ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - КОМУНИСТА ИЛИ ПРИКРИВЕНИ КАТОЛИК: Учешће Ватикана у гашењу лампи у југословенској балканској биртији

ТЕЖАК задатак стоји пред будућим историчарима да истраже све околности око Титове посете Ватикану 1971. и личног сусрета са поглаваром Католичке цркве.

Тито и папа Војтила

Рођен у Католичкој цркви, први пут венчан у Православној, југословенски маршал је био званично екскомунициран из католичке заједнице. Остаје питање да ли је направио личну еволуцију и вратио се својој првој цркви. У књизи објављеној 2005, словеначки писац Жарко Петан је тврдио да је вођа најмасовнијег атеистичког покрета у историји свих југословенских народа био "прикривени католик". Не мора се веровати записима Милована Ђиласа да је пред својим саборцима изражавао сумњу у теорије о непостојању бога. Жарко Петан је тврдио да располаже изворима да је Тито тражио од Католичке цркве да му непосредно пред смрт пошаље свештеника. Два месеца пред смрт (1980), на самртној постељи у Љубљани посетио га је свештеник Франц Крижник. Крижник је погинуо у саобраћајној несрећи у Немачкој, у марту 1980. За време званичног сусрета са папом 1971, један час је представљао затворени сусрет.

У другом раздобљу, од ратне кризе фашистичких земаља 1942, постојали су контакти владе Сједињених Држава и Ватикана. Они ће се плодоносно наставити после 1945. и завршити стварањем Свете алијансе између две стране. Католичка црква је доживела идеолошку еволуцију, од противника парламентарне демократије, до њеног главног заговорника: Основа у стварању овог невидљивог, али свеприсутног савеза су преговори Ватикана и слободних зидара Аустрије и Немачке, од марта 1968. до јануара 1983, када су коначно и постигнути.

Коча Поповић и Тито

СА ВАТИКАНСКЕ СТРАНЕ их је водио кардинал Фрањо Шепер, префект Конгрегације вере у Риму. Он је раније био загребачки надбискуп и поглавар Хрватске католичке цркве. У младости, љути непријатељ западне англосаксонске цивилизације и један од организатора универзитетских секција организације "Крижара", постао је главни посредник за прихватање те порочне цивилизације.

Са масонске стране преговоре је водио Курт Бареш, велики мештар Велике аустријске ложе. О томе је 1983. објавио целу преписку. Нови папа Јован Павле II их је после 1978. убрзао и успешно окончао. Први споразум са аустријским масонима је постигнут 1974. Црква је пристала да укине раније забране учешћа католика у масонским ложама. Од тог времена је упадљиво приступање хрватских католичких свештеника масонском покрету. Хрватски историчар Иван Мужић (1984) описао је "неприсилно, али интензивно масонизирање хрватског католицизма". То је нарочито прихватило ниже свештенство. Католичка црква је тиме постала продужена рука америчке спољне политике. Политичка глобализација под вођством америчке владе и масонских упоришта у "Трилатералној комисији" пренела се и на подухвате уједињења свих религија и установљених цркава под вођством римског папе. Он је проглашен духовним оцем западног хришћанства и католичког и протестантског усмерења.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

У диктатури деспоти нису сами

ОМЛАДИНСКА побуна на универзитетима 1968. била је више индикатор одређеног стања у друштву, него што је била последица нечег и узрок нечег. На омладинској побуни у јуну 1968, Тито је на свој начин маестрално одговорио привидним попуштањем, а стварно превођењем жедних паметњаковића преко воде. Неке незадовољне је корумпирао запошљавањем на уносним местима средстава информисања, у просвети и делом дипломатији. Опасну мањину је трајно изоловао. Таква побуна изнутра, за одбрану социјализма, више се неће поновити до његовог слома 1992.

Тито је то урадио сазивањем једног свог "партијског актива", који је као установа владања била значајна и одлучујућа установа у његовом вршењу власти. У свакој диктатури, деспоти нису сами. Крај њих је увек адвокат који његову вољу преводи у законе и легализује. "Партијски актив" је установа која нигде није правно формирана. Сарајевски правник Атиф Пуриватра је саставио једну апологетску књижицу. Сама реч је улазила у речнике у време социјализма. Тада (1950) је Тито сам поменуо - да треба "мобилисати читав партијски актив против сваког покушаја групашења и фракционисања".

Ако се у свим тадашњим дискусијама у затвореним политичким круговима заиста спомиње да је то помишљао на позив совјетске армије на интервенцију, да се сам исповеди да већ две године преиспитује сам себе да ли је ишао правим путем, он је после омладинских немира 1968. донео потпуно другачија наређења. Учесник тог "партијског актива", на јесен 1970. - уредник недељног листа "Комунист" - Мирза Башић 1995. је објаснио да су на њему донесене мере које су водиле проглашењу независности република. Хтео је да преузме славу ванпартијској опозицији у том колосалном историјском слому. Он вели да је Тито захтевао доношење амандмана на Устав из 1963, а то је био већ други њихов талас, у смислу још већег осамостаљења република и аутономних покрајина, од федералне власти.

Студентска побуна 1968. године

МИРЗА БАШИЋ ВЕЛИ да је амандман за Босну и Херцеговину (18. из 1972) донео формулацију по којој је прави садржај био "између редака, Држава босанскохерцеговачких Срба није Србија, држава босанскохерцеговачких Хрвата није Хрватска. Њихова држава је Босна и Херцеговина". То је време када је за српски народ то значило да се његови делови у другим републикама више не рачунају у његову етничку целину. Према попису становништва из 1971, Срба је укупно било 8.143.246. Од тога је на ужем подручју ("Ужас" од "Ужа Србија") 4.699.415, а у другим републикама и покрајинама 3.443.831 становника. У Босни их је било 1.393.000, у Хрватској 626.000, у Војводини 1.089.130, Косову 228.264, Македонији 46.000, Црној Гори 39.000. Ако би се урачунао и број оних који су се декларисали као Југословени и оних који су синтетизовани у вештачке нације, тај би број био знатно већи.

Доношење најпре уставних амандмана, а затим и новог устава 1974. на тај начин изазвало је узбуну у националним односима. Они су и тако били пренапрегнути и претили стално новим провалама. У Хрватској су од Устава из 1963. настојали да у свим областима живота изразе повећан значај идентитета. Култура је постала поприште царовања митова о прошлости, а у питањима језика остала је предратна ругалица да од деветог века имамо националне алфабете, али их до данас нисмо научили. Донета је одлука да се и "Енциклопедија Југославије" усагласи са егзистенцијом етничке посебности. Њен главни уредник, Мирослав Крлежа, почео је то одмах да ради. Иако луцидан посматрач и искрено препаднут да се југословенска заједница распала, он је и сам знатно доприносио да се тај бродолом оствари. Писао је да долази време кад ће се у балканској биртији погасити лампе. У јулу 1971, на једној политичкој дискусији партијских врхова рекао је да ће геноцидни грађански рат 1941-1945, у поређењу са новим грађанским ратом који долази, изгледати као "плави оток" у идиличној измаглици.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Прва претња грађанским ратом

ОВАКВА почетна реакција на омладинску побуну по универзитетима изазвала је противталас сепаратизма у Хрватској, који је претио да ће се претворити у грађански рат. Централни комитет је, под вођством економисте Савке Дабчевић-Кучар, дао иницијативу за узбуну у јавности због опасности од новог централизовања. Посебну улогу је добила Матица хрватска, Друштво књижевника и загребачко Свеучилиште. Ланац нових листова "Хрватски тједник", "Хрватско свеучилиште", "Дубровник" прелазе границу коју им је руководство одредило. Талас србофобије је отровао хрватску културу, без мере и зазора. Бивши "војници партије" у култури, генерал Фрањо Туђман и научник Иван Супек постају стегоноше у том хвалисаво названом "Хрватском прољећу".

Штрајк студената на универзитету је поставио неколико захтева, као програм који је Централни комитет хтео да друштво прими. На првом месту било је да се Устав измени у смислу проглашења маршала Тита за доживотног председника. Савка Дабчевић Кучар се уморила тврдњама да је у Хрватској донето "плебисцитарно рјешење" да се то уведе као уставна одредба. Тито ће то званично и постати. Доживотни председник је монарх, као доживотни краљеви у неким европским земљама. Више је то био напор да се дотадашња тековина слабљења федерације изнутра одржи у животу, него да се Титова власт одржи у животу.

Савка Дабчевић Кучар и Тито

Устав из 1974. је Југославију претворио у конфедерацију. За Србију је отежавајућа околност била та што су аутономне покрајине добиле недекларисани статус републике. У две аутономне покрајине обављало се 40% функција Републике Србије. Тито је опет направио оно што је раније увек радио - сломио је опозицију којом није управљао, па затим сам преузео да оствари њене циљеве. Остаће будућим истраживачима да провере у којој је мери доносио ове одлуке заједно са својим масонским пријатељима у Западној Европи, посебно Великој Британији. Спољни дуг Југославије је био 19 милијарди америчких долара, а сва решења су тражена у новим зајмовима који су тај дуг брзо повећавали.

Срби су из кризе доношења устава 1974. изашли политички уназађени. Жестоко су нападнути и кажњени сви који су правили анализе тога устава са ове тачке гледишта. Водећи филозоф и правни стручњак београдског универзитета Михаило Ђурић кажњен је робијом за анализу по којој је Југославија овим уставним променама престала стварно да постоји. Као одговор на масовни покрет у Хрватској 1970-1972, Срби су у Хрватској спонтано одговорили стварањем сеоских ноћних стража, за заштиту од напада одрешене националистичке руље. Културно удружење "Просвјета" је организовало манифестацију у Книну, на коју су били позвани књижевници и угледни интелектуалци из Србије. Та организација је оцењена као опозициона српска национална партија. Тито је, као одговор, организовао војне маневре. Слично као што су 1917. организовали јединице "Зеленог кадра" по шумама, као што су на маршовање хрватске "Сељачке страже" 1939. кроз њихова села организовали "Српске страже" са шајкачама, и 1971. су први на својој кожи осетили претње долазећег грађанског рата.

КОМБИНАЦИЈА БЛАГОСТИ И БЕЗДУШНОСТИ

НАЈБОЉУ ОЦЕНУ о Титу оставио је његов сарадник од 1941. Коча Поповић: "У средишту наших властитих хтијења, разумности и поштења лежи и вреба отровни паук, стар али опак, благоглагољив али суров, тобоже чио, а прождрљив, корозиран и труо, тобоже благ, а себичан и бездушан, од власти и старости... оцеђени старац који, без обзира што се шепури и скакуће - хоће да буде главни глумац у свему... Према СССР-у, комбинација склерозе - свемоћи и капитулантства. Интимно неизлечиво капитулантство на бази потпуно застарелих представа о социјализму, а посебно о првој земљи социјализма и њеној политици. Језивост је еволуције - петеновске - од вође ослободилачке борбе до вође капитулације, што се не може другачије објаснити него управо склерозом и незајажљивом жељом за влашћу".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Буђење младих муслимана

БОСНА и Херцеговина је доживљавала сличну драму као Хрватска. Иако ту ноћне сеоске страже нису створиле генералну пробу за каснији грађански рат, сељење народа из политичких разлога се повећало. Ретко који интелектуалац отрпи страх и остане у Сарајеву. Обновљена је организација Млади муслимани. Она је из рата 1945. изишла као илегална организација из нацистичке окупације. За време рата, своју идеологију су изграђивали и у берлинском часопису Moslemische Revue , прихватили нацизам, али не и европски систем партијских окупљања, као ни једну европску партију за савезника.

После 1945, Млади муслимани се полако обнављају. Група од четири младића је нека врста вођства. Ту Алија Изетбеговић пише за лист "Муџахид" ("борац на божјем путу"), тајно објављиван на шапирографу 1946. Његов главни уредник Халид Бибер је био ухапшен и стрељан. Кад су почетком 1946. донели одлуку да покрену масовни покрет, били су похапшени. Изетбеговић се пред полицијом најчвршће држао и добио најдужу казну затвора од три године. До 1949. нарасли су у организацију од неколико стотина тајних чланова. Полажу заклетву, у којој реч "џихад" има право место. Заклињу се да ће за издају примати и смртну казну. Откривено је 806 организација. Њихов идеолошки циљ је радити и припремати глобални "Исламистан". Друштво би се организовало по принципима реисламизације, увођење шеријатских и верских прописа у све установе друштва. Банке послују без профита, само војна индустрија је државна, остало је приватна делатност. Земља је државна, према старом исламском пропису, и оних који је обрађују. За муслимане у Југославији захтевају да се пишу са великим словом "М", као национални појам.

Суђење Алији Изетбеговићу

Алија Изетбеговић је у својим успоменама (2001) забележио да је и сам био изложен опасности да скрене са верског пута. На правним студијама се декларисао као Србин, а затим вратио правом путу. До 1970. формулисаће своје главно дело "Исламска декларација". Био је под утицајем исламских мислилаца, посебно најзначајнијег идеолога модерног фундаментализма Санта Кутба (Qutb). Та књижица је две деценије кружила у рукопису, а затим објављена 1991. у Сарајеву. Другу његову књигу "Ислам између истока и запада" одбили су да објаве у издањима сарајевске "Исламске вјерске заједнице", јер се нису слагали да све установе ислама треба увести у савремено друштво. Београдски интелектуалци, а највише Добрица Ћосић, помогли су да његова друга књига буде објављена у Београду 1981. Књига је постигла више издања на енглеском језику, уз опште признање да је Изетбеговић један од најистакнутијих исламских мислилаца у целом свету.

Судским процесом 1981, челници новог покрета Млади муслимани били су кажњени, па је Изетбеговић био осуђен на вишегодишњу робију. Одлежао је шест година, од укупно 14 пресуђених.

У Босни и Херцеговини се дешава иста ствар као и у Хрватској - циљеве које су импровизоване организације хтеле да спроведу у живот преузимао је на себе Савез комуниста да их оствари. Део државних и партијских функционера су у исто време и водећи идеолози, касније и политичке вође странака (Нијаз Дураковић, Златко Лагумџија, Ариф Тановић, Мухамед Филиповић). Бившу комунистичку партију су претворили у муслиманску партију, која је прекинула са својим историјским извором.

НЕУСПЕШАН ПОСЛЕДЊИ МАНЕВАР

ТИТО ЈЕ ПРЕД КРАЈ живота покушао да направи неке измене и избегне систем ротирања председника југословенске државе. Његовом смрћу престала је та функција "доживотног председника". Он је, најпре, био одредио Бранка Микулића за свог наследника. Био је редак политичар изван круга "титића", није се обогатио. То је јавност са олакшањем прихватила јер се очекивало да ће један хрватски представник из Босне и Херцеговине бити мање нападан за великосрпски унитаризам. Словеначко партијско вођство је то онемогућило и вратило систем политичке ротације у живот. Иако споља гладац, Тито је већ више година био изнутра оронуо, поводљив и попустљив.

Препоручујемо

Друштво

0 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ХЕГЕМОН ЈЕ БИО ПОЛИТБИРО ПАРТИЈЕ: Добрица Ћосић о разговору са људима из "Мрака" у Љубљани

15. 05. 2021. у 17:14

Друштво

4 5

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЗАМАГЉИВАЊЕ ОДЛУКЕ О ОТЦЕПЉЕЊУ: Шта је открила дебата о међунационалним односима две републике

14. 05. 2021. у 12:37

Друштво

0 4

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЗАЈЕДНИЧКА ДРЖАВА ИСТОРИЈСКИ МРТВА: Словенци су имали две алтернативе: потпуна конфедерализација или - излазак из земље

13. 05. 2021. у 17:14

Друштво

1 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЈУГОСЛАВИЈА ПРИВРЕМЕНА ТВОРЕВИНА: Кардељ наговестио да Срби и Словенци неће живети у истој земљи

12. 05. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације