Фељтон

Шеснаест генерала Срба у бечкој војсци у XVIII веку: Генерал Сава Продановић је вештине демонстрирао пред царицом Маријом Терезијом

01. 05. 2026. у 23:59

ЗА одређивање судбине српског народа у Хабзбуршкој монархији без сумње је од изузетне важности удео Срба у одбрани ове државе од њених бројних спољашних па и унутрашњих непријатеља.

Шеснаест генерала Срба у бечкој војсци у XVIII веку: Генерал Сава Продановић је вештине демонстрирао пред царицом Маријом Терезијом

У средишту свих ових истраживања налази се сложено питање стварања и одржавања система Војне крајине, који је трајао од 1522. до 1881. године, када је Аустрија испуњавала своју историјску улогу да брани Европу од све агресивније Турске царевине. У том, временски тако дугом, распону држава Хабзбурга доживела је многе преображаје, политичке и економске.

То је време када се на њеним просторима расцветава сјајна барокна култура, а значај Беча добија и шире, европске размере. Сви ти веома сложени процеси снажно су одјекивали и у систему Војне крајине, посебно због њеног вишенационалног састава, утичући и на низ црквено-политичких питања. Само уређење Војне крајине неминовно је било подложно свим оним унутрашњим променама аустријске државе, које карактерише напуштање њеног средњовековног устројства у корист тада модернијих схватања једне централизоване, апсолутистичке државе.

Међутим, без обзира на све промене у самом систему Војне крајине, било да је реч о Хрватској, Угарској или земљама Влашке, све време ће се сачувати пресудна улога Беча и свих оних административних институција које су исходиле из царске власти. То је истовремено представљало и основно језгро државног јединства, њеног континуитета, легитимитета и суверенитета. Отуда није необично што су очи свих поданика ове многонародне државе - без обзира на сва незадовољства, отпоре и буне - биле уперене ка Бечу, одакле су се очекивала решења свих представки, молби, жалби и прошенија царске милости.

Чак и најсумарнији преглед српских докумената о Војној крајини јасно показује у којој су мери Срби своје захтеве за опстанком заснивали на свести да су им све привилегије проистекле из њихове војничке снаге, која их је чинила неопходним за опстанак државе, јер је њена јужна граница била вековима угрожена од турских продора ка Бечу. Од свог оснивања у XVI веку па све до средине XVIII века Војна крајина је очувала велику привилегију ових сељака-ратника да се искључиво боре на земљи коју обрађују, предвођени од својих народних старешина.

Тек су реформе царице Марије Терезије битно промениле ово стање, па су граничари, сврстани у посебне пукове и под командом професионалних царских официра, пребацивани на сва европска бојна поља на којима је ратовала аустријска држава. На тај начин царска власт у Бечу стекла је и један сталан, јефтин и сасвим поуздан извор за брзо регрутовање војне снаге. Притом је, што је посебно важно, Царевина српским младићима широм отворила своје добро уређене војне школе.

Узоран официр

ГЕНЕРАЛ Сава Продановић био је узоран официр маријатерезијанске епохе, када је Војна крајина почела да даје прве плодове свога реформисаног војног устројства, означавајући и неминован прелазак ка професионалном и школованом официру. Он је у XIX веку написао најзначајније дело о Србима генералима и пуковницима у времену од 1759. до 1810. и од 1744. до 1810. дајући тако и незаобилазни прилог проучавању развоја старе аустријске војске.

На тај начин од средине XVIII века започиње за Србе једно ново раздобље у животу старе Војне крајине, које траје све до њеног коначног укидања 1881. године. И после ове формалне царске одлуке, на подручју овог милитаризованог подручја и даље живи стари војнички дух, а српски младићи, све до пропасти Аустроугарске, стичу у њеној војсци високе па чак и највише чинове. Само тако се може разумети и онај појам лојалности према хабзбуршком дому који су стари граничари и њихови каснији потомци упорно неговали све до слома Монархије 1918. године.

У СРПСКОЈ периодици веома рано се јављају текстови са биографијама Срба који су у аустријској држави стицали више војне чинове. Тако су у "Сербском народном листу" за 1838. годину, из пера П(латона) А(танацковића) штампане "Кратке биографије Генерала Срба", и то: Јевтимија барона Љубибратића, генерал-фелдмаршал-лајтнанта, Павела барона от Папиле, генерал-мајора, Самуила от Зделаровића, генерал-мајора и барона Микашиновића от Шлангенфелда, генерал-фелдмаршал-лајтнанта.

Учени митрополит карловачки Стефан Стратимировић подстакао је подмаршала Саву Продановића от Ужичке Каменице да напише своје значајно, касније често цитирано у разним приликама дело "Краткое описание славено-сербских Господеј Генералов лета 1759"... чији је извод донео Ђорђе Рајковић у петнаестом броју "Јавора" за годину 1875. Прота Димитрије Руварац штампао је тај рукопис у "Јавору" за годину 1888

. У "Јавору" је штампан и текст: "Сава Продановић генерал-фолдмаршал-лајтнант, 1746-1822." Ту се помиње да је Продановић био сјајан јахач и да је своју вештину демонстрирао пред царицом Маријом Терезијом и њеним наследником Јосифом у Бечу, у дворској јахачкој школи, када је био у посети код своје мајке која је живела у Бечу. Сава Продановић је под пет аустријских владалаца служио четрдесет осам година и учествовао у шеснаест ратова у којима је био тридесет два пута рањен, а једанаест коња је под њим пало.

ПРОДАНОВИЋ је описао животе генерала у раздобљу од 1759. до 1810: генерал-мајора Михаила Микашиновића, барона от Шлангенфелда, Јевтимија, барона Љубибратића, конта де Требиње, генерал-мајора Самуила от Зделаровића, генерал-мајора Павела, барона от Папила, генерал-мајора Арсенија, барона Сечујца от Хелденфелда, генерал-мајора Павела, барона от Давидовић, генерал-мајора Аврама от Путник, генерал-мајора Аксентија от Милутиновић, генерал-мајора Саве Продановића от Ужичке Каменице, генерал-мајора Петра, барона от Дука, генерал-мајора Максима Ракичевића от Топлице, генерал-мајора Стефана от Михајловић, генерал-мајора Н. Н. Дука, генерал-мајора Андреја от Стојчевић, генерал-мајора Павела от Радивојевић и генерал-мајора Н. Н. от Брановацки. Сава Продановић констатује да је од 1759. за пола столећа лето било шеснаест српских генерала у аустријској служби, који „чрез заслуги, војенаја вјежества, моралнија обхожденија, случајно, и по ходатајству својих благодјетелеј најшчастнији...”

СУТРА: СРБИ ОФИЦИРИ ЧУВАЛИ НАРОД ОД УНИЈАЋЕЊА