ЕВРОПА НАСТАВИЛА ТИТОВУ ПОЛИТИКУ ПРЕМА СРБИМА: Заостајање највеће Ју-републике била табу тема до Меморандума САНУ

НЕ НАПАДАЈУ они Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије, рекао је сам Милошевић у свом познатом завршном обраћању народу, на одласку с власти октобра 2000. После тога су могли - ти "они" - да окриве Србију (и, наравно, Милошевића) за њихово нелегално и злочиначко бомбардовање Србије, за растурање Југославије, за грађанске ратове и сва зла на Балкану, па малтене и у Европи и свету.

Фото: Матија Коковић, Предраг Митић, Стеван Крагујевић, Архив Југославије, музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, Архив Вечерњег листа, Архив породице Никезић, документација Новости и Борбе, Википедиа, РТС, Фејбук

Власт која је дошла после Милошевића и која је подржала ту "кривицу", није имала право да се чуди ономе што је уследило: отцепљење Косова и његово признавање од стране Запада, растурање заједнице са Црном Гором, бесконачно одлагање пријема Србије у ЕУ, као, уосталом, и протеривање 250.000 Срба са Косова 1999. и 2004, које, иначе, нико од западних политичара и не спомиње и најзад, као крајњи израз политике којој су Срби, такви какви су, били прва препрека у потчињавању планете - предлог да се управо они прогласе, једини у историји, за геноцидан народ. Нисмо још увек довољно проникли у смисао тог предлога, задовољавајући се чињеницом да није прошао због вета Русије. А реч је о идеји изопштавања попут парија у Индији, односно о легитимизацији и легализацији нестанка, или тачније речено - уништења.

Та политика се ових дана суочава и судара са много већим и тежим препрекама ка свом глобалистичком циљу и сви су изгледи да неће успети у свом антицивилизацијском науму, као што, уосталом нису успели ни према Србима, али нас, упркос свему, не остављају на миру. И поред великих тешкоћа због учешћа у украјинском рату против Русије, као и због проблема са енергентима, инфлацијом и својим јавним мњењем, навалили су из петних жила да нас натерају да признамо Косово и уведемо санкције Русији. Увек је нешто због нечег другог, или, да би се урадило оно, мора најпре ово. Ако Србија призна Косово, тиме оправдава бомбардовање, прихвата непостојећу кривицу за све и свашта и отвара пут свом нестајању и као државе и као народа.

Фото: Матија Коковић, Предраг Митић, Стеван Крагујевић, Архив Југославије, музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, Архив Вечерњег листа, Архив породице Никезић, документација Новости и Борбе, Википедиа, РТС, Фејбук

НИЈЕ, МЕЂУТИМ, сва та испреплетена мрежа узрока и последица, па ни наш суноврат деведесетих година почео Милошевићевим "погрешним" доласком на власт, нити се зауставио његовим одласком. Да би се економски уназадила Србија, а то је тема овог историјског додатка, и истовремено омогућио распад Југославије, требало је донети Устав из 1974. и Закон о удруженом раду, Девизни закон и друга антицивилизацијска акта. А да би се то усвојило, требало је сменити Марка Никезића и читав тим најуспешнијих српских директора. Другим речима, или парафразирајући цитирану Милошевићеву опоруку, могло би се рећи нешто слично и за Никезића. Није он смењен због некаквог либерализма, па још и анархолиберализма, како се већ појмовно и квазитеоријски иживљавао Кардељ, нити су српски директори смењени због техноменаџерства, него се и једно и друго догодило због Србије и једног кратког периода њеног привредног успона почетком седамдесетих година, захваљујући управо том политичком руководству и тим директорима великих привредних система. А управо је то била "кривица" и стварни разлог те својеврсне "сече кнезова" у српској привреди и политици. После тога наступа фаза економског заостајања Србије и траје до самог распада или, тачније - разбијања Југославије.

Истину о томе обелоданио је Меморандум САНУ 1986. године, као што је и 8. седница ЦК СК Србије, годину дана касније, разобличила дугогодишње пасивно толерисање неподношљивог положаја српског народа на Косову и Метохији. И уместо да убедљиве и аргументоване истине буду разлог за подршку и нову политику осталих република да се те неправде и нелогичности почну озбиљно и конкретно исправљати, догодило се нешто сасвим супротно - Србија је оптужена и окривљена за разбијање Југославије. Меморандум САНУ је криминализован и означен, по већ устаљеном стереотипу, за великосрпски национализам, и то аутоматски и пре читања, још у фази кад је изнет, такорећи украден из Академије, пре него што је и усвојен у надлежним телима. И независно од тога како је тај текст доспео у јавност, као и да ли је усвојен или не, реч је о истинитом, отвореном и дубинском проницању у природу југословенске економске и политичке кризе и положају Србије и српског народа у њој.

Фото: Матија Коковић, Предраг Митић, Стеван Крагујевић, Архив Југославије, музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, Архив Вечерњег листа, Архив породице Никезић, документација Новости и Борбе, Википедиа, РТС, Фејбук

ПРИМЕНА ПРИНЦИПА "ДРЖ`ТЕ ЛОПОВА"

НЕШТО СЛИЧНО се догодило и са 8. седницом годину дана касније. Уместо да отворено суочавање српске владајуће партије са истином о дугогодишњем малтретирању и протеривању Срба са Космета буде повод за подршку и помоћ осталих република и њихових политичких структура у решавању тог проблема који дуго година оптерећује југословенски политички живот, истина изнета и усвојена на том скупу одмах је добила дежурну етикету "српског национализма". Штавише, почела је да се означава и као почетак растурања Југославије, иако је процес њеног разбијања, трасираног Уставом из 1974. и под налетом подивљалих сепаратизама, био већ увелико у току, такорећи у завршној фази.
Тако ће проистећи из те изокренуте логике антисрпске коалиције у Југославији да је заједничку државу "убила" истина и њено обелодањивање, уместо обрнуто - да је истина о томе да је Југославија "убијена" откривена прекасно и да су "убице" већ биле једном ногом на изласку из ње. За сваки случај, они који су већ увелико одмакли у својим сецесионизмима и рушењу Југославије, одмах су, по принципу "држ'те лопова", оптужили Србију за оно што су већ годинама радили и припремали.

По истом "принципу" по којем је народ који је једини бранио Југославију оптужен за њено рушење, жртве паравојних проусташких формација у Хрватској - Срби у Крајини - оптужени су за грађански рат у Хрватској, Срби у БиХ - жртве паравојних муслиманских формација оптужени за грађански рат у тој републици три године касније, да би се исти сценарио поновио и на Космету, где су албански терористи 1998. проглашњни за борце за слободу, а држава Србија за агресора на своју територију! И због те "агресије" је бомбардована од стране НАТО пакта. Треба ли додати оно што се подразумева - да је то агресорска, нелегална и злочиначка акција, али да колективни Запад и даље заступа став да је за то крива Србија. То указује на једну очигледну методолошку аналогију: однос према Србима од стране политичког Запада после деведесетих година - да су одмах, штавише унапред и без изузетка означавани кривцима за све што се догађало на простору бивше Југославије - само је наставак истог таквог односа Титове власти према Србима у целом послератном периоду. Дежурна оптужба за великосрпски национализам, и то аутоматска и априорна, третирана је не само као највећа, него готово и једина опасност по заједничку државу.
О СРПСКОМ НАЦИОНАЛНОМ и политичком јединству, макар и само културном, није се смело ни сањати. Економско заостајање Србије такође је била табу тема све до појаве Меморандума САНУ. Не би се могло рећи да се то није знало и није видело.

Фото: Матија Коковић, Предраг Митић, Стеван Крагујевић, Архив Југославије, музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, Архив Вечерњег листа, Архив породице Никезић, документација Новости и Борбе, Википедиа, РТС, Фејбук

Српски политичари, међу којима Бора Јовић, Слободан Милошевић, Душан Чкребић и други, на челу са Иваном Стамболићем, јасно су уочавали тај проблем већ од краја седамдесетих и почетком осамдесетих година, али та једноставна и неспорна истина није смела тако да се назове, да не би, како је говорио Стамболић била "храна" српском национализму. Зато је морало да се иде изокола и описно, као "по јајима", до непрепознатљивости. Чак је и један уредник смењен због те "политички некоректне" формулације. Милошевић и Јовић су се смелије ослобађали тих наметнутих страхова и комплекса од којих су боловали ранији српски политичари, док је Иван Стамболић, иако је тај и друге проблеме видео исто или слично, био у некој врсти веће династичке сенке.

Ствари су се изродиле у неку врсту великог политичког раскола на 8. седници ЦК СКС, али са ове дистанце се јасно види да се не би, што се тиче односа Европе према Србији, ништа битно променило и да је он којим случајем победио. Био би сатанизован исто или слично као Милошевић, у Хрватској би био грађански рат због судбине и положаја тамошњих Срба, као и у Босни уосталом, затим свакако би се догодило отцепљење Космета уз оружану побуну Албанаца итд. Једино би се можда остварио још један западни сан - грађански рат у самој Србији.

Препоручујемо

Друштво

4 4

УСТАВ ИЗ 1974. ТРАСИРАО ПУТ У БАНКРОТ: Преговорима са ММФ и и дугорочни програм економске стабилизације

17. 11. 2022. у 22:10

Друштво

6 14

ЛАВИРИНТ ЛАЖИ И СИЛЕЏИЈСТВО СЛОВЕНАЧКОГ УЧИТЕЉА: Југославија у економском и политичком ћорсокаку

16. 11. 2022. у 22:30

Политика

0 11

БОЉШЕВИЦИ СУ ПРИМАЛИ НЕМАЧКЕ ПАРЕ: Откуд Радоје Јанковић у вихору Октобарске револуције

05. 11. 2022. у 18:11

Политика

1 5

СУРОВО НАСИЉЕ КАО СРЕДСТВО РЕВОЛУЦИЈЕ: Записи официра Јанковића о систему државног терора који је успостављен у совјетској Русији

04. 11. 2022. у 18:11

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације