ШУМАДИЈСКО И ДИНАРСКО СРПСТВО: Александар Карађорђевић - монарх из народа

У СТУДИЈИ Владар Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца Владо Стругар подсећа да је Александар Карађорђевић лично сједињавао оно што ниједан други монарх на Балкану није успевао: пореклом из народа којим влада - док су остали тадашњи монарси доведени извана.

Фото: Из књиге "Писма са двоструким дном" В. Вулетић

Потомак Карађорђа, оснивача ослободилачке Србије, и предводник њеног прерастања у државу Срба, Хрвата и Словенаца, Александар је, по оцени овог историчара, без премца у представљању народних вредности и ваљаних подухвата и успеха своје земље. Илуструјући углед који је Александар имао међу сродним племенима и расама на Балкану, Стругар наводи речи Александра Стамболијског, председника бугарске владе, изговорене 10. новембра 1922. приликом посете Београду: "Бугарска и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца треба да се уједине, створе персоналну унију с Карађорђевићима на челу, једином чисто словенском, народном династијом."

О уједињењу Југославије и Бугарске било је речи и приликом сусрета краља Александра с бугарским краљем Борисом на Дедињу, у Београду, децембра 1933. "Сав бугарски народ је за споразум с Југославијом", рекао је бугарски краљ. Француска дипломатија подупирала је ове идеје како би се поправили односи двеју држава оптерећени у периоду пре и током ратова 1912-1918. године.

О АЛЕКСАНДРУ Карађорђевићу историчар Стругар пише као о владаоцу који нема странку, али има сву Отаџбину, што га обавезује на "редовну доследност у законитости и општу непристрасност у родољубљу". Био је владар и домаћин, првак и заповедник, обавезник и одредилац, врховни старешина. Током пресудних битака у Првом светском рату, док су врховни команданти других војски боравили у престоницама, престолонаследник Александар Карађорђевић је, пише Стругар, једини међу суверенима био скоро непрестано с ратницима, на ватреним положајима и у маршевским колонама. У трајни морални архив српског војевања за слободу могли би да уђу бројни документовани фрагменти о одлукама и понашању Александра, међу којима Стругар издваја и овај:

При доласку српске војске на албанско приморје, крајем 1915, на предлог француског генерала да из Скадра, већ угроженог приближавањем аустроугарске претходнице, одмах пође у пристаниште Љеша и оданде отплови бродом у безбедан Драч, Александар је одговорио: кренуће онда кад сваки његов војник тамо оде... Стигао је у Драч 24. јануара 1916, а потом заједно с Врховном командом, 5. фебруара увече, и на грчко острво Крф.

ГОВОРЕЋИ у више наврата о краљевом пореклу, Стругар је редовно подсећао на то да је Александар по очинству "чедо шумадијског Српства којем су својства: самопоуздање, радиност и трпња, нераскидива сраслост са земљом, распевано поистовећење са Отаџбином", а по мајци - Александров искон је у динарском Српству, "у људству што устаје памећу и страшћу: нагон подјарује вољу, разум не оклева, јунак се заклиње образу; даровиту бистрину неустрашиво следи осиљена жуд, охола памет не пита за тајну, борац хрли не бојећи се маглине". Наводе се речи краља Петра, Александровог оца,(мајка Зорка је кћер црногорског књаза и краља Николе): "Ђорђе је моја крв, а Александар крв Николе Петровића."

Фото Из књиге "Писма са двоструким дном"

Владо Стругар говорио је на помену краљу Александру, у цркви Светог Ђорђа на Опленцу, 9. октобра 1990. То је први помен југословенском краљу, убијеном 1934. у Марсељу, после пола века; претходни комеморативни скуп одржан је 1940. У тој беседи, чија се интегрална верзија налази у наведеној Стругаровој књизи, подсећа се да је као међународно-правно признато само оно југословенско подручје на које је ступио српски војник и ставио га под своју заштиту.

СТРУГАР тада (1990) далековидо указује на опасности које прете људима и простору тако створене Александрове државе, од којих су највеће - "жеђ за разбојничком осветом" и "ускипела борбеност народа незадовољних ондашњим добицима". Историчар Стругар подсећа да Александар Карађорђевић није својевремено прихватио савет да одсече Хрватску и Словенију, да им од осам жупанија остави места и крајине у којима су Хрвати већинско становништво, а пределе у којима су Срби већина остави у Југославији. Иако су га предлагачи уверавали да би такво издвајање растеретило Југославију разорног притиска хрватског национализма, Александар је одлучио да лично преузме одговорност и брани "преголемом жртвом стечену тековину". Стругар сматра да је таква одлука државнички исправна и етички довољно покривена.

Поткрепљујући своје оцене моралног и државничког лика Александра Карађорђевића, Стругар наводи бројне сликовите ставове ондашњих научника, дипломата и политичких првака, међу којима се издваја онај из извештаја британског посланика Невила Хендерсона својој влади 1932. године: "Он је велики радник, начитан је, говори течно француски и руски, а нешто слабије немачки и италијански. Краљ, дакле, не оскудева у врлинама које су потребне једном великом владару. Југословен, вођа свога народа, победнички генерал, човек велике интелигенције, храбрости и личног шарма, велики радник, до краја одан добробити своје земље. Он је човек високих идеала. Његова доктрина југословенства није прагматичан лек за консолидацију Краљевине. То је концепција, била она добра или лоша, надахнута највишим циљевима."

О НИКОЛИ Пашићу, дуговечном политичару који је краља Петра био упознао још на студијама у Француској, али са Александром није могао да успостави прави контакт, Стругар је писао у неколико наврата. Без сумње је реч о једном од најистакнутијих политичара новије српске историје. Заједно с Александром, док је овај био регент и војсковођа, Пашић је осмишљавао ратне циљеве Србије у Првом светском рату на трагу идеја духовних великана те епохе (Цвијић, Скерлић, Жујовић, Јовановић), а понекад ишао само својим, супротним путем. Као посебни саветник и рецензент амбициозног пројекта Срби који су обележили ХХ век, реализованог 2006, Стругар се додатно заложио за то да у обимној књизи буду објективно презентоване стваралачке биографије Николе Пашића и краља Александра Карађорђевића (у том пројекту био сам уредник за област радија и телевизије). Текст о Пашићу написао је Драган Недељковић, а о краљу Александру - Драгољуб Живојиновић. Стругарови захтеви били су довољно уверљиви, па их је већина уредничког састава прихватила.

Препоручујемо

Фељтон

0 2

НЕ ПОСТОЈИ САМО ЈЕДНА ИСТИНА: Пророчке речи ликова из дела Добрице Ћосића

09. 10. 2020. у 20:00

Фељтон

0 0

АНДРИЋЕВА ПИСМА: Наша прошлост која дуго траје

18. 09. 2020. у 20:00

Фељтон

0 0

РОДОЉУБ ЗАКЛЕТ НА ВЕРНОСТ

08. 10. 2020. у 20:00

Фељтон

1 2

ДОСЛЕДНИ ЛЕВИЧАР: Јунаци Добрице Ћосића обједињени су око националне идеје

07. 10. 2020. у 19:47

Фељтон

1 1

ЗАПИС О ЗЛАТОУСТОМ РАДОЈУ

06. 10. 2020. у 17:13

Фељтон

0 5

ОРГАНИЗОВАНО ЛАГАЊЕ ЗАПАДА: Како је Добрица Ћосић упозоравао на подршку стварању "великој Албанији"

05. 10. 2020. у 20:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације