ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - МОНТИРАНИ ПОЛИТИЧКИ ПРОЦЕСИ: Одбор је узимао у заштиту појединце без обзира на њихову припадност и опредељења

У ПРЕТХОДНА два "Историјска додатка" посвећена Одбору за слободу мисли и изражавања који је петогодишњи живот започео 10. новембра 1984. године, изнет је и низ чињеница које сведоче о његовом недвосмислено југословенском карактеру и деловању на територији читаве Југославије у одбрани људских права, слободе мисли и говора свих грађана, без обзира на њихову националну, верску и идеолошку припадност и опредељења.

Доброслав Парага / Архива "Новости" и "Борбе"

Током те деценије, слични одбори и форуми оснивани су и у другим центрима, што је условило и њихово заједничко деловање у неким конкретним случајевима. Ове иницијативе условиле су и оснивање Југословенске координације институција за заштиту људских права, у чијем су се саставу нашли београдски Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања, Одбор за заштиту људских права у Љубљани, познат под именом "Бавчарев одбор", затим Амнести интернешнал за Југославију, Фонд солидарности са седиштем у Београду, Југословенске групе Међународне хелсиншке федерације из Словеније, Хрватске и Србије, Републички центар клубова Уједињених нација Словеније, Комитет за заштиту људских права у Београду, као и Одбор за заштиту права и слобода појединца и група при Факултету политичких наука у Сарајеву.

КООРДИНАЦИЈА деловања ових група нарочито је дошла до изражаја када је на састанку одржаном у Сарајеву 25. априла 1989. године донета одлука о образовању радне групе, чији је задатак био да преиспита околности тзв. Сарајевског процеса из лета 1983. године. На том процесу је на основу члана Кривичног закона који инкримише вербални деликт (чл. 133) осуђена група од дванаест муслиманских интелектуалаца у Сарајеву. После вишемесечног рада, подробан извештај о овом случају потписали су 1. децембра 1989. чланови ове радне групе Владимир Шекс, правник из Осијека, др Коста Чавошки, правник из Београда, магистар Драго Демшар, адвокат из Љубљане и Павлушко Имшировић, преводилац из Београда.

У овом "Историјском додатку" доносимо део тог извештаја, као и неке друге документе који потврђују како Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања није остајао глув на оно што се догађа изван Србије.

Матија Бећковић и Коста Чавошки

ПОКАЗУЈЕ то случај Доброслава Параге из Загреба, који је 1980. године ухапшен због потписивања петиције за амнестију политичких затвореника и осуђен потом на четири године затвора "због непријатељске пропаганде, сурадње с усташкотерористичким организацијама: починио је кривично дело против основа самоусправног друштвеног уређења и сигурности СФР Југославије".

После издржане казне позван је на одслужење војног рока, али је из ЈНА пуштен средином маја 1986. године. О томе је Доброслав Парага, упућујући поруку Матији Бећковићу, обавестио Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања:

"Поштовани господине Бећковић,

Пре осам дана тј. 14. о. м. отпуштен сам из ЈНА као неспособан за служење војног рока. Проглашен сам таквим ради тешко нарушеног здравља које је наступило прије позива у ЈНА. Тако стоји у отпусној листи од 14. маја, када сам уз пратњу два војника враћен кући. Интересантно да се је тај повратак поклопио са окончањем гл. расправе против А. Артуковића у Загребу!

Године 1979. на регрутацији био сам проглашен потпуно способним за ЈНА. Сада ЈНА потврђује да су посљедице четворогодишњег тамновања и тортуре нада мном такве природе да су ме били дужни прогласити неспособним.

Ово сам вам слободан јавити да бисте били о том двомјесечном избивању из мојег родног града информирани, јер сам један од ваших штоватеља а уједно вас као личност изузетно цијеним и поштујем.

Отприје ми је познато да је најављен и путем штампе објављен судски позив вама и господину Добрици Ћосићу да у својству свједока приступите дана 2. јуна о. г. у поступку који је покренуо господин Момо Капор. Било би ми изузетно драго да вас тада могу поздравити и да будете гости овдје код нас у Загребу. Радује ме помисао на могућност нашег сусрета, наравно, уколико то буде конвенирало вама и вашим штованим колегама из Београда и ако би нашли времена за наше упознавање."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Ускраћена грађанска права

ПОСЛЕ четири месеца, пошто му нису издате путне исправе, али из додатних разлога, Парага се поново обратио члановима Одбора, насловљавајући овог пута допис на Косту Чавошког:

"Драги Коста,

Најљепше се захваљујем вама и другим члановима Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања на одличној и хвале вриједној подршци коју сте исказали према мојем брату Домагоју и мени особно. Ја сам тиме почашћен и то ћу знати цијенити. Захвалио сам се писмено и г. Добрици Ћосићу!

Сматрам да начелан и језгровит приступ проблему ускраћивања путних исправа какав се огледа у овој петицији заслужује пуно право јавног објављивања. Напокон, и тај облик прогона требао је нетко ставити на дневни ред, јер се неприхватљива пракса кажњавања одузимањем пасоша до те мјере одомаћила и стекла статус легалности, да су чак и жртве те дискриминације постале апатичне и безвољне до те мјере да би данас тек једна широка и јавна анкета разоткрила праве размјере овог вида гажења елементарних људских права, као што је право на слободу кретања и прелажења државне границе.

Добио сам такођер Рјешење ГСУП-а Загреб с којим ми се одбија издавање путне исправе. Послати ћу вам копију жалбе РСУП-у на то рјешење као и петицију Предсједништву СФРЈ а вези с истим. Гл. расправа поводом моје тужбе за накнаду штете започиње 2. октобра 1986. у 8.30 у згради Опћинског суда у Загребу."

После многих перипетија и пошто је почео да пише о мучним искуствима из затвора, на три године му је судском одлуком забрањено јавно наступање, а у избављању из затвора помогао му је Добрица Ћосић, који се у овом случају, у име Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања ангажовао и касније. Тако се Одбор 21. децембра 1988. године обратио Јанезу Становнику, председник Председништва СР Словеније следећим апелом:

Јанез Становник / Архива "Новости" и "Борбе"

"ГРАЂАНИНУ СР Словеније Доброславу Параги - стално настањеном у Љубљани, органи унутрашњих послова нису дали путну исправу и онемогућили су га тиме да путује у СР Немачку на позив председника те Републике г. Фон Вајцекера. Поступак према Д. Параги озбиљно компромитује снажно изражену тежњу у одбрани грађанских права којом се СР Словенија последњих месеци истиче на југословенском простору. Тешко је разумети тај чин грађанске дискриминације у друштву које тежи да заснује демократски поредак чију основу чини обезбеђење основних људских и грађанских права. Апелујемо на вас, друже председниче, да искористите свој политички ауторитет и права која вам даје функција коју вршите и заложите се да се Доброславу Параги одмах изда путна исправа."

О овом апелу обавештен је истог дана и Парага, који је са захвалношћу и поштовањем, одмах одговорио телеграмом следеће садржине:

"Дубоко ганут вашом спремношћу и одлучношћу да ми помогнете најтоплије вам се и од срца захваљујем на моралној и грађанској подршци у одбрани мојих основних грађанских права која су ми ускраћена. На молбу тако угледних и поштованих људи из Србије који сте ме и раније узимали у одбрану, да прекинем штрајк глађу не могу се оглушити и ради вашег пријатељског савета прекинут ћу штрајк глађу 14. дан штрајка глађу точније у четвртак 23. децембра ове године."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Неограничен штрајк глађу

БЕОГРАДСКИ Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања добијао је обавештења с разних страна о угрожавању људских права. Тако је Марија Шекс, супруга адвоката Владимира Шекса, преко Владимира Мијановића обавестила 13. фебруара 1985. године чланове одбора о ономе што се догодило њеном супругу:

"Коминике бр. 1

Данас, 13. фебруара 1985, у 8 сати, лишен је слободе адвокат Владимир Шекс у моменту када је по позиву дошао у зграду Општинског суда у Осијеку. Шекс је био позван да би му се званично саопштио датум одласка у затвор - на седам месеци - по пресуди из 1981. године. Решење о упућивању на издржавање затворске казне није правоснажно, будући да још увек нису донета решења на жалбе које је адвокат Шекс благовремено упутио.

Упркос томе, њему данас није омогућено ни да се врати кући по своје личне ствари; Шекс је само успео да телефонира својој породици и обавести их да је затворен; због начина на који се према њему поступа и због нелегалности моменталног затварања, Шекс је изјавио да ступа у неограничени штрајк глађу.

Владимир Шекс / Фото Профимедија

ОДЛУКА адвоката Шекса да користи ово последње средство у одбрани своје невиности и својих законских права сасвим је разумљиво упућеној јавности која зна да је он осуђен на једном до краја монтираном политичком процесу, под лажном оптужбом и са лажним сведоцима, од којих је један касније и признао да је на њега вршен притисак да неистинито сведочи против Шекса; познато је и да се све ово догађа зато што је Шекс још 1971, у тадашњем својству јавног тужиоца, покренуо званичну истрагу против Службе државне безбедности због разних противзаконитих радњи, а пре свега због неовлашћеног прислушкивања телефонских разговора и због отварања писама без судског налога.

За његову одлуку о ступању у штрајк глађу није без значаја ни чињеница да је овим чином хапшења онемогућена његова одбрана Владимира Мијановића, који је и даље под оптужбом у београдском процесу. Упркос уверавањима која је добио са више званичних места, Шекс је сада спречен да надаље брани Мијановића. Штавише, читава његова професионална делатност је угрожена одлуком Одвјетничке коморе Хрватске да се његово име брише из списка чланова Коморе на 10 година. На ово решење Шекс је уложио жалбу, о којој ће Комора расправљати 23. фебруара. Уколико би ова жалба била одбијена, тиме би се нанела непосредна и непроцењива штета и његовом клијенту Владимиру Мијановићу коме се, по свему судећи, наставак процеса и на овај начин припрема."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Захвалност муслиманских интелектуалаца

ПОСЛЕ неколико месеци, Одбору се 1. септембра 1986. године, преко професора др Љубомира Тадића обратио се и Џемалудин Латић, један од дванаест муслиманских интелектуалаца суђених на тзв. Сарајевског процеса у лето 1983. године.

"Поштовани професоре Тадићу,

На слободи сам већ скоро два мјесеца. Прочитао сам петицију коју је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања упутио предсједништвима СФРЈ и СР БиХ у вези са мојим и другим пресудама муслиманским интелектуалцима на сарајевском процесу 1983. У затвору сам о њој разговарао с тројицом осуђених, а ових дана с онима који су издржали казну и са члановима породица тако да је ово наше заједничко писмо захвалности Вама и осталим члановима Одбора. Поштовани професоре, ми Вам се најискреније захваљујемо. Ваша представка је у Сарајеву наишла на изванредан пријем и одјек.

Прије свега, нас радује чињеница што српски академици и умјетници нису повјеровали у гнусну лаж о нашем наводном заговарању етнички чисте муслиманске Босне и Херцеговине. Та оптужба, перфидно пласирана нашој јавности од стране водећег муслиманског политичара још прије почетка суђења, а касније често истицана на више мјеста и начина и од стране неких других политичара и новинара, нас је дубоко увриједила и још увијек осјећамо, ни криви ни дужни, њезин срам. У контакту смо и са неких хрватским и словеначким познатим правницима, филозофима и књижевницима који су од првог дана схватили праве разлоге нашег суђења и његове посљедице и који су такође, у овој или оној форми, дигли свој правдољубиви глас у корист нас осуђених.

Џемалудин Латић / Фото Профимедија

Ми желимо да обзнанимо сваком интелектуалцу и грађанину ове земље, ма којој националности припадао, да међувјерске и међунационалне односе не реметимо ни ми ни остали вјерници не само исламске него ни других конфесија у СР БиХ. Зашто су се на оптуженичкој клупи 1983. године нашли муслимански вјерници - интелектуалци, а у другим приликама вјерници других конфесија, има ли или нема кривице код њих, како и зашто им се суди, како се 'одмеравају' казне и сл. - то су питања на која Вама не треба давати одговоре.

ЈЕДИНО што смо ми тражили било је основно људско право, право на вјеровање и испољавање вјеровања. У потпуности се слажемо са Вашим ставовима о трпељивости и толеранцији у нашој мултинационалној и мултиконфесионалној заједници.

Пошто је Вашем одбору непосредно послије слања петиције везане углавном за мој случај достављен захтјев за заштиту законитости што га је Савезном јавном тужилаштву упутио Алија Изетбеговић, у коме је наш процес детаљно расвијетљен, нисмо сигурни да ли Ви намјеравате још шта учинити. Можда је сувише наметљиво с наше стране, али смо увјерени да нас разумијете.

Засада Вам се обраћамо писмом. Ми, наиме, желимо да нас двоје-троје дођемо код Вас и да поразговарамо. Молимо Вас да нам одговорите има ли за то потребе и када би то Вама одговарало.

Другарски поздрав за Вас и за све остале чланове Одбора за заштиту слободе мисли и изражавања.

Сарајево, Џемалудин Латић"

Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања, обратио се 16. јуна 1989. године, члановима Председништва СФРЈ и Председништва СР Хрватске у једном новом случају, због кажњавања др Марка Веселице:

"У нашем правном систему - наведено је у овом апелу - још увек постоје поједине правне установе које су, са данашњег становишта, морално недопустиве и нехумане. Једна од њих је одузимање часних и грађанских права због извршеног политичког кривичног дела. То је тзв. мера безбедности из члана 67 КЗ СФРЈ, који гласи:

'Суд може учиниоцу кривичног дела забранити јавно иступање у штампи, на радију, телевизији и јавним скуповима, као и вршење издавачке делатности ако је учинилац злоупотребио јавно иступање ради извршења кривичног дела или ако се оправдано може сматрати да би његово јавно иступање могло бити опасно.'

ПОСЕБНО су далекосежне практичне последице ове забране. Њоме се осуђено лице лишава елементарних грађанских права - слободе мисли и опредељења, слободе јавног изражавања, слободе објављивања својих мишљења и слободе издавања штампе и ширења информација другим средствима информисања (чл. 66 и 67 Устава СФРЈ). То је такође једна врста обешчашћења осуђеног лица - стигме коју оно носи докле год та забрана траје. Јер, човек коме је забрањено да иступа у јавности није једнак другима у својој грађанској части и достојанству.

У Југославији се ова установа још увек примењује, иако је у већини савремених земаља она давно напуштена. Последњи такав случај представља кажњавање др Марка Веселице, коме је 10. маја 1989. године загребачки судија за прекршаје изрекао педесет дана затвора зато што је јавно говорио, пошто му је пресудом Окружног суда у Загребу бр. К-194/81 од 9. септембра 1981. године изречена, поред казне затвора, и мера безбедности забране јавног иступања у трајању од четири године по издржаној казни затвора.

Како је одузимање часних и грађанских права, укључујући и забрану јавног иступања, давно преживела и морално недопустива установа, предлажемо вам да покренете иницијативу за њено укидање, а да у оквиру својих уставних овлашћења предузмете одговарајуће мере како би се ослободили сви они који су кажњени због кршења забране јавног иступања."

У име Одбора овај апел је потписао Танасије Младеновић.

Препоручујемо

Друштво

0 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ШТО СЕ ВИШЕ МЕЊАЛО, СВЕ ВИШЕ БИЛО ИСТО: Предлог југословенској скупштини за успостављање политичке демократије

06. 11. 2021. у 17:14

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ХРАБРОСТ У ПРОМУКЛИМ ВРЕМЕНИМА: Одбрана основних тековина цивилизације из сликарског атељеа

05. 11. 2021. у 17:14

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЗАТАМЊЕЊЕ ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ: Ангажованост Одбора поводом забрана дела неподобних писаца

04. 11. 2021. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - БОРБА ЗА ГРАЂАНСКА ПРАВА: Београдски интелектуалци су одлучили да оснују Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања

03. 11. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације