САМО ХЕРОЈИ НЕ ГАЗЕ ЗАКЛЕТВУ: Навршава се 30 година од јуначке смрти мајора Милана Тепића и војника ЈНА Стојадина Мирковића

MАЈОР Милан Тепић се пре 30 година, 29. септембра 1991, у Беденику крај Бјеловара свесно жртвовао и одлетео у ваздух са 170 тона муниције и убојних средстава спречивши тако да их хрватске паравојне снаге искористе против Срба.

ЈУНАЦИ Мајор Милан Тепић и војник Стојадин Мирковић, Фото Архива

- Тепић је жртвовањем живота сачувао војничку част на најбољи могући начин, али и много више од тога - каже Саво Штрбац, директор Докоментационо-информационог центра "Веритас".

- Он је знао да ће сваки метак, ако га се "зенге" докопају бити испаљен на српски народ.

Илустроваћу примером: захваљујући оружју и муницији које је Хрватима остављено у Вараждину дошло је до првог великог егзодуса Срба из западне Славоније када су етнички очишћена 193 насеља, чијих је 52.000 житеља прогнано. Тепић тако нешто није хтео да дозволи, жртвовао се и постао херој раван Обилићу и Синђелићу.

Фото: Printskrin

Мајор Тепић је у септембру 1991. преузео команду над последњом одбраном магацина у Беденику коју је чинило само десетак младих војника и један подофицир. Војни објекти у Бјеловару су били у блокади, без струје, воде и хране, на мети хрватских снајпериста, а дезертерство је било масовно. Мала јединица која је чувала 170 тона муниције и експлозива била је као на пустом острву, јер су комуникације биле пресечене. Мајор Тепић је открио да су издајници деактивирали систем за уништење магацина и изнова је све минирао.

Фото: Printskrin

Нестао је и чак детонатор без кога је експлозив био бескористан. Мајор је послао окретног војника Стојадина Мирковића да под окриљем ноћи донесе акумулатор из Тепићевог аутомобила. Младић је посматрао официра како мирно прави детонатор и спрема се за путовање без повратка. Вероватно је још тада одлучио да на путу у вечност прати команданта.

- У касарни "Божидар Аџија" лета 1991. године владали су метеж и конфузија. Хрвати, муслимани, Албанци масовно су напуштали Армију. Многи су одмах облачили униформе Збора народне гарде и окретали цеви ка дојучерашњим друговима. Војни врх био је збуњен и неодлучан. Док су Хрвати опкољавали касарну, официри су добијали решења за годишњи одмор. Многи се нису ни вратили - испричао је за "Новости", некадашњи официр ЈНА који је преживео бјеловарски пакао.

Генерал Владимир Трифуновић, командант 32. вараждинског корпуса ЈНА, предао је објекте са више од 80 тенкова, 66 оклопних возила, више од 200 топова и хаубица, и стотинама тона разне муниције. Пуковник Рајко Ковачевић је са малобројним старешинама и војницима пружао очајнички отпор у касарни, а Тепић на Беденику. Мајор, Србин из Поткозарја, чија је породица тешко страдала од усташа у Другом светском рату, ни по коју цену није желео да дозволи Туђмановим паравојскама да дођу до муниције за убијање Срба. Врхунац драме наступио је 29. септембра ујутро када су "зенге" започеле општи напад на све војне објекте у Бјеловару. Мајор Тепић је наредио војницима да се заклоне, а затим активирао мине. Црни облак наткрилио је Бјеловар. Мајор Тепић је у њему одлетео у смрт и славу. Са њим, у легенду се винуо и деветнаестогодишњи војник Стојадин Мирковић из Горњих Лесковица подно Повлена, код Ваљева.

- Када им је мајор Милан Тепић саопштио да неће дозволити да магацин са наоружањем падне непријатељу у руке, али да војници треба да остану живи, Цоле је без премишљања рекао: "Предаја не долази у обзир!". Из свог оклопног транспортера пружао је отпор, док није био смртно погођен "зољама". Знала сам да ће живот дати за отаџбину. Тако је био васпитан.

На одсуство ниједном није долазио, остало му је месец дана да одслужи војску. Нажалост, нисмо дочекали да дође кући - сузних очију, гласом пуним туге, казује нам Аница Мирковић, Стојадинова мајка.

Њен син је са групом војника обезбеђивао складиште. Када је све постало безизлазно, Тепић је наредио војницима да се повуку. Сви су наредбу послушали, сем Стојадина...

- У војску је Цоле отишао крајем 1990, у Бањалуку, одатле је прекомандован у Бјеловар. Пуна три месеца нисмо с се чули, а кад је саопштено да је складиште дигнуто у ваздух, притисле су нас црне слутње... Пуне четири године од тада, нисмо знали за Цолову судбину. Кад сам била у Бјеловару са групом родитеља, приликом једне размене заробљеника и погинулих, речено ми је да је Стојадин погинуо, да је од њега остала само униформа - каже Аница.
Надала се, ипак, да ће, неким чудом, стићи вест да је жив, заробљен, а опет, душу је раздирала зебња од најгоре. Тако је, нажалост, и било. Стигло је званично обавештење да је погинуо...

- Био је вредан, умешан, спреман свакоме да помогне, кад је пошао у војску, радовали смо се, цело село било је на испраћају - сећа се Аница. - Одмалена је волео трактор, да ради на имању, увек насмејан, ведар, ништа му није било тешко. Био је одважан, храбар, а тешко смо живели, муж је млад погинуо, остала сам сама са двојицом синова, али сам успела да их одгајим, да стасају за војску. Цоле је имао много планова. Остао је, међутим, на бедему отаџбине, којој је мој Цоле свечану заклетву дао и испунио.

ТУГА Аница Мирковић крај синовог гроба, Фото Б. Пузовић

Сахрањен је 18. јула 1995. на гробљу у Горњим Лесковицама, уз војне почасти. За испољено јунаштво, посмртно је, 1999, одликован Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена. Због испољене храбрости, прозван је Синђелићем са Повлена. И Синод СПЦ постхумно му је доделио Орден Светог Саве трећег степена. У његовом родном селу, у дворишту ОШ "Милош Марковић", Стојадину је постављена спомен-биста, а у школи постоји и спомен-соба.

- У контакту сам са породицом мајора Тепића, градске власти у Ваљеву, Војска Србије, Министарство одбране, разна удружења, чувају сећање на мог Стојадина. У нашој кући, једна соба посвећена је Цолу. У њој су његове ствари, фотографије, захвалнице, ордени... - каже Аница.

КАД БИХ ГА БАРЕМ УСНИЛА

ЖАО ми је што ниједном, откад је погинуо, нисам сањала мог Цола - каже Аница.

- Толико желим, али у сан ми не долази. Можда зато што свакога дана о њему мислим. Само једном, док се још ништа о његовој судбини није знало, сањала сам га. Као, дошао је из војске, снажно сам га загрлила и рекла му: "Сине, више те не дам!". Пробудила сам се и плакала до зоре. Кад бих га барем једном уснила, било би ми бар мало лакше...

СРБИЈА ПАМТИ ЊИХОВУ ЖРТВУ

МИНИСТАР одбране Небојша Стефановић разговарао је јуче са Тањом Тепић Росић, ћерком мајора Милана Тепића, и Аницом Мирковић, мајком војника Стојадина Мирковића.

Фото Министарство одбране

- Србија мора памтити хероје као што су били Милан Тепић и Стојадин Мирковић. Не само наша деца, већ и будуће генерације морају знати ко су били највећи међу нама и колико је њихово јунаштво било. Они су жртвовали своје животе без размишљања за отаџбину и за наш народ и зато смо им дужни да се сећамо, да бринемо о њиховим породицама и да њихова имена и њихова дела никада не прекрије заборав - рекао је Стефановић.

Препоручујемо

Србија

0 1

ПОЧАСТ СИНЂЕЛИЋУ С ПОВЛЕНА: Обележено 29 година од погибије храброг Стојадина Мирковића из Горњих Лесковица код Ваљева

29. 09. 2020. у 17:42

Република Српска

2 5

ХЕРОЈСТВО МАЈОРА МИЛАНА ТЕПИЋА НИКАДА НЕ СМЕ БИТИ ЗАБОРАВЉЕНО: 29 година од смрти Синђелића из Козарске Дубице

29. 09. 2020. у 17:47

Регион

22 19

КАКО СУ ХРВАТИ РАСТУРИЛИ ЈУГОСЛАВИЈУ? Месић открио више него што је смео - Исланд признао Хрватску под притиском Немачке

05. 06. 2021. у 16:09

Регион

11 10

КО ЈЕ КРИВ ЗА РАТ? Милановић отворено признао - Југославија је била само мост до независности Хрватске (ВИДЕО)

12. 05. 2021. у 12:52

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације