ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОДУЧАВАЊЕ НАРОДА КАКО ДА ГЛАСА: Први српски избори обележени су сукобима, махинацијама и демагогијом

ПО ТРОЈИЧКОМ уставу донетом 1869. у Крагујевцу Скупштина се бирала сваке треће године, а касније донет изборни закон био је више него прецизан: избори почињу у осам ујуру, кад се првих двадесет бирача искупи, изабраће "између себе" чланове бирачког одбора, сваки бирач ће "јавно казати" кога хоће за посланика, бирање ће се вршити "непрестано до заласка сунца," бирачки одбор ће затим "сашити све табаке редом", а "на једном празном листу забележиће се колико је који гласова добио".

Илустрација атмосфере у Народоној скупштини Србије

Девет месеци после других избора, међутим, кнез Милан распушта Скупштину и расписује нове изборе за 3. август 1875. који ће бити запамћени по првој "модерној" предизборној кампањи. Кнез Милан, у пратњи председника владе Данила Стевановића, обишао је источну Србију и та парада требало је да послужи конзервативцима да обезбеде победу. "Цака" је била у томе што је полиција одређивала који ће домаћин изаћи пред кнеза, што се нарочито односило на посланичке кандидате. Овај кога не би "припустили до Кнеза" био је, самим тим, обележен као сумњив човек. Ономе кога не пуштају пред кнеза, није место ни у Скупштини. Тако је Милан ставио народу "на знање и равнање" да је он за конзервативце, да не воли либерале, а да ће прогањати радикале.

Председник владе Данило Стевановић је био стално нарогушен, гунђао је на Скупштину, псујући оца посланицима. Није му ишло у главу да се доношење закона може поверити неписменим сељацима "који ни своје село не умеју да ушоре". Због тога је ваљда и добио надимак Чика Дача. Он је, уочи избора, извршио све неопходне полицијске предрадње. По Чумићевом рецепту, разместио је готово све среске полицијске чиновнике.

СРЕСКИ и окружни начелници били су позвани у Београд, да им се "даду упутства кога ће за посланика бирати". У "Службеним новинама" Чика Дача је штампао распис против демагога и "разноразних елемената" (вероватно из пера министра просвете Стојана Новаковића) и растурио га у више хиљада примерака, "да се народ поучи како да гласа".

У то време се у парламенту почела да издваја посебна опозициона политичка струја коју су предводила два посланика, Адам Богосављевић и Милија Миловановић, па је због тога названа Адам-Милијина партија. Они су заправо били зачетак будућих радикала.

И када се кренуло у гоњење оних посланика који су се, у прошлом сазиву, исказали као "опозиционари" - Адам Богосављевић је завршио у 'апсу. Међутим, хапшење Адама Богосављевића није кренуло по добру за власти. Адам је био сељак филозоф. Како пише Слободан Јовановић, он је "свршио целу Велику школу али није хтео полагати испите, да не би дошао у искушење да са добијеном дипломом затражи државну службу".

Вратио се на село, радио земљу као сваки сељак, на Скупштину је долазио у сељачком оделу. Био је први српски народњак који је послушао захтев руских социјалиста "да интелигенција иде у народ". Био је под утицајем Светозара Марковића. Сматрао је да чиновници у сиромашној земљи морају да живе као сеоски кметови, а не да изигравају господу. Критиковао је све владе, јер "у Србији, после кнеза Милоша, нико није имао економски програм".

Адам Богосављевић, народни трибун

АДАМ БОГОСАВЉЕВИЋ је ухапшен због једног политичког говора. Кроз народ је пронета гласина како су га власти убиле. Његови сељаци навру у начелство. Капетан, да их умири, изведе Адама пред њих, а овај уђе у масу, и - сељаци га, на раменима, одвуку са собом. Сад се срески капетан нашао на мукама, па је отишао у Адамово село, Копривницу, у Крајинском округу, да замоли Адама да се врати у затвор. После њега дојурио и министар правде, и исто тако одјурио. У питању је био сељачки бунт, једна мала побуна. Ауторитет власти је био пољуљан, и неки министри су тражили од Чика Даче оштре мере.

- Нека виде сељаци да наша памет царује, а не њихова - говорио је просветар Стојан Новаковић.

Чика Дача је био лукавији. Кад је видео да лепим не иде, суочен са могућношћу да жандармска окупација копривничких сокака може да доведе до крвопролића и великих компликација, одлучио је да се прави невешт. Чика Дача, као човек старог кова, преценио је ауторитет власти и кнеза у народу и - изгубио изборе, упркос "финим начинима" својих пендрекаша.

Упркос отвореном агитовању кнеза Милана за напредњаке, и упркос читавом арсеналу притисака на бираче које је спровела влада старог полицијског начелника Данила Стевановића - Чика Даче, изборе из 1875. добили су либерали Јована Ристића.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Устај сељо, устај роде

У СРБИЈИ 1875. и 1876. године се није знало шта је горе: земљи је претила унутрашња буна, а споља тзв. ратно окружење. Босанскохерцеговачки устанак с оне стране Дрине био је распалио српска родољубива осећања, а народ је, уз подршку либерала, просто гурао кнеза Милана у рат за ослобођење поробљене браће. Кнез је уклањањем владе Стевче Михајловића, у којој је пресудни утицај имао Јован Ристић, и довођењем нешто умереније владе Љубомира Каљевића покушао да макар мало одложи улазак Србије у рат. На његов предлог Скупштина је изгласала закон о општинској самоуправи.

Неопходне унутрашње реформе кнез је одлагао "из националних разлога", а када би национални разлози претегли - омиљене пароле биле су "Пуцају окови столетног ропства" и "Србија се буди" - пажња јавности би брже-боље била усмеравана на унутрашњу политичку сцену.

У народу се певала "радикалка": Устај, сељо, устај, роде, да се спасеш од господе! А омладина у школама почела се понашати, по речима једног савременика, као "да је дошло време да професори почну испите пред ђацима полагати". Бунила се крагујевачка учитељска школа, пожаревачки Земљоделски завод, па чак и београдска Богословија.

У таквој атмосфери - између рата споља и револуције изнутра - догодио се "Црвени барјак".

Београдске улице осамдесетих година деветнаестог века

СЕЉАЧКА Србија није се много узбудила око тог закона, али, Крагујевац - озбиљан школски центар, са првом радничком класом, са Војном тополивницом, где су излазили социјалистички листови Светозара Марковића и његових присташа, бацио се на самоуправљање.

Уочи избора за локалну власт, заказаних за 1. новембар, лист "Старо ослобођење" пише текст са много ускличника који завршава: "Сутра похитајмо на биралишта, да покажемо да смо свесни свога права и дужности!" Што би се рекло - сви у напад!

Победили су социјалисти, први пут у историји, а за председника општине изабран је Павле Вуковић, посланик тзв. Адам-Милијине групе, у режимској штампи већ означен као "комунац".

Један од среских шпијуна пише за Београд писмо у коме дојављује како "социјалисти желе протерати кнеза Милана из Србије, прогласити републику, а њен председник да буде Адам Богосављевић".

ВЛАДАЈУЋИ либерални, режимски лист "Исток", сав устремљен на пропаганду будућих ратова с Турском, окомио се на локалне изборе у Крагујевцу:

"Изабрани су по чувењу углавном санкилоти, (авантуристи - припадници Француске револуције). Оваквог нехајства, као што је на самом делу показано од стране грађанства крагујевачког, нико не памти, па стога није ни чудо што је судбина Крагујевца пала у руке нихилиста."

А радници Тополивнице одговарају у црвеном "Старом ослобођењу".

"Ми радници, ми грађани који сносимо све државне и општинске терете, не дамо више да нам којекакви кроје капу, а по општини да нам баратају нечисте руке. Баш зато што смо сиротиња и што смо голи, наш интерес и наше је право да се на биралиштима и у општини чује наш глас, да видимо ко то скида с нас руно, те остадосмо голи."

Либерали су потом одлучили да укину опозициону карагујевачку општину, и пониште резултате избора. Према допунама закона о општинама, скупили су довољан број потписа за сазивање бирачког састанка, на којем је збачена власт "нихилиста". Посебним указом Милана Обреновића, "Црвени барјак" је "одуван", војском и коњицом с крагујевачких улица за једно једино вече.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Жандарми дувају у врат

ПОСЛЕ гушења Тимочке буне, на јануарским изборима 1884. народњаци добијају апсолутну већину, а избори су прошли у миру - као да је Србији било доста опозиционарства. Влада Милутина Гарашанина "поклонила" је краљу Милану декларацију о осуди Тимочке буне, и о спољнополитичким питањима. У овој последњој говорило се о односима са Бугарском, који су се компликовали и због тога што је српски сусед пружио азил бројним пребеглим радикалима, између осталих, и Николи Пашићу, и митрополиту Михајлу.

СРБИЈА је 14. новембра 1885. године објавила рат Бугарској, а непосредни повод било је уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије. Овај чин је заправо био кршење одлука Берлинског конгреса. Сматрајући да је то пореметило равнотежу на Балкану, краљ Милан је покушао да дипломатским притиском утиче на бугарску дипломатију, а када му то није уродило плодом, одлучио је да целу ствар реши ратом.

Пера Тодоровић, новинар који је развио Црвени барјак

Неочекивани успеси бугарске војске приморали су велике силе, у првом реду Аустроугарску, да се укључе у посредовању око потписивања примирја. Мир је закључен у Букурешту, 3. марта 1886. године. Рат је донео знатне губитке и једној и другој страни, али није донео територијалне промене.

ОРГАНИЗУЈУЋИ нове изборе 26. априла 1886. Гарашанин једва успева да деморалисаног краља Милана одговори од абдикације. Заборављајући да је некад издавао декрет о томе како полиција не сме да се меша у изборе, он истовремено шаље распис у коме каже како ће "сваки изборни неуспех сматрати као неискреност и неспособност полицијских органа".

Избори су држани само пет дана после укидања ратног стања. Један страни посланик тврдиће да су избори одржани под таквом полицијском стегом, да ни један једини посланик није изабран законито!

Ипак, влада је добила већину од само - једног гласа.

У једном писму, краљица Наталија тврди да је влада добила само 58 посланичких места, колико и опозиција - да су, дакле, биле "пата карте" - а да су у пет места "избори били покварени".

Притисак власти и полиције настављен је и после избора: настало је прогањање оних чиновника који су гласали против, и са њима се поступало по рецепту који ће Нушић, касније, описивати као "виђен за Ивањицу".

Потписивање мира са Бугарима у Букурешту, марта 1886. године

ГАРАШАНИН је измислио нови метод кршења бирачке воље - ометање посланика да не могу да дођу на Скупштину. Под разним изговорима, полиција је хапсила либерално-радикалне посланике (ове две странке на изборе су ишле у коалицији, заједно против Гарашанинових напредњака). По тадашњем закону, имунитет посланика почињао је пет дана пред Скупштину, али власт се није много обазирала на имунитет. Посланици, кад су видели шта се дешава, већином су се дали у бекство, из куће у кућу, из села у село. За једним радикалом из Свилеуве расписана је права потера, под изговором да је кренуо у Ниш, а "пасош заборавио код куће". Постављена му је заседа са наредбом жандармима да буде спроведен у Београд. Гоњени посланик мануо се пута, и - идући све самом странпутицом - срећно прошао све заседе, умакао свим потерама, и, на разочарање власти и полиције, обрео се у Скупштини, која је била заказана у основној школи, код Саборне цркве, у Нишу.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Посланици горски цареви

ПОСЛАНИЦИ опозиције нису били сигурни чак ни у Нишу, где је Скупштина држана. Пре Скупштине, полиција је преузела скупштинска овлашћења, и саму себе "поставила" за верификациону комисију - делила је и одузимала пуномоћја по свом избору.

Једног посланика су, као лопова, сачекали на Железничкој станици, и под жандармеријском пратњом отерали у 'апс и одузели му пуномоћје.

На дан почетка рада овог сазива Скупштине, 6. маја 1886. године, док су посланици стајали окупљени пред зградом, дошла је група жандарма, и четворицу одвела са собом.

Бити посланик било је опасно занимање!

На самом заседању, одмах после уводног слова, Милутин Гарашанин кренуо је у напад. Одговорност за пораз у рату са Бугарском, код Сливнице, "пришивена" је, тако, опозицији! Кад год власт изгуби рат, крива је - опозиција. Милутин Гарашанин тврдио је како мобилизација у источној Србији није успела, због "Пашићевих прогласа у којим се народ позива на буну".

Гарашанин се позвао на једно Пашићево писмо, у коме он тражи код бугарске владе пушке за дизање буне, и то само два месеца пре битке на Сливници. Опозиција је и тад оптужена да ће сарађивати "и са црним ђаволом" само да сруши власт.

Краљ Милан Обреновић смислио прву предизборну кампању

ПОШТО се народна воља и велико незадовољство Гарашаниновом напредњачком владом нису у парламенту моги исказати, они су себи тражили одушка на другој страни - у хајдучији! Многи су узимали пушке у руке и "одлазили у гору зелену", као нека врста "народних осветника". И прогласивши себе за "горске цареве" - један хајдук имао је чак и печат на коме је писало "Милан Бркић, горски цар, у гори зеленој", а други се потписивао као "председник суда за напредњаке" - убијали и пљачкали напредњачке кметове и домаћине. Хајдучија у Србији, као "чедо радикалско" биће сузбијена тек десетак година касније, кад у Чачку 17. октобра 1896. суд, "за ајдуковање и јаташтво", буде осудио шездесет лица (судиће се чак за 15 убистава).

Најпознатији хајдуци били су браћа Солдатовић, из Драгачева, који су се одметнули после "победе" напредњака на изборима 1886. године.

ПРОТИВ ове радикалске хајдучије влада је употребила најстроже мере. У околини Драгачева "све колибе ван села разваљене су, породице хајдука и јатака расељене су".

У драгачевском крају изговор да су "Солдатовићеви јатаци" служио је за истрагу радикала. Али, сила изазива силу: хајдучке освете Гарашаниновим тиранима биле су крваве. Страдали су и радикали, и напредњаци. "И једнима, и другима", пише један савременик, "горело је под ногама" - несигурност је била општа, а говорило се: "Ноћ има своју моћ!".

САМОУПРАВА НА СРПСКИ НАЧИН

СКУПШТИНА изабрана 3. августа 1875. године донела је Закон о општинској самоуправи, за који су се нарочито залагали следбеници Светозара Марковића. Али народ није баш био заинтересован за самоуправу. У Београду, од 4.000 бирача гласало је једва 200, а у Ћуприји, где се у Општински одбор бирало 15 одборника, на изборе је изашло - 14 гласача. А како је народ схватао самоуправу, показало се у селу Ждрело, где је Општински одбор једног кабадахију, који је читавом селу дојадио, осудио на - смрт. Сељаци су га премлатили кољем и камењем.

ПРВА КОАЛИЦИЈА РАДИКАЛА И ЛИБЕРАЛА

После Тимочке буне Никола Пашић, вођа радикала, побегао је у иностранство. А Пера Тодоровић, кога су избори затекли у Бечу на лечењу, дојури у Србију, тражећи од Главног одбора "да се припреми за војну побуну". Преки суд у Зајечару, после гушења буне, осуди Перу Тодоровића на смрт, па казну замени десетогодишњим заточењем "у тешким оковима". И док је Тодоровић лежао у београдској тврђави, неочекивано, посети га - лично краљ Милан. Шта су разговарали, у мраку ћелије, краљ и оковани бунтовник, никад се тачно неће сазнати. Али, радикалски прваци буду пуштени с робије, и у Нишу, Пера Тодоровић, на радикалском Главном одбору, стане се залагати за коалицију радикала и - напредњака! Ипак, буде надгласан и радикали уђу у прву коалицију на српској политичкој сцени, али са Ристићевим либералима. Од тог тренутка, радикална странка напушта све социјалистичке и револуционарне идеје, и почиње вишедеценијско цењкање око власти, са свим и сваким, па чак и са својим дојучерашњим љутим непријатељима.

Препоручујемо

Друштво

1 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ВЕКОВНА БЕЧКА ШКОЛА СРБОФОБИЈЕ: Однос Запада према српском народу се не мења од сеобе у Русију

20. 03. 2022. у 17:14

Друштво

0 12

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - Славили српско име међу другим народима: захваљујући Србима Одеса постаје моћан поморски и трговачки центар

19. 03. 2022. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ГЕНЕТСКИ ЗОВ ПРЕДАКА: Живот режира збивања која ни човек најбујније маште не може да измашта

18. 03. 2022. у 17:14

Друштво

0 4

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - АСИМИЛАЦИЈА УЗ КАФАНУ СА БИЛИЈАРОМ: Развој цркве и школства у Новој Сербији и Славјаносербији

17. 03. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације