НАДЕЖДА И ЗВАНИЧНО ПОСТАЈЕ РАТНИ СЛИКАР: Улазак српске војске у Стару Србију и Македонију видела је као остварење вековне националне визије

НАДЕЖДА је током јуна 1913. боравила у Скопљу, где је срела француског новинара Жана Пелисјеа који је у свом запису оставио сведочанство о Надежди и њеном националном заносу:„По доласку у Скопље, изненадио сам се када сам у Гранд хотелу поново срео госпођицу Надежду Петровић, сликарку великог талента, познату по свом ватреном патриотизму, у шта сам се уверио неколико пута у словенским политичким круговима у Паризу.”

Фото: "Књига о Надежди"

Осим што је у паузама обављања дужности добровољне болничарке, Надежда је и даље самоиницијативно сликала, да би 1913. добила и звање званичног ратног сликара. Управо у том звању Надежда је 8. јуна 1913. упутила захтев Врховној команди да јој се дозволи уметничко сликање кумановског бојишта. Генерал Мишић је већ сутрадан одобрио захтев:

„Надежди Петровићевој дозволите снимање старога бојишта са условом да се један такав примерак уступи главноме ђенералштабу, пошто се уради уметничко сликање”.  Стицајем околности у Кумановској бици 1912. погинула су и двојица Чачана, потпуковник Александар Глишић и мајор Милан Маринковић Пиго, који су у истој вароши рођени исте године као и Надежда.

Боравак у Куманову за Надежду је такође била потврда победе не само српске војске, већ и четничке акције у Македонији коју је годинама помагала. На тај начин је описала и „столовање” српског четничког војводе Јована Стојковића Довезенског (1873–1935) у Куманову: „И својим доброћудним дивним очима, са неком блаженом неверицом гледа како на сред кумановске пијаце играју раздрагани српски војници, сељаци из Шумадије и равног Поморавља.” Улазак српске војске у Стару Србију и Македонију доживела је као остварење вековне националне визије.  

Док је пратила војску, Надежда је истовремено марљиво прикупљала и обимну грађу за свој будући рад. Правила је белешке, снимала фото-апаратом и непрестано скицирала пределе, људе, догађаје. Већ током борби започела је систематизацију својих белешки из балканских ратова, истовремено припремајући изложбу својих ратних слика и скица. При томе је свуда и у свакој прилици успостављала посебан однос са природом коју је сликала.  Такав став задржала је и као фотограф, јер је углавном снимала пределе. 

ЗАВРШЕТАК рата са Турском није донео мир на Балкану. Вишедеценијски спор Бугарске и Србије око претензија на простор Македоније узроковао је покретање Другог балканског рата. Милитаристичка струја у бугарској држави, уверена у снагу сопствене армије, сматрала је да све територијалне проблеме са Србијом и Грчком треба решити оружаном борбом. Изненада, без објаве рата, Бугарска је 29. јуна 1913. напала српске трупе на Брегалници, али су до 9. јула 1913. поражени.

Фото: Википедија

Бугарска је у овом рату остала усамљена, јер су Србији и Грчкој помоћ пружиле Црна Гора и Румунија, а крају и Турска. Примирје је потписано 31. јула, а мир 10. августа 1913. године. Иако краткотрајан, рат је био веома крвав, са масовним страдањем војника у ратним операцијама, али и од заразних болести, пре свега од колере (15.000 оболелих, 5.000 умрлих). Српска војска имала је чак 44.500 људи погинулих, умрлих од болести и рањених. 

Надежда је и у Другом балканском рату била болничарка. Није се плашила погибије, што су регистровали и савременици („посматрала је ономадашњу битку на Царевом Врху”).  Била је и на Брегалници и на Рајчанском риду. Осим помоћи српским војницима, превијала је ране и Арбанасима, Турцима и Бугарима.  

Истовремено је подносила све ратне напоре као и обични војници: „За време рата са Бугарима сунце је пржило и ми смо умирали од жеђи. Извор воде који је био близу наше амбуланте био је врућ, умирало се од топлоте и жеђи још у 6 сахата пред вече, а више наших глава целог дана грувала је наша артиљерија пољским топовима, без паузе и прекида, зујало је у ономе ваздуху пуном ватре, а шрапнелска зрна остављала су у ваздуху сјајну златну пругу. Њима као у одговор долазила су непријатељска разорна зрна и падала на косу преко пута од нас. Бејасмо готово оглувели од пуцњаве, жеђи и сунца, нигде заклона, нигде ладовине, ваздух непокретан [...] У 7 сахата престадоше топови и наши и непријатељски. Густ мрак поче да се спушта, рањеници пристижу обамрли од болова и од ватре сунчане. Радисмо око њих, а удови нам бејаху испуњени оловом. Једва се кретасмо под амбулантним шатором. Одједном отпоче да грми и сева тако учестано и страшно. Нешто се као колос заљуља у ваздуху, из сваког камена муња је одсевала, свеће нам се погасише, рањеници се гласно мољаху Богу, све је било пало ничице на земљу да га не би погодила муња или оркан собом однео. Шест пуних сати бијасмо избезумљени од чуда природног: ја са ужасом у срцу осетих величанствену срдњу природе на ону силну избљувану ватру коју људи један другоме упутише.”  Како је то запамтила, први пут је тада осетила „религиозни страх, страх господњи”. 

ИСЦРПЉЕНОСТ и стална изложеност зарази условили су пад имунитета, иако се није плашила „ни арапских богиња, ни тифуса, ни колере. Најзад на Ретким буквама пада и сама оболела од колере”.  Болест је била озбиљна, о чему је касније писала једној пријатељици: „Много сам ти се намучила, да је напослетку било изван моје моћи, те падох болесна [...] могло је бити да се више никада не видимо”.

После великих победа у балканским ратовима значајно је подигнут углед Србије међу југословенским народима, посебно омладином која је у претходној деценији маштала о уједињењу. Потискивање Османског царства са Балкана и пораз супарничке Бугарске условили су нови полет и енергију и потврдили остварење „заветне мисли” и „освете Косова”. 

Управо на такав начин реаговала је и Надежда Петровић, а њен повратак у Београд после балканских ратова 1913. значио је наставак патриотског рада, у коме је обједињавала своју улогу у Колу српских сестара, ратне болничарке и националног активисте у перспективи националног ослобођења и уједињења: „Данас, када је завет српске жене њен витешки и јуначки друг испунио, када тријумф њеног рада и њених идеала стоји испуњен гигантском храброшћу српског народа, а последњим актом, присаједињењем Старе Србије и Маћедоније њеној старој отаџбини, њени погледи и нада могу веселије и сигурније бити управљени преко Дрине, Саве и Дунава, јер зна и уверена је да час потпуног ослобођења неће бити далеко.” 

СУТРА: БЕОГРАД ПРЕСТОНИЦА БАЛКАНСКЕ КУЛТУРЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ПРАВЕДАН И ПОТРЕБАН ОСЛОБОДИЛАЧКИ РАТ: У паузама између битака Надежда је цртала скице пејзажа, ликова официра и војника

15. 03. 2026. у 18:00

Фељтон

0 2

УМРО СА МИШЉУ КАКО ДА ЗАУСТАВИ СВЕТСКИ РАТ: Теслини посмртни остаци пренети из САД бродом "Србија" тек 1957. године

28. 02. 2026. у 18:00

Фељтон

0 6

ВЕЛИКЕ ЛАЖИ ПАРТИЈСКИХ ТИТОВИХ КЛИМОГЛАВАЦА: Сви саслушани из Удбе нису хтели ништа да кажу, а Светислав Стефановић Ћећа био je чак и дрзак

20. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 4

ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК СЕ СА СУЗАМА ОПРАШТАО ОД КНЕЗА: Мој старији брат је био миљеник краља Александра, који га је уважао више од сина Петра

20. 01. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације