МАЧВА ПУНА ГРОБОВА И ОЧАЈАЊА: Аустријанци пуцају на све - војнике, цивиле, чак и на псе

Арчибалд Рајс

13. 01. 2021. у 18:00

ШAБАЦ је бранило 8.000 људи под командом пуковника Мишковића. Инжењерској трупи стоји на челу пуковник Васић, одличан пиротехничар, белгијски ђак и диван говорник.

МАЧВА ПУНА ГРОБОВА И ОЧАЈАЊА: Аустријанци пуцају на све - војнике, цивиле, чак и на псе

Фото архива

Он ме позива да присуствујем једној мало деликатној операцији: да полажемо мине у Саву, те да се баце у ваздух аустро угарски монитори. Разуме се само по себи да сам прихватио позив са одушевљењем. У 18 сати увече, спустили смо се ћутећи и у малим групама ка царинарници на обали реке. Радило се о томе да се не пробуди пажња непријатеља који, у Кленку, има одличне осматрачнице.

На путу, чујемо два монитора који силазе низ Саву. Царинарница је већ прилично страдала од бомбардовања, али она још увек представља добар заклон. Иза зграде, чамци су спремни да буду пуштени у воду. У свему, нас има око педесет људи и, док пуковник и официри испитују догледима Саву и једва видљиве обале у мраку који се спустио, војници припремају свој посао, топ грми од Дреновца и далеке ракете осветљавају небо. Али у Кленку има један рефлектор и он с времена на време баца свој сјајни сноп на нашу обалу. Онда цео свет полеже у журби. Најзад, све је готово и војници деликатно спуштају чамац у воду. Рефлектор се ипак враћа к нама и, овога пута, не напушта више наш положај.

ШВАБЕ су без сумње нешто приметиле. Операција је пропала и не преостаје нам ништа друго него да се повучемо иза царинарнице, јер ће нас бомбардовати. Заиста, једва су прошла два минута, и први шрапнел расу своје куглице по шупљем крову зграде; после првог шрапнела, наиђе мноштво других. Али нико није погођен и кад су аустријски топови престали да сипају ватру, вратисмо се у варош да вечерамо у апотеци и да пијемо одлични Херес, заштићен, у својој трбушастој великој флаши, од непријатељских Грла која су туда наилазила, етикетом на којој је била написана крупним словима реч Отров.

Око поноћи, један од два монитора које смо видели кад су прошли, наишао је пред Шапцом на једну мину и одлетео у ваздух. То је први од седам монитора који је уништен. Наше гранате нису дотле могле ништа да учине против јаког оклопа ових бродова; још нисмо имали нарочитих граната. Целе ноћи, уосталом, непријатељ је продужио да бомбардује варош, наравно са јединим резултатом да разруши неколико кућа небораца.

ЈАБУКЕ ВОЈВОДЕ СТЕПЕ

У ЛИПОЛИСТУ је Главни Стан армије војводе Степе Степановића. Он сам ме је примио у некој врсти утврђења фабрикованог од празних сандука од муниције, и без крова. Ту он ради сам преко целог дана, јер воли самоћу и не воли да остане у затвореној соби. Он ме љубазно позива да поделим са официрима ручак коме он сам председава - касније на Солунском фронту јео је сам под својим шатором или у својој канцеларији - и он ми је понудио лепих јабука које су му донели сељаци. Изгледа да је то била нарочита љубав, јер принц Александар ће ме запитати касније "шта сам учинио војводи да ми је понудио јабуке".

АУСТРИЈАНЦИ, који су у Кленку, нервозни су. Они пуцају на све што виде, војнике, становнике, кола и, чак, на псе. Десило се тако да деца, безбрижна поред свега бомбардовања, налазе једну кучку, окружену целим батаљоном паса. Деца се одмах сетише да може да се истера шега са Швабама. Каменицама, најурише кучку, праћену њеним обожаваоцима, на једно место које се добро види са непријатељског привезаног балона. Ту цео чопор паса пушта срцу на вољу, у бучном и шаљивом призору. Али не за дуго, јер, један за другим, прскају три шрапнела и растерују за трен ока јадне џукце, од којих један има ногу мање.

Грб вароши Шапца носи данас француски и чехословачки ратни крст. Он их може гордо носити, јер су их варошки становници достојно заслужили. Сагињао сам се над оним окрвављеним телима да сазнам шта се у њима збивало. Из њихових раздераних груди отимао се само један узвик "Живела Србија!"

Шабац није далеко од Липолиста и ми стижемо тамо брзо нашим аутомобилом. Липолист је једно од оних мачванских села која изгледају да никад немају краја, јер је свака кућа окружена великим воћњаком, ограђеним рђаво отесаним даскама, и јер су све куће на рубу једног, кадгод два пута. То је пре рата било богато село, као што су готово сва села у Мачви, главној житници Србије. Али сада, како је све тужно!
АУСТРО-Мађари су туда прошли. Ено куће Маринковића, ишаране куршумима. Сељаци и сељанке склонили су се у ову кућу, мало јачу од осталих; Швабе су пуцале на њих кроз прозор као на зечеве: пет убијених и пет рањених! Друге од ових животиња ушле су код Марте Стојковић, чији је муж на фронту. Опљачкали су целу кућу и убили, из пушака, њеног 12-годишњег дечка Веселина, па његов леш приковали за врата где је остао два дана. Сама мајка је рањена у кук и ногу бајонетом. У многим воћњацима видим мале хумке у које је пободен крст и бачено неколико цветова. То су гробови аустро угарских жртава за које Аустро-Мађари нису дозволили да се сахране на гробљу. Ови варвари су чак затрпали неколико мученика у јарак поред пута.

Сунце је било село и ја сам чуо жалостиви "јао" жена које су плакале на импровизованим гробовима њихове деце и мужева. Ноћ се спустила. Под небом пуним звезда ватре пред војничким шаторима осветљавају грубе ликове људи који су се окупили око распламтеле ватре и који тихо певају. Поред цркве, на једном свежем гробу, трепери пламен једне велике свеће. То је гроб једног мајора и једна побожна рука запалила је ову свећу, донесену из Шапца.

УЈУТРУ је пала густа магла. Велике тополе и јаблани избијају из магле као суве аветиње. Дуж пута од Липолиста до Петковице налазе се трагови безобзирног бекства Аустро-Мађара, протераних са Цера: испретурана кола, брдски топови, коморџијска кола, лешеви коња, и, по јарцима, утопљени у води лешеви у сивоплавој униформи. Недеља је, и многе сељанке промичу путем да потраже своје рођаке и пријатеље по другим селима. Све носе храну, замотану у пешкир, а увече, кад се буду враћале, носиће другу коју ће добити на поклон. На улазу у село Петковицу чека нас кмет Пантелија Марић. У његовој општини побијено је 56 особа, три су рањена, а 26 је одвео непријатељ. Жртве су нарочито старци и сасвим млади дечаци. Општина, као и школа изгореле су. Непријатељски војници су носили собом мале лонце, чијом су садржином прскали куће и палили их шибицом. Одмах је све било у пламену.

Пођимо са овог места очајања, и ево нас Рибаре, које је само једна дуга улица са кућама са обе стране пута и са воћњацима који се дуже у бескрај. Свуда пустош: 30 запаљених кућа и 200 амбара! 58 особа је побијено, а три или четири рањено бајонетима или из пушака. Млади дечаци, Драгутин Крсмановић и Драгомир Павловић причају нам да им је, кад су се Аустро-Мађари приближавали, једна сељанка рекла да беже, јер Швабе убијају све младиће. Они су послушали тај савет, али кад су се вратили у село, нашли су своје очеве убијене. Љубомир Тарлановић, момак од 17 година, био је рањен бајонетом у леђа. Он је онда побегао у своју кућу и војници су пуцали на њега, али га нису погодили. Дотле, његов мали брат Михаило још се налазио на улици. Војници су га испробадали бајонетима. Он је пао и зверови искаљују на њему сав свој бес. Његов леш је носио 15 рана!

СУТРА: Дивљаштва војске цара Фрање

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ

ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ

О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.

15. 12. 2024. у 13:55

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије немогућа мисија у квалификацијама за Светско првенство?

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?

Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.

14. 12. 2024. у 13:16

Коментари (0)

СУПЕРШУТ СТИГАО НА КОСОВО И МЕТОХИЈУ – ЦРВЕНА ЗВЕЗДА И ФОНДАЦИЈА МОЗЗАРТ ЗА ПОМОЋ ПОРОДИЦИ МАТИЋ