ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТО ПРЕЛАЗИ НА СТРАНУ КОНФЕДЕРАЛИСТА: Политички закрет највећег сина наших народа и народности

ВЕЋ двадесетак годинама уназад сведоци смо готово шаблонизованог сценарија у новинским и публицистичким чланцима, па чак и у историографским делима, да су Милан Кучан, Фрањо Туђман и Слободан Милошевић угасили светло у земљи која је трајала, с малим прекидом за време Другод светског рата, скоро седамдест година.

Јосип Броз Тито

Међутим ако зачепркамо по арховској грађи, документарној заоставштини актера политичких збивања шездесетих и седамдесетих година прошлог века и по многобројној мемоарској литератури, лако ћемо уочити да су 1991. године ова тројица наречених лидера Словеније, Хрватске и Србије, само докусурили оно што је остало од југословенског провизоријума!

Процес растакања друге Југославије имао је неку временску постепеност и годинама ће бити третиран , као државна и полицијско-обавештајна тајна. Многи од актера тих догађаја, нарочито они који су се опирали том процесу и због тога бивали драстично кажњавани изгоном из политичког и јавног живота, тешко и нерадо су сведочили о том времену, и откривали део по део те истине, приморани ваљда болом свог пораза и стидом због својих заблуда.

Развој догађаја и политички закрети, најпре од 1958. до 1962. године и доношењем Устава из 1963, потом VIII Конгрес СК Југославије и Брионски пленум , што ће резултирати Уставом из 1974, указивали су на неминовну пропаст Југославије.

Све се одигравало под плаштом развоја самоуправљања, постепеног „одумирања државе“ и пуног суверенитета република. И као ретко што у историји овог поднебља бива овај коцепт је остварен – држава није нестала већ се распла, али не у смислу нестанка бирократије и преноса власти на самоуправљаче већ у најбуклвалнијем смислу - републике су искористиле свој суверенитрет и постале државе.

Занимљиво је да цео процес дезинтеграције Југославије може да се посматра и кроз личне односе тројице челника Југославије Јосипа Броза, Александра Ранковића и Едварда Кардеља. Прве озбињније чарке међу њима почеће с краја пете и почетком шесте деценије двадесетог века.

Камен спотицања биће припреме за промену устава. На једној страни су Били Тито и Ранковић, а на другој Кардељ. „Син наших народа и народности“ тада је још био за федерациј, а Кардељ је већ био словеначки националист и конфедералист. Југославија му је била потребна да помоћу ње оствари словеначке националне циљеве. И Тито је то добро знао. Због тога је он лично зауставио поновно штампање Кардељеве предратне књиге „Словеначко национално питање“.

Ранковић и Тито

О ТОМ ВРЕМЕНУ остало је забележено сећање Александра Ранковића: „Први велики концепцијски сукоб између мене и Кардеља догодио се 1962. године, када сам добио нацрт устава по Кардељевом пројекту, који смо донели 1963. године. У том Кардељевом пројекту гарантован је пун суверенитет република. Шта то значи, питам се.

- Одем Титу и кажем: Стари, добио сам пројекат устава. Изненађен сам концепцијом.

- Како ти изгледа? Шта мислиш о пројекту?

- Не могу да прихватим неке ставове. Препричам му ставове о суверенитету република, а он ми каже: ’То тако не може. Дај ми свој примерак уставног пројекта.`

Сутрадан, Тито ми се јавља телефоном и каже: -Ако ствари овако иду, ја дајем оставку!

-Не треба да дајеш оставку. Сазваћемо пленум ЦК и расправити те ствари...„

Ово се дешавало непосредно после мартвоске Проширене седнице Извршног комитета ЦЈ СКЈ. И стварно Тито је већ у априлу сазвао следећу седницу, на коју су позвани само пробрани чланови овог партијског форума. Кардељ је остао усамљен у својим ставовима. Нико му није дао јавну подршку.

После оштрих наступа Тита и Ивана Гошњака, друг Бевц је затражио реч и заплакао се, није могао да заврши свој говор...И као да се помирио са судбином и повукао се из јавног живота. Одлази са Пепцом у Лондон на лечење. Слао је поруке де ће се по повратку потпуно повући из Београда и да ће се посветити професури, да ће предавати Марксизам на Љубљанском универзитету.

Али словеначко руководство није мислило тако. Шаљу делегацију код Тита. Миха Маринко, Франц Лесковшек, Вида Томшич и Иван Мачек постављају ултимативан захтев да Кардељ не може да се повуче из партијског врха. Тито је попустио и позвао Кардеља да се врати на своју дужност. Он је одмах прихватио и већ сутрадан био у Београду. И наставио је тамо где је стао...

НА ЈЕДНОЈ ОД СЛЕДЕЋИХ седница Извршног комитета, на изненађење присутних, Кардељ је рекао: „ Јер на крају крајева, другови, ја ћу то да кажем, нисмо се ми у Југославију ујединили због Југославије, него смо се ујединили због социјализма. И ако нам не буде јасно да је социјализам тај који уједињује Југославију, онда никакав други фактор не може Југославију да уједини. А када кажем социјализам, мислим на друштвени прогрес на бази социјализма.”

Међутим, своју мисију нису завршили рехабилитациојм Крадеља код Тита. Окружују га са вих страна . Наредне две године вуку га по Словенији, организују ловове, приређују забаве... и све то у кординацији са Хрватима.

Опколили су га Стево Крајачић, Мирослав Крлежа, Владимир Бакарић...Десет месеци 1964.године ни је крочио у Београд. Боравио је на Брионима, на Брду код Крања, посеживао разна места по Хрватској и Словенији. конгреса СКЈ По повратку у престоницу „окренуо је ћурак наопако, није се више ни камуфлирао, заокренуо је националну и државну политику ка конфедерацији“ забележио је Александар Ранковић.

У току припрема за VIII Конгрес Савеза Комуниста Југославије долази до новог разлазла велике југсловенске тројке. Овог пута са једном рокадом – Тито је уз Кардеља против Леке Ранковића.

На овом конгресу припремала се промена партијског државног курса и политике. У фокусу су конфедерација и националне државе. Заступала се концепција националних и републичких економија...

ЈОСИП БРОЗ ТИТО, који је након бурног партијског пленума марта 1962. године допуштао раздор између конфедералиста и Југословена, и притом искоришћавао једне и друге у потрази за нужном равнотежом како би сачувао режим и своју улогу у њему, на овом конгресу је неочекивано стао на Кардељеву страну.

Бакарић, Тито и Кардељ

Предлажући чланове Извршног комитета и наглашавајући њихову националну припадност, за себе је рекао: „Јосип Броз Тито, Хрват“. Некима је после тога било јасно куда иде Југославија. Многима, на жалост, ни данас није јасно... Пет месеци после VIII конгреса СКЈ , средином марта 1966. године, за време Загребачког велесајма, Кардељ и Владимир Бакарић ће обавити серију разговора на којима ће бити ударен темељ догађаја наредних година и деценија о дезинтеграцији Југославије.

Први корак је био уклањање Алексндра Ранковића, мада је њихов циљ заправо био Тито, али како схватили да њему нису дорасли, латили су се Ранковића,“ главни ослонац на који је могао да рачуна“.

А онда је дошао Четврти пленум на Брионима na коме је лидер српских коминиста оптужен носилац југословснског великодржавног централизма и кочница самоуправљања и у уз то да је прислушкивао Тита и све остале значјаније југословенске функционере.

Пут за доношење Уства из 1974.године био је отворен. Ни Титов обрачун са маспоковцима у Хрватској није био некаква значајнија препрека.

Препоручујемо

Друштво

0 12

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - МАРШАЛОВЕ ВЕЗЕ СА МАСОНИМА: Генерал Иван Гошњак смењен због Ранковића и слободних зидара

22. 01. 2022. у 17:14

Друштво

2 34

(ИСПРАВКА) Приче о "лажном Титу" само су теорија завере

21. 01. 2022. у 17:14

Друштво

0 7

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЗЛАТИБОРЕ ШАПНИ ТАРИ ДА КРЦУНА УБИ СТАРИ: Слободан Пенезић, човек који је створио ОЗНУ и није се плашио Броза

20. 01. 2022. у 17:14

Друштво

0 27

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ГЕНИЈАЛНИ ВОЂА ЈЕ БИО И ВАРАЛИЦА: Сведочења о ратним грешкама Јосипа Броза која су преживела "вунена времена"

19. 01. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације