ДУЖНИЧКА КЛОПКА ЗА 21 ТОНУ ЗЛАТА: Зашто је ММФ усложњавао процедуру за реализацију "стендбај" аранжмана

ПРВИ је дан другог месеца 1974. године. У Савезној скупштини први човек партије и државе, и највећи син народа и народности, негде око подне, ставља свој параф на нови Устав СФР Југославије.

Фото: Матија Коковић, Предраг Митић, Стеван Крагујевић, Архив Југославије, музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, Архив Вечерњег листа, Архив породице Никезић, документација Новости и Борбе, Википедиа, РТС, Фејбук

Френетичан аплауз у скупштинској дворани. Усхићени посланици, сада већ по новом највишем државном акту делегати скандирају његово име. Њихова лица сијају од задовољства. А како и не би: земља хуманог социјализма је закорачила у нову епоху која ће усрећити све њене радне људе и грађане. Завршена је и последња етапа постепене седмогодишње промене политичког и друштвеног система кроз уставне амандмане. Противника овим "реформаторским" заокретима више нема. Српски либерали, економисти, професори Београдског универзитета и ини интелектуалци који су наговештавали крах визије једног учитеља смештени су у "ропотарницу хисторије".

Вишеструки су разлози за задовољство републичких и покрајинских делегација. Новим уставом постале су такорећи самосталне државе, а економско стање у земљи је више него солидно. Југославија је од завршетка Другог светског рата, златне резерве увећала са наслеђених 55 на 70 тона. Дуг према иностранству био је око пет милијарди долара, али са клириншког тржишта и из несвртаних земаља потраживане су четири милијарде. Фактички укупни дуг је био око једне "милијардице".

Наравно, уследили су нови неминовни кораци; израда прописа на темељу новог устава, који ће дефинитивно озаконити самосталност република и покрајина, пре свега у области девизног пословања и кредитног односа према иностранству. Тиме је дефинитивно стављена тачка на строгу контролу задужења коју су до тада обављале Савезна влада (СИВ) и Народна банка Југославије. На дело је ступио и Закон о удруженом раду, проглашен 25. новембра 1976, који је утврдио децентрализацију и парцелизацију економије.

И КРЕНУЛО ЈЕ ЛУДИЛО. Локална руководства, финансијски стручњаци, постављани по партијској и идеолошкој неменклатури, а не по стручности, као пуштени са ланца, насрнули су на централне и комерцијалне банке диљем Америке и Европе. У тренутку када се Југославија растајала са својим "вођом и учитељем" укупан спољни је већ достигао цифру од 21 милијарду долара. За само пет година обавезе према иностраним повериоцима повећане су четири пута.

Последице неконтролисаног задужења осетиле су се већ у 1979. години, када је спољнотрговински дефицит износио преко четири милијарде долара. Другим речима, до тада је за тај износ више увезено него извезено робе и услуга. Проблеми у снабдевању привреде сировинама и грађана животним намирницама (нафта, шећер, кафа, лекове, уље, детерџент) достигли су забрињавајуће размере.

Економско посртање Југославије поклапа се са променом стратешких интереса Запада, пре свега Америке. Њихове аналитичке и обавештајне службе располажу поузданим подацима да се Совјетски Савез, оптерећен трком у наоружању, налази пред колапсом. Процене су биле да ће се распасти до краја девете деценије прошлог века. То се уосталом и показало тачним. Такав однос снага битно мења и стратешки интерес према Југославији, који је заправо потпуно нестао. Сједињене Америчке Државе више нису имале било какву потребу за одржавањем СФРЈ.

Уз "галопирајући пораста задуживања" у иностранству, на неликвидност југословенске економије је посебно утицао раст цене нафте и камата за кредите у свету. На чело Савезног извршаног већа, у најкритичнојој 1982. години, долази Милка Планинц, која је пре тога десет година била на челу хрватске партије, у време када су се та република и њене велике банке задужиле са 40 одсто укупног југословенског дуга. На њу ће пасти терет одговрности да светској и домаћој јавности обелодани да Југославија не може више да отплаћује уредно своја задужења јер су сви страни кредитори, било централне или комерцијалне банке, као и међународне организације, зауставиле даље обнављање задуживања, обнављање нових кредита.

Фото: Матија Коковић, Предраг Митић, Стеван Крагујевић, Архив Југославије, музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, Архив Вечерњег листа, Архив породице Никезић, документација Новости и Борбе, Википедиа, РТС, Фејбук

УТИЦАЈ МОНЕТАРНОГ ФОНДА НА УСТАВНЕ ПРОМЕНЕ

И ТАДА НА СЦЕНУ ступа Међународни монетарни фонд који прихвата да Југославији одобри стендбај аражман, који је подразумевао и мировање отплата главница дуга приватним повериоцима и структурирање дугова на дужи рок.

Услов ММФ је био да Народна банка Југославије повећа девизне резерве за 250 милиона долара како би могла да сервисира камате у наредних годину дана док се не потпишу уговори и не стигну прве новчане транше фонда.

Овде је важно истаћи да је Народна банка од 73 тоне златних резерви, један део, од 35 тона, дала у међународни девезни фонд, као своје учешће и квоту у ММФ, јер је СФРЈ уједно и била један од његових оснивача. Други део од 21 тону је био упућен на адресу Централбанплац 2, Базел, Банке за међународно поравнање која је била нека врста Централне банке европских централних банака. Око 15 тона је било пласирано у депозит великих светских банака, у коматоносне пласмане, и доносило принос од 0,24 одсто у злату годишње.

Народна банка се нашла пред великим проблемом, никако није могла да обезбеди тих неопходних 250 милона долара како би се реализовао стандбај аражман. Имајући све ово у виду ММФ је као решење понудио да НБЈ заложи 21 тону злата које се налазило у Базелу. Међутим, до одобравања кредита ММФ дошло је до кашњења, а рок за скидање хипотеке са злата у Швајцарској се проближавао. У државном врху земље настала је паника. Месец дана пред доспеће обавеза према фонду, делегације СИВ, Министарства финансија и НБЈ су обилазиле све велике централне банке, не би ли измолиле кредит од 250 милиона и избегли да заложено злато преузме банка у Базелу.

Успут да напоменемо, ова количина драгоценог метала која се налазила у Базелу потиче од злата у полугама које је Привилегована народна банка Краљевине Србије стекла оснивањем, 2. јула 1884, као приватно акционарско друштво и које је унела у заједничку државу 1918. године.

Државни врх, суочен са чињеницом да не може да обезбеди кредитну линију од 250 милиона долара, пред само доспеће обавезе констатовао је да ће предратно злато, које је било у резервама Краљевине Србије и Краљевине Југославије, бити преузето.
Стицајем околности неколицина млађих референата у НБЈ, са тек неколико година стажа и једва тридесетак година живота, који су радили на девизном међународном тржишту, и имали добре комуникације са представницима великих европских комерцијалних банака, на бази дугорочног поверења, успели су да повуку краткорочне кредитне линије, у износу од 260 милиона на годину дана и НБЈ је вратила дуг и злато је сачувано.
Са ове временске дистанце је сасвим извесно да је ММФ одуговлачењем термина реализације стендбај аражмана, усложавајући процедуру потписивања уговора, покушао да присвоји југословенско злато. За комплетну финансијску међународну заједницу, посебно за ММФ је било шокантно изненађење када је кредит отплаћен и скинут залог са депонованих златних полуга. Имена млађих референата Народне банке који су извели овај подвиг су позната, али на њихов захтев овом приликом их нећемо помињати.
ДАНАС СЕ ЧЕСТО на тлу бивше СФРЈ прећуткује улога ММФ у инсистирању на променама уставног система као предуслова модерним реформама финансија и тржишта. Посебно се превиђају захтеви везани уз други стендбај аранжман да се укине апсурдан вето, укључујући право вета покрајина унутар Србије.

Историчар Миле Бјелајц скреће пажњу да су "дужничка клопка" и потоњи захтеви ММФ који су подразумевали неопходне уставне промене, посебно ускраћивање права вета које је парализовало Савезну владу, али и Србију, као предуслов привредне реформе - изазвали реакције локалних лидера. Косовски локални лидери, предоминантно Албанци, одупирали су се свакој врсти реформе. "Према томе, да ли су тога били свесни или не, западни банкари и дипломати, тражећи од Београда да проведе крупне либералне реформе, самим тим су позивали на укидање аутономије Косова како је била дефинисана Уставом из 1974. године, што је Запад сместа осудио као неприхватљиву српску агресију на 'Косоваре'."
Након више од две године натезања бранилаца и реформатора, али највише под притиском ММФ, Председништво ЦК СКЈ предложило је републикама и Савезној скупштини 21. јануара 1987. око 120 амандмана на Устав из 1974. Амандмани су предвиђали и већу јурисдикцију Србије над покрајинама. Но, то ће, за оне који се сећају, бити тек почетак драматичне завршнице.

Препоручујемо

Друштво

4 4

УСТАВ ИЗ 1974. ТРАСИРАО ПУТ У БАНКРОТ: Преговорима са ММФ и и дугорочни програм економске стабилизације

17. 11. 2022. у 22:10

Друштво

6 14

ЛАВИРИНТ ЛАЖИ И СИЛЕЏИЈСТВО СЛОВЕНАЧКОГ УЧИТЕЉА: Југославија у економском и политичком ћорсокаку

16. 11. 2022. у 22:30

Политика

0 11

БОЉШЕВИЦИ СУ ПРИМАЛИ НЕМАЧКЕ ПАРЕ: Откуд Радоје Јанковић у вихору Октобарске револуције

05. 11. 2022. у 18:11

Политика

1 5

СУРОВО НАСИЉЕ КАО СРЕДСТВО РЕВОЛУЦИЈЕ: Записи официра Јанковића о систему државног терора који је успостављен у совјетској Русији

04. 11. 2022. у 18:11

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације