БУЂЕЊЕ ИСТОРИЈСКОГ СЛИКАРСТВА КОД СРБА: Недопустиво је прећуткивање да је Никола Машић Србин и да припада развоју српске уметности

АУСТРИЈСКО историјско сликарство је код многих народа Монархије подстакло жељу за прикључивањем разноврсним токовима пробуђеног историзма.

Фото: Из књиге "Срби у Загребу"

Тако долази до наглог пораста историјског сликарства код Пољака, Чеха, Мађара, Хрвата и Срба. Оно је служило просветитељским и национално-ослободилачким циљевима, доприносећи стварању политичког отпора германизацији.

Бахов апсолутизам није био кадар да задржи процесе који су у Xабзбуршкој монархији оглашавали крај њеног средњовековног устројства. Пад режима 1859. године, после аустријског пораза у Италији, код потлачених народа у Монархији пробудио је наде у добијање политичких слобода и коначно потврђивање њихових националних права.

Историјско сликарство код Хрвата добило је замах захва љујући сликару Ферду Кикерецу (F. Quiquerez), ђаку Фрање Микеа. Надахнут песмом А. Шеное, Кикерец је 1869. насликао своју импресију на тему „Долазак Хрвата”. После школовања у Минхену и у Италији, он 1875. одлази у Далмацију и Црну Гору, где је пратио црногорску борбу с Турцима, припремајући истовремено и илустрације за Мажуранићев еп „Смрт Смаил-аге Ченгића” и Његошев „Горски вијенац”. Након повратка у Загреб, 1876, радио је историјске композиције.

Тако 1879. настаје композиција „Смрт Матије Губца”, а 1878. „Крунисање краља Звонимира”. Из 1879. потичу „Женидба цара Душана” и „Косовка девојка”, а 1883. настаје слика „Последњи часови Петра Зрињског и Крсте Франкопана”. Тиме је допринео ширењу култа Зрињских и Франкопана и посебно краља Томислава, из чијег је живота насликао више композиција. Умро је 1893. године.

Идејне основе историјског сликарства код Срба створене су у другачијим условима од хрватских. Прве историјске композиције се у српској уметности јављају већу XVIII веку. Јоаким Марковић је 1750. у задужбини барона Микашиновића у Дишнику (Мославина) насликао две историјске композиције, чија је садржина била преузета из руске прераде Баронијевих црквених анала.

На једној је приказан тренутак када Срби у вараждинском генералату примају 1630. тзв. Statuta Valachorum, а на другој је насликан византијски цар Василије II, који Србима и Хрватима дозвољава насељавање на Балкану. Све до средине XIX века, код Срба једва да је постојало историјско сликарство. Његов настанак везује се за идеју обнове српске државе у романтизму. Код периферних Срба се такво сликарство јавља још касније, јер су тадашњи сликари занемаривали историјску тематику.

МЕЂУ њима првенство има Никола Машић. Године 1891, у земунском листу „Ново време”, др Владимир Николић је објавио опширни чланак о сликару Николи Машићу, а нешто касније, 1895, исти чланак је прештампан у драгоценој књижици „Српски сликари”. У њему су сабрани  подаци о Машићевом рођењу „од српских родитеља” у Оточцу, 15/27. новембра 1852, о животу , школовању у Трсту, Бечу, Грацу, Минхену, о његовим путовањима у Француску и Италију и о његовој делатности у Загребу, где је био наставник на тек основаној Обртној школи. Умро је 4. јуна 1902. године. Николић је први дотакао питање коме народу Машић припада. 

Своје становиште образложио је на најтолерантнији начин, рекавши:

„То је и такав је Никола Машић. По народности Србин а по вери православан, не суделује он као ни његове слике у данашњој борби, која мимо њега пролази као посве дневна ларма мимо уметности. Он поштује на Хрватима и Србима оне стране које се добрима називају и љуби и један и други народ подједнако. Он исповеда начело да уметник не треба да је политичар и да је за политичаре борба, а за уметнике мир. У овоме се угледао на Ђуру Даничића. За то се и Срби и Хрвати препиру, ко ће више ту умереност да поштује и зато га радо и једни и други називају својим.” 

Недопустиво је прећуткивање да је Никола Машић Србин, односно да припада и развоју српске уметности. Његов је опус уграђен у хрватску уметност, у којој представља важну етапу тзв. идеалистичког реализма, који цвета у раздобљу 1860-1890. године. Његово српско опредељење ожалили су главни писци хрватске уметничке историографије, Љуба Бабић и Матко Пеић.

 ПРЕХВАЉЕН у своме времену, анегдотском љупкошћу својих слика није избегао строже судове модерне хрватске ликовне критике, посебно Љубе Бабића. Машић као да се заувек везао за програмска начела Исе Кршњавог, који је строго проповедао „да реализам или истина мора бити у умјетничком дјелу пољепшана, идеализирана, ољепшана по језику, по стилу, по чину и материјалу. Сеоска одијела на позорници треба да буду од финијег материјала, крој те одјеће по светачкој народној ношњи”. Са својим уметничким схватањима Машић се није могао наћи у колу тадашње модерне, која се почела окупљати пред крај Куеновог времена. 

Без обзира на одсуство из покрета који је у хрватску уметност донела „загребачка шарена школа” под вођством Влаха Буковца, он је био значајан сликар хрватског академизма, оног његовог хтења које је чезнуло за „улепшаним светом”, како га је назвао сликар и критичар Алекса Челебоновић. Том, данас одбаченом свету, не може се оспорити цртачка прецизност, зрелост и студиозност, која захтева гипкост и мајсторство руке. То су врлине које је овај Србин из Лике, заљубљеник у идилична стања која оплемењују и преображавају сваку ружноћу овога света, сигурно поседовао.

СУТРА: ПЕЧАТ СРПСКИХ СЛИКАРА У ЛИКОВНОМ ЖИВОТУ ЗАГРЕБА

Препоручујемо

Друштво

0 0

ОВО СМО ДУГО ЧЕКАЛИ: Враћа се пролеће, коначно 20 степени

05. 04. 2026. у 19:31

Друштво

0 0

ОГЛАСИО СЕ РХМЗ: Познато какво време нас чека за Ускрс

05. 04. 2026. у 13:34

Друштво

0 0

НЕМИЦА - ЗАМОНАШИЛА СЕ У СРБИЈИ: Њен деда '41 разорио Београд, речи патријарха Павла јој промениле живот (ФОТО/ВИДЕО)

05. 04. 2026. у 11:16

Друштво

0 1

СКРИВЕНИ БАЊСКИ БИСЕРИ СРБИЈЕ: Идеална места за ускршњи одмор и spa викенд

05. 04. 2026. у 10:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације