисала је и Иву Војновића, чија драма „Лазарево васкрсење” је премијерно изведена 1913. године у Народном позоришту у Београду. Иако се Војвода Мицко Поречанин никада није нашао на сцени, рукопис сведочи о Надеждиној енергији, предузимљивости и снажној националној свести. Њена драмска интерпретација историјских сукоба на Балкану обухвата мотиве терора, освете, издаје и националног страдања, који су, у духу романтизма, често коришћени за подстицање патриотских осећања. 

Надежда је из Пореча са својом групом дошла у Прилеп 3/16. децембра, где су обишли српске школе. Сутрадан су кренули за Битољ, а затим за Солун где су стигли 6/19. децембра 1903. године. Због чекања одговора на телеграме о додатном новцу који је требало да се пошаље из Србије, у Солуну су боравиле до 15/28. децембра, кад крећу за Скопље, где се у српском конзулату истим послом задржавају два дана. Коначно, 17/30. децембра крећу за Србију, да би сутрадан дошле у Београд. Утисак који су донеле из Битољског вилајета био је горак, а порука коју су шириле по Србији прожета патриотизмом. Поред очекиваног апела да се заштите пострадали људи, Надежда је позивала да се спасу и „споменици нашег славног Душановог и Немањиног доба”.  

Касније, када је писала драму „Војвода Мицко Поречанин”, значај српских културно–историсјких споменика за очување националног идентитета још снажније је појачала и појаснила: „Са тим споменицима доказаћемо од кога су Турци царство преотели, око кога се ево кољемо с Бугарима доказујући чије је било и чије ће бити. Ту нам леже докази наше старе славе и господства. Сви да изгинемо њих чувајући”.

Надежда се са овог пута, на којем је остала четири недеље, вратила прозебла и тешко болесна. Национално–патриотски рад потпуно ју је окупирао, тако да током читаве 1903. није пуно сликала.  Касније, током 1905. и 1907, она је на своје слике пренела ликове људи из македонског краја које је посетила.  

Истовремено је наставила и са агитацијом за помоћ настрадалим Србима. Говори које је држала били су испуњени патриотизмом и срџбом, како су то запамтили савременици. 

У ЈАНУАРУ 1904. године, после мисије Надежде Петровић и Милице Добри, у Битољски вилајет су пристигли представници Централног одбора четничке организације. Деловали су под окриљем Одбора за прикупљање прилога за Србе у Старој Србији и Македонији. Благајник Милутин Степановић и потпоручници Војислав Танкосић и Ђока Живковић обилазили су пострадала подручја, делећи хуманитарну помоћ, али и врбујући поверенике за будућу четничку акцију. Прерушени у трговачке помоћнике, користили су сваку прилику за оснивање месних четничких одбора и пододбора, припремајући терен за организованији отпор османској власти.

Поред ангажовања у Колу српских сестара, Надежда је помагала и организацију „Српска браћа” (званично формирана почетком 1905), које је осим хуманитарног аспекта, за циљ имало и оружану борбу.  Како је то јавно истицано између два светска рата, Надежда Петровић је од одласка у Македонију „била стално у додиру са свима виђеним представницима националистичког покрета, вршећи поверљиве мисије”.

Иако нема писаних доказа о њеном директном обавештајном раду, деловање Надежде Петровић указује на то да је, поред хуманитарног и националног ангажмана, имала и улогу у поверљивим мисијама српског ослободилачког покрета. Њена блискост са истакнутим личностима четничке организације и разгранате активности, сведоче о дубокој умешаности у ширењу не само националне свести, већ и припремама за оружани отпор. Кроз прикупљање помоћи, подршку младим Србима из неослобођених крајева и јавне говоре испуњене патриотским набојем, Надежда је суштински створила широку мрежу контаката.

Није немогуће да је Надежда, као жена од поверења, посредовала у договорима или чак учествовала у планирању одређених акција. Њено име, које се јавља у контексту „поверљивих мисија” између два светска рата, додатно подстиче претпоставке да је њена улога била сложенија него што је званично забележено.

Фото: Википедија

Надежда је била дубоко потресена призорима које је видела у Македонији, али и са оснаженом вољом за даљи рад. Пострадалим Србима пренела је дух отпора, и донела наду у избављење повезивањем са Краљевином Србијом као својом матичном државом. Ипак, била је делимично и незадовољна због спорости и немара званичних институција, што је био позив на још снажнију акцију у будућности.

Можда је завршна сцена драме Војвода Мицко Поречанин на најбољи начин осликавала Надеждина национална стремљења. Алегоријској фигури Србије на престолу са круном и порфиром, опкољеној вилама (симбол срећног избављења поробљеног српског народа), прилазили су становници свих „српских земаља” које чекају на ослобођење и уједињење (Босанци и Херцеговци, Старосрбијанци, Македонци, Далматинци и Војвођани) и на поклон приносе венце цвећа. Била је то недвосмислена пројекција ослобођења и уједињења српског народа из разних неослобођених покрајина, под актуелном српском „круном” – династијом Карађорђевић.

ДРУШТВЕНИ активизам и укључење у српску националну акцију коју је демонстрирала Надежда Петровић по повратку из Минхена били су необични за српско друштво почетком XX века. Оснивање Кола српских сестара, јавни наступи, националистички говори, одлазак у Македонију, дружење са четницима, нису били својствени женама из њене епохе. Каснија хероизације Надеждине личности мистификовала је многе њене активности, које ипак нису ишле даље од дељења финансијске помоћи, односно хуманитарног и пропагандног рада у Србији.

Док је њена патриотска делатност била јавна, конспиративни аспекти остали су скривени и регистровани су тек након њене смрти. Међутим, недостатак историјских извора онемогућио је темељније истраживање тих активности. Надежда свакако није била обавештајац у класичном смислу, већ највероватније особа која је помажући српску четничку акцију обављала „патриотску дужност”. Иста оцена важи и за њене везе са краљем Петром и другим личностима из династије Карађорђевић.

Надеждин ангажман у Старој Србији и Македонији одвијао се у време интензивних политичких и етничких сукоба у Османском царству, када је значајан део српског друштва испољио велику забринутост за опстанак сународника и када је српска национална акција у том региону добила облик хуманитарног рада као маске за политичке и војне циљеве.
Оно што је почело као акција пружања помоћи страдалом српском народу, прерасло је у снажну иницијативу за оружани отпор против османске власти.

Надежда је својим ставом отворила простор за ширу улогу жена у патриотском деловању, што ће обележити и њен каснији друштвени активизам и уметничко стваралаштво. Искуство које је стекла у Битољском вилајету, посебно сведочанства о страдању жена,  учврстило је њену политичку свест, националу одговорност и појачало спремност за жртвовање. Већ изграђен патриотизам трансформисао се до отвореног позива на оружану борбу, као јединог начина за стицање националне слободе, што ће постати кључна одредница њеног каснијег деловања. 

СУТРА: ПОСВЕЋЕНОСТ УМЕТНОСТИ, СВОЈОЈ НАЦИЈИ И ПОЛИТИЦИ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ИЗАЗОВНО ПУТОВАЊЕ ПО БИТОЉСКОМ ВИЛАЈЕТУ: Сексуално насиље над хришћанским женама у Македонији била је важна тема у Надеждиним говорима

08. 03. 2026. у 18:00

Фељтон

0 2

УМРО СА МИШЉУ КАКО ДА ЗАУСТАВИ СВЕТСКИ РАТ: Теслини посмртни остаци пренети из САД бродом "Србија" тек 1957. године

28. 02. 2026. у 18:00

Фељтон

0 0

КРАЉ ОДЛУЧУЈЕ ДА УКИНЕ УСТАВ И ПРЕУЗМЕ ВЛАСТ: Радић је у болници, после атентата у Скупштини, молио краља Алескандра да заведе самовладу

02. 08. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

СТО ПУТА ПОНОВЉЕНА ЛАЖ ПОСТАЈЕ ИСТИНА: "Кока-кола" је и у време Другог светског рата с нацистичком Немачком живела у полутајној љубави

14. 07. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације