ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ОПТУЖИТИ СРБИЈУ ЗА ИЗБИЈАЊЕ РАТА: Велеиздајнички процеси били су добро осмишљена аустругарска ратна пропаганда

АУСТРОУГАРСКЕ власти у Босни и Херцеговини су непосредно по атентату у Сарајеву предузеле низ репресивних мјера усмјерених против Срба, које су укључивале физичке ликвидације, хапшења, депортовања у логоре, узимање угледних личности за таоце и укидање најважнијих националних институција. Власти су одлучиле да задају коначан ударац свим српским друштвима у земљи и њиховим најистакнутијим представницима. Прогоне цивилног становништва пратило је затирање српске духовности и културе.

Бањалучки затвор „Црна кућа“

Генерал Оскар Поћорек, земаљски поглавар, и Лео Билински, заједнички аустроугарски министар финансија, били су мишљења да треба распустити босански Сабор, угасити више угледних српских листова, а прије свих укинути "Просвјету", матицу свих српских културно-просвјетних, спортских и хуманитарних друштава. Разматрајући улогу "Просвјете", власти су оцијениле да је мотив за њено оснивање 1902. године била политичка, а не културна потреба српског народа. Генерал Стјепан Саркотић добио је 31. јануара 1915. године формално одобрење из Беча да се друштво распусти и конфискује његова имовина. Суспендовање ћирилице из јавне употребе образложено је тврдњом да је ово писмо темељ оријенталног (византијског) схватања свијета и стога као страно тијело штети западњачком карактеру Аустроугарске. ("Хрватски дневник" писао је како су српска вјера и ћирилично писмо били у функцији "посрбљавања јужних земаља Монархије"; 12. новембар 1915.)

Генерал Оскар Поћорек

Забрана ћириличног писма није била ограничена само на простор Босне и Херцеговине и Хрватске, већ је касније проширена на Србију и Црну Гору, па је српски народ у свим државама у којима је живио остао без права да се служи властитим писмом. Укидање српских школа правдано је као акт државне самоодбране и коначно гушење нелојалних стремљења међу српским становништвом. Умјесто да подижу лојалне грађане, српске школе су према мишљењу власти одгајале злочинце "који су први бацили угарак на свјетски рат". Од 194 предратна учитеља и учитељице, њих 70 проглашено је политички непоузданим и забрањен им је даљи рад. Поменуте мјере пратило је распуштање црквено-школских општина и укидање Статута о црквено-школској аутономији из 1905.

НАЈЈАЧЕМ УДАРУ ВЛАСТИ били су изложени средњошколци - симпатизери и присталице Младе Босне којима је суђено на више судских процеса. Потом су услиједила суђења старијој генерацији српских интелектуалаца. Судски процеси младобосанској генерацији открили су да је овај покрет био утемељен "на широкој основи и знатно већој социјалној дубини" него што су власти могле претпоставити. Босна и Херцеговина биле су уочи рата испреплетене мрежом тајних ђачких кружока.

Васиљ Грђић (1875-1934), првооптужени у "бањалучком велеиздајничком процесу"

Процес Пјанић - Љубибратић, из 1912. године припада предисторији судских процеса босанскохерцеговачкој револуционарној омладини. Власти су га организовале откривши постојање Српско-хрватске напредне омладине у Сарајеву. Установљено је да је 1911. године основана тајна ђачка организација, која се у раду руководила Првом редакцијом општег програма Омладинског клуба Народно уједињење, а чији је предсједник био Иво Андрић. Окружни суд у Сарајеву, који је водио процес, окарактерисао је за циљ друштва културно, политичко и државно уједињење Хрвата, Срба и Словенаца. Милошу Пјанићу и Драгославу Љубибратићу на терет је стављено растурање забрањених листова и ометање јавног реда. Полицијском истрагом откривен је списак чланова и симпатизера напредњачке организације. Саслушано је више од 150 ђака, а међу њима 1. фебруара 1912. године и Гаврило Принцип. У групи ухапшених налазио се и Цвјетко Поповић, учесник у сарајевском атентату. Суђење је одржано 22/23. априла 1913. године. Милош Пјанић је осуђен на три мјесеца затвора због растурања забрањене штампе. По завршетку процеса, владин комесар за Сарајево, барон Карол Колас, указао је властима једним меморандумом на забрињавајуће јачање омладинског покрета у покрајинама. Како наводи Владислав Глик, полицијски чиновник из Сарајева, барон Колас је умјесто одговора добио тек усмени укор "да се боји чак и деце".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Страх од избијања народног устанка

РЕПРЕСИВНЕ МЈЕРЕ ВЛАСТИ, посебно усмјерене према интелигенцији, провођене су са намјером да се Срби застраше и деморалишу како би се спријечио народни устанак у позадини фронта од чега су власти страховале. Велеиздајнички процеси били су дио оркестриране и добро осмишљене аустроугарске ратне пропаганде против Срба и њихових националних институција. Најважнији судски процес одржан у Босни и Херцеговини током Првог свјетског рата организован је у Бањој Луци од 3. новембра 1915. до 22. априла 1916. године против 156 Срба. Пред судије су изведени представници свих друштвених слојева, од неписмених сељака, преко трговаца, занатлија и гостионичара, до свештеника, учитеља, соколских првака, адвоката. (Међу најистакнутијим српским интелектуалцима којима је суђено у Бањој Луци налазили су се: Васиљ Грђић, Владимир Ћоровић, Стеван Мољевић, Васо Глушац, Чедо Милић, Саво Љубибратић, Војислав Кецмановић, Бранко Чубриловић, Душан Суботић, Матија Поповић и др.) Шаролик састав оптужених био је за суд доказ како је "дух велеиздаје" захва- тио цјелокупан српски народ.

Суђење је почело концем 1915. године у вријеме када се Краљевина Србија савијала пред здруженом аустроугарско-њемачко-бугарском офанзивом, па је мрачна перспектива рата требала да поражавајуће дјелује на "велеиздајнике" и српски народ уопште. Процес у Бањој Луци имао је иста обиљежја као и многи други судски процеси усмјерени против покрета за југословенско уједињење и Србије као центра таквог окупљања. Циљ аустроугарских власти био је доказати како искључиву кривицу за избијање рата сноси Србија због своје политичке и културне пропаганде у Босни и Херцеговини.

Владимир Ћоровић, национални активиста и историчар

ВЕЋИНА ОПТУЖЕНИХ осумњичена је да су били чланови и повјереници "Народне одбране". Пред судом у Бањој Луци поновљене су аустроугарске оптужбе изречене како у јулском ултиматуму, тако и у каснијем ратном манифесту цара Франца Јозефа којим је Србија оптужена за "злочиначко роварење", "поткопавање темеља државног поретка" и "подстрекивање омладине на велеиздајничка дјела". Загребачки Јутарњи лист писао је како "Народна одбрана" представља продужену руку српске владе која је "отровала све слојеве југословенског живља својим огавним дјеловањем". Друштво је за своје циљеве наводно придобило све српске просвјетне, црквене, културне и привредне организације. Сматрајући Франца Фердинанда највећом препреком "великосрпској идеји" власти у Београду су одлучиле да он мора бити уклоњен за шта су придобили више "фанатизованих" и "залуђених" младића.

Настојало се доказати како су све српске културно-просвјетне и хуманитарне организације из Босне и Херцеговине радиле по наредбама "Народне одбране", која је означена као центар револуционарних активности усмјерених против Аустроугарске. Тужиоци су игнорисали чињеницу да, иако је повремено имао подршку званичног Београда, српски национални покрет у Босни и Херцеговини није био увезен из Србије, већ је самоникао, настао је и развијао се у Босни и Херцеговини у специфичним историјским околностима. Трагајући за коријенима тзв. великосрпске пропаганде тужиоци су доказивали како је Србија већ од половине XIX вијека међу Србима у Босни и Херцеговини почела будити националну свијест и распиривала мржњу против османских власти. Сви судски процеси вођени током рата у Босни и Херцеговини, довођени у везу са "Народном одбраном", прецјењивали су значај ове организације чиме је тенденциозно занемаривана аутохтоност српског националног покрета у покрајинама.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Ратно беснило усмерено на цео народ

СВА КУЛТУРНО-просвјетна друштва са српским националним предзнаком, попут "Просвјете", "Сокола", "Побратима" и других распуштена су и осумњичена за антидржавну пропаганду и рад на издвајању Босне и Херцеговине из састава Аустроугарске. Дјелатност "Просвјете" оцјењена је велеиздајничком, а за носиоце таквих активности окривљени су прије свих Васиљ Грђић, Сима Мирковић и Владимир Ћоровић.

Осуђени на смрт на Бањалучком велеиздајничком процесу

Тужиоци су сматрали да су "Просвјетине" покретне библиотеке, умјесто просвјећивања народа, служиле за ширење великосрпске пропаганде јер су садржавале поједине "превратничке књиге" попут властима омраженог Кочићевог "Јазавца пред судом", те дјела Алексе Шантића, Станоја Станојевића и поједине календаре, иако многи од тих наслова нису били званично забрањени. "Народна одбрана" је према слову Оптужнице усмјеравала дјеловање "Просвјете" при чему тужиоци нису уважавали чињеницу да је "Просвјета" основана седам година прије "Народне одбране". У контексту сарадње са "Просвјетом" у оптужници су помињани Стојан Новаковић и Јован Скерлић, оба именована за "великосрпске агитаторе", а Скерлић још и као југословенски националиста. Темељно су анализирани његови чланци објављивани на страницама листа и календара "Просвјета".

Изрицањем смртне пресуде Васиљу Грђићу уједно је пресуђено организацији у којој је радио више од деценије. Власти нису заборавиле када је у вријеме тзв. изнимних мјера 1913. године са саборске говорнице довикнуо генералу Оскару Поћореку: "Жари, пали, удбински диздару, и твојој ће кули реда доћи".

Стево Жакула (1875-1939), српски соколски вођа

Од 156 Срба којима је суђено на овом процесу, њих 38 били су чланови соколских друштава. Вођа херцеговачких сокола Чедо Милић, кога тужиоци називају фанатизованим поборником соколске идеје, осуђен је на смрт вјешањем, а остали на вишегодишње затворске казне. Милића су власти прогониле још током балканских ратова јер је упућивао народ да је задаћа "Побратима" да се на страни Србије боре против Аустроугарске. Соколски првак Стеван Жакула третиран је као духовни отац омладине чије је име најуже везано за историју предратног српског соколства. (Од коликог је значаја био рад Стевана Жакуле свједоче ријечи соколског првака Мишка Јовановића, погубљеног у Сарајеву 1915. године, који је у истражном затвору рекао: "Прије доласка брата Жакуле нијесам имао смисла ни за какав национални рад, бавио сам се само пијанком, а брат Жакула је и мене и моје друштво потпуно преобразио".)

ЖАКУЛА ЈЕ ОПТУЖЕН јер је објављивао чланке у многим соколским листовима, те друговао са "деструктивним елементима" Мишком Јовановићем, Вељком и Бранком Чубриловићем и другима. Отежавајућа околност за окривљеног били су ђачки излети у Србију са тузланским гимназијалцима. Једном од најистакнутијих српских соколских радника Војиславу Бесаровићу, осим активног рада у соколским листовима, на терет је стављано и то што је од друштва "Просвјета" обезбиједио редовну материјалну помоћ српским соколима и стипендирање ђака - чланова соколских друштава. На суђењу је предочен податак да је Соколска жупа Босне и Херцеговине имала око 3.000 чланова повезаних идејом српског јединства под паролом: "Да Српски соко буде један, као што је српски народ један". Тужиоци су сматрали да је рад "Сокола" и "Побратимства" у Босни и Херцеговини био тек маска за дјеловање "Народне одбране". Рад соколских друштава био је према слову оптужнице потпун одраз рада "Народне одбране" према чијем су програму и наређењима "Соколи" дјеловали. Цитирајући правила овог друштва, тужилаштво је навело како је један од њених главних задатака био да што више омладине, која не потпада под војну обавезу, упише у соколске дружине, те да се у случају рата употријебе за оружану акцију.

Срђан Будисављевић

На казну смрти вјешањем 22. априла 1916. године осуђено је 16 лица. Оптужбе су ослобођена 53 лица. Врховни суд у Сарајеву је фебруара 1917. године након разматрања жалби одбране и тужилаштва, уз неколико корекција, потврдио раније пресуде. Првооптужени на процесу Васиљ Грђић осуђен је на казну смрти, а као "најтежи" кривац морао је прије смрти гледати погубљење петнаесторице својих другова. Циљ оваквих пресуда био је да се заплаше истомишљеници осуђених и на тај начин спријечи агитација против монархије. Данило Димовић, један од адвоката бранилаца, сматрао је да би већина смртних пресуда била извршена да је процес одржан почетком рата када је у јавности владало "прво ратно бјеснило". Извршење смртне казне требало је, према Димовићевом мишљењу, бити застрашујуће упозорење за будућност.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Оковани робови у зеничком казамату

ОДМЈЕРАВАЈУЋИ КАЗНЕ суд је нагласио да су осуђеници својим дјеловањем нанијели већем дијелу свијета, а нарочито Аустроугарској, огромну штету, а рад оптужених био је један од узрока избијања свјетског рата: "Оптуженици су, ако ништа друго, сукривци у големој свјетској несрећи и ненакнадивој штети". Недуго потом, Српске новине пренијеле су писање листа Bachler Nachrichten који наводи да се у Бањој Луци није судило по правним начелима већ политичким мотивима. Даље се каже да пресудом нису били погођени само осуђеници, већ и сав српски народ у Босни и Херцеговини. "Ако се ова пресуда изврши, јужнословенска раса у дунавској монархији имаће један низ мученика више", додаје се у чланку.

Бањалука у време Велеиздајничког процеса

Затвореници су упркос тешком положају покушавали да наставе са нормалним животом иза решетака бањалучког затвора, о чему свједочи покретање тајног, сатиричног листа "Мала паприка", који су припремали на папиру добијеном од мјештана из града. Неки су, како би прекратили дуге и досадне дане, учили стране језике. Затвореници нису одустајали ни од прослава крсних слава, а кољиво, свијеће, храна и пиће добављани су из града. Прота Душан Суботић је иза решетака свечано прославио Часне вериге. Затворски стражари су испразнили једну ћелију и омогућили му да у њој руча са супругом и осталим затвореницима.

Већина осуђених казну затвора издржавала је у Зеници, гдје су услови живота били изузетно тешки. Почетком 1917. године глад у затвору попримила је масовне размјере. Многи затвореници су претурали по ђубришту у потрази за храном, а чак су и затворски чувари јели траву како би преживјели. Када су се неки затвореници пожалили затворском управнику на глад, он им је одговорио: "Били сте спремни да умрете за вашег краља Петра и сада вам се пружа прилика да цркнете". Посљедица мршаве исхране било је масовно разбољевање затвореника. Свештеник Матија Поповић се сјећао како су затвореници, измучени од зиме и глади, изгледали попут авети.

Војислав Бесаровић, старешина српске соколске Босанско-херцеговачке жупе

ОСУЂЕНИЦИ СУ ТОКОМ тамновања у Зеници намјерно били измијешани са криминалцима чиме их је власт настојала понизити и убити у њима свако људско достојанство. Међу затворенике повремено су убацивани доушници, који су затворске власти обавјештавали о чему су робијаши међусобно разговарали и какво им је било расположење. "Окупаторски просветитељи хтели су да нас убеде да смо синови некаквог босанског народа и да говоримо босанским језиком, а још прадедови наши столећима и ми сада зовемо се и осећамо Србима", записао је Јездимир Дангић. Сретен Стојановић се сјећао како је у казнионици радио учитељ који је имао задатак да преваспитава затворенике, бира им литературу за читање и код њих подстиче љубав и лојалност према монархији. Стојановић му је једном приликом рекао да само будала може вјеровати да ће неко послије десет година тешке робије моћи да воли Аустроугарску. Након дужег инсистирања, затвореници су добили извјесну литературу за читање, коју је цензура претходно одобрила. Јездимир Дангић је једном приликом као обавезно штиво добио пропагандну књижицу штампану у Осијеку на чијим се корицама налазио краљ Петар који натрашке јаше магарца и држи га за реп. "Као оно Прометеју, приковану за високу кавкаску стену, и нама је црни орао, само овај у горем облику јер је био двоглав, долазио сваког дана и кљувао јетру. Није пропуштена ниједна прилика да нам се да на знање да смо оковани робови, оковани Прометеји, и да чашу чемера и жучи морамо по кап испијати", забиљежио је један бивши затвореник.

Упркос свему, затвореници су мирно и стрпљиво подносили своје казне. Божидар Томић је забиљежио како се нико од осуђених није жалио на своју тешку осуду: "Ако је коме било нешто криво, то је било због тога што је био осуђен мање од другога". И аустроугарске власти су биле зачуђене упорношћу и високим моралом осуђеника. "Веровали су да ће нас, после многих патњи, видети поколебане, децу с порушеним идеалима, улизице и малодушне, па се преварише", записао је Јездимир Дангић.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Велеиздајнички судски процеси у Хрватској

ВЕЛЕИЗДАЈНИЧКИ ПРОЦЕСИ нису феномен везан само за Босну и Херцеговину. Аустроугарске власти су и прије суђења у Бањој Луци, и уопште почетка Првог свјетског рата, често прибјегавале организовању таквих суђења чиме су се настојале обрачунати са националним покретима унутар Монархије. У јеку Анексионе кризе, када се наслућивао могући рат са Србијом, власти у Загребу покренуле су судску парницу против 53 Срба, чланова Хрватско-српске коалиције, на бази лажних докумената и свједочења Ђорђа Настића, аустроугарског агента-провокатора.

Срби велеиздајници 1909. у Загребу

У брошури "Финале", без озбиљних доказа, Настић је оптужио српске народне прваке да намјеравају отцијепити јужнословенске дијелове Аустроугарске и припојити их Краљевини Србији. Оптуженима је на терет стављено да су били у вези са друштвом "Словенски југ" које је наводно припремало револуцију на простору Аустроугарске. (Оптужница коју је Краљевско државно одвјетништво у Загребу дне 12. сиечња 1909. подигло против Адама Прибићевића и 52 друга ради злочина велеиздаје, Загреб 1909).

Већина оптужених налазила се у руководећим органима српских националних удружења, штедионица, културно-просвјетних и соколских друштава и земљорадничких задруга. Браћу Прибићевић бранио је Хинко Хинковић, правник и саборски посланик, један од првака Хрватско-српске коалиције. Службени Беч је овим процесом настојао оправдати анексију Босне и Херцеговине, трајно компромитовати југословенски покрет, а Србе и Краљевину Србију пред свјетском јавношћу приказати као реметилачки фактор на Балкану. Објављивање оптужнице, неке врсте политичког памфлета, праћено примитивном антисрпском кампањом, наишло је на осуду европских интелектуалаца и водећих листова. ("То је једна колосална бургија, написана таквим језиком, да је не би разумео ни онај који немушти језик говори", наводи лист "Правда", коментаришући садржај оптужнице).

У пресуди изреченој 5. октобра 1909. године, на 12 година робије осуђени су Адам и Валеријан Прибићевић, браћа Светозара Прибићевића. Пресуда је изазвала осуду и згражавање јавности на југу монархије, а посебно у Србији. Обје стране у поступку уложиле су жалбе, па је априла 1910. године другостепени суд укинуо првостепену пресуду и пустио осуђене на слободу, да би новембра исте године владаревом одлуком судски поступак био обустављен.

СВОЈЕВРСНИ ПРОДУЖЕТАК загребачког суђења био је Фридјунгов процес у Бечу. Наиме, бечки историчар Хајнрих Фридјунг је, у чланцима објављеним марта 1909. године у бечкој штампи, оптужио четворицу чланова Хрватско-српске коалиције да су плаћени агенти српске владе. Услиједила је тужба прозваних политичара против Фридјунга и листова који су пренијели ову дезинформацију. Судски процес, који је почео децембра 1909. године, открио је да су документи које је Фридјунг представио као доказе заправо били фалсификати настали у аустроугарском посланству у Бечу. Бечка војна штампа оцијенила је завршетак Фридјунговог процеса као "страшан пораз" и "бламажу свјетско-историјског значаја". Оба процеса изазвала су скандал широких размјера и морални пораз Аустроугарске пред европском јавношћу.

Валеријан Прибичевић

Готово истовремено са сарајевским процесом Принципу и друговима, државно тужилаштво у Загребу подигло је 29. октобра 1914. године оптужницу због злочина велеиздаје против др Лазе Поповића, др Милана Метикоша, Милана Теодоровића, др Срђана Будисављевића и Ђуре Гавриловића. Првооптуженог Поповића суд је теретио што је 1904. године основао Српско соколско друштво у Сремским Карловцима и тако дао подстицај даљем оснивању соколских друштава широм Монархије, што је заговарао уједињење свих сокола на тлу Аустроугарске са онима у Србији и пропагирао политичко јединство цјелокупног српског народа. Срђан Будисављевић, посланик Српске самосталне странке, као старјешина Крајишке соколске жупе ухапшен је 22. августа 1914. године. Сви су оптужени за велеиздају и ширење великосрпске пропаганде кроз соколска друштва са намјером дизања устанка и припајања Србији дијелова монархије. Пресуда је донесена јануара 1916. године и њом је првооптужени др Лаза Поповић осуђен на 14 мјесеци тешке тамнице, да би му казна касније била смањена на 12 мјесеци затвора.

АМНЕСТИЈА ОСУЂЕНИХ НА СМРТ

БОСАНСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКА емиграција и Влада Краљевине Србије предузеле су послије суђења у Бањој Луци опсежне дипломатске мјере како би била помилована лица осуђена на смрт. Само неколико дана по изрицању првостепене пресуде група српских политичара и јавних радника, политичких емиграната, упутила је проглас Србима у Америци молећи их за помоћ и уједно описујући прогоне цивилног становништва у Босни Херцеговини. У прогласу се помињу Велеиздајнички процес у Бањој Луци и четири ђачка судска процеса. У корист осуђених на смрт ангажовани су папа Бенедикт XV, шпански краљ Алфонс XIII, Међународна парламентарна унија, Лига швајцарских жена и многе друге организације. Интервенција преко шпанског двора била је вишеструко корисна... Знајући да ће погубљење осуђених на смрт наштетити Монархији, папа Бенедикт XV се лично заложио за помиловање осуђених.

Шпански краљ Алфонсо XIII

[...] Међу југословенском емиграцијом веома активан био је Перо Слијепчевић, који је 1915. године у Њујорку објавио књижицу којом је свјетску јавност упозорио на злочине аустроугарске управе над својим поданицима. Трошкове штампе сносио је Михајло Пупин. Свеукупно лоша политичка ситуација у Монархији, смрт Франца Јозефа и ступање на пријесто цара Карла, олакшали су помиловање осуђених... Цар Карло је 29. марта 1917. године обавијестио Алфонса XIII да је помиловао осуђене на смрт у Бањој Луци. Васиљу Грђићу, Кости Гњатићу, Матији Поповићу, Бошку Чаприћу, Ђорђу Дакићу, Михајлу Савићу, Мирку Томовићу и Чеди Милићу смртна казна замијењена је доживотном тешком тамницом. Сими Беговићу, Милану Петковићу, Димитрију Јевђевићу, Милутину Јовановићу и Петру Билбији смртна казна замијењена је двадесетогодишњом казном затвора, Димши Ђокановићу и Алекси Јакшићу казна смрти замијењена је шеснаестогодишњом затворском казном, а Радивоју Ђурановићу казном затвора у трајању од 15 година. Полицијска дирекција у Сарајеву је недуго потом извијестила да је помиловање осуђених, посебно Васиља Грђића, код православних изазвало велику радост, а код осталих конфесија незадовољство.

Фотографије: из књиге "Велеиздајнички процеси Србима у аустроугарској", архив Новости и Википедија

Препоручујемо

Друштво

0 15

ОРГАНИЗОВАНО ЈАВНО ЛАГАЊЕ: Албанска задушничка некрофилија - део европске србофобије

08. 04. 2022. у 17:14

Друштво

2 14

ЗЛОЧИН ПРОТИВ БОГА И ПРОТИВ ЧОВЕКА: Приказ уништавања српске духовне баштине - 18 година од погрома на КиМ

07. 04. 2022. у 17:14

Друштво

1 7

ВИШЕВЕКОВНИ КУЛТУРНИ ГЕНОЦИД: Поразни резултати међународних снага безбедности у заштити Срба

06. 04. 2022. у 17:14

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЦИВИЛИЗАЦИЈСКО НАСИЉЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ: Лажни корени староседелаштва

05. 04. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације