НАРОД ЈЕ ПАДАО НА КОЛЕНА: Југославија, Србија и Београд се опраштају од свог краља

ПУЦЊИМА бугарског атентатора неповратно је срушено крхко раздобље европског мира.

Насловна страна „Политике“ после сахране убијеног краља, Фото Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација „Новости“ и „Борбе“, "Википедија" и "Фејсбук"

Били су то први пуцњи новог светског рата... Версајска Европа била је на издисају. Стари савези нису више ништа значили. Почело је укрцавање у воз у којем није било места за мале државе. Цела Европа, зарад лажног мира, желела је да што пре преда забораву атентат на југословенског краља. Као неком невидљивом руком била је избрисана политичка позадина заметка тероризма на мапи 20. века.

Очито је требало уклонити тог "јаког човека са Балкана", растрзаног између привржености Паризу и прагматичне везаности за Берлин. Његов политички тестамент, прерастање Мале Антанте, из војног савеза у економску и друштвену заједницу, и дубоко заорану бразду за стварање Балканског савеза постао је оптерећење за Европу, за Европу која је наследила дарове својих предака који су предодредили ту чудну путању, која се кретала од вешто протканих излива пажње и романтичног чара, до обесног и беспоштедног и осветничког разрачунавања са сваким ко им стоји на путу.

Први сусрет Драже Михаиловића и Момчила Ђујућа, Фото Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација „Новости“ и „Борбе“, "Википедија" и "Фејсбук"

Двадесет сати после смртоносних хитаца бугарског терористе, 10. октобра, у згради марсељске префектуре, беживотно тело југословенског владара положено је у ковчег.

Присутни су били краљица Марија и официри краљеве гарде. Ковчег је, потом, пренесен у Стару марсељску луку. Пратио га је мањи одред војника пешадије и одред коњице. Иза погребних кола ишао је аутомобил са краљицом Маријом и председником Француске, Лебреном. Када је на Белгијском кеју пристао разарач "Дубровник", југословенски официри су уз југословенску химну, унели ковчег на палубу брода. Разарач је потом испловио из луке праћен бродовима француске Средоземне флоте: иза је крстарица "Колбер", лево крстарица "Данкан" а сасвим позади торпиљер "Жефро".

У овом поретку француски бродови су пратили "Дубровник" све до његовог пристајања у луку Сплит. На делу сплитске риве, која је носила назив "Обала мајора Стојана", по првом српском официру који је ушао у Сплит и предухитрио Италијане 1918. године, подигнута је велика платформа на којој је био изложен ковчег са посмртним остацима краља Александра. Опело је држао владика далматински Иринеј Ђорђевић са 80 свештеника. Становници овог дела Далмације масовно су долазили да одају последњу пошту свом суверену.

Када је воз кренуо за Београд владика Иринеј је одредио свештеника Момчила Ђујића и једног монаха из манастира Светог архангела, односно из манастира Крка, како га народ зове, да буду у пратњи. Сведочење Момчила Ђујића, четничког команданта из Другог светског рата, на ове дане, забележио је крајем лета 1990. године историчар Вељко Ђурић Мишина. "У плану реда вожње било је предвиђено да се стаје на свим већим станицама и задржава десет или двадесет минута, зависно од тога колико народа има. Пред улазак у Далматинско Косово, позвао ме је "командујући спроводник воза" официр средњег раста, са необичним округлим цвикерима, иначе потпуковник по чину. Био је то мој први сусрет са мојим будућим командантом и командантом Југословенске војске у отаџбини, Драгославом Дражом Михаиловићем.

Њега је занимало колико овде има Срба. Рекао сам му да моја парохија има осамнаест села и само три хрватске породице. У Далматинском Косову дочекала нас је маса народа. Било је сигурно више од десет хиљада људи. Командант воза одлучио је да се овде стоји пола сата. Кренули смо даље према Книну. Тамо је било више од педесет хиљада људи...

Следећа станица била су Плитвичка језера. Није било мање од тридесет хиљада, и Срба и Хрвата. Ту се један високи Личанин, са дугачким брцима, огромна људескара, опраштао се од краља Александра. На крају беседе опсовао је мајку Хрватима и рекао:

"Шта ћете ви овде? Ви сте га убили!". И дошло је до туче између Срба и Хрвата. Командант воза се мало колебао, онда је војницима наредио да уђу у воз и кренули смо ка Загребу."

Од Сплита воз је ишао до Загреба. Краљево тело је било изложено у Загребу двадесет и четири часа јер краљ није правио разлике мећу својим поданицима. Преко две стотине хиљада људи, у мимоходу, одало му је последњу пошту.

* * * * * * * * *

ХИЉАДЕ ЖЕНА ПО СЕЛИМА ПОВЕЗАЛЕ СУ ЦРНЕ МАРАМЕ

КРАЉЕВИ ПОСМРТНИ остаци су стигли у Београд, 17. октобра. На Железничкој станици су сви званичници: кнез Павле, председник владе Узуновић, патријарх српски Варнава, градоначелник Београда Нешић, намесници сенатор др Раденко Станковић, бан Савске бановине Иво Перовић... Иза њих је био двоструки шпалир постројене гарде, сокола и патриотских удружења... Тротоаре око Железничке станице, трг и околне улице испунило је више од сто хиљда Београђана.

Проглашена је шестомесечна државна жалост: од 9. октобра до 9. априла следеће године, од тога 40 дана дубоке жалости. Сахрана краља Александра била је најзначајнији политички догађај тог времена. Био је у епицентру интересовања не само европске, већ и америчке јавности. На дан сахране, 18. октобра, страни извештачи су писали да је "безбедност била тако савршено организована да сам без муке могао стићи на места која су била одређена за праћење сахране". На Теразијама, уздиже се шума застава; ту су хорови који ће чим буде започела молитва у Саборној цркви, запевати тужне песме. Један крупан Црногорац у народној ношњи, с пиштољем за појасом, у широким панталонама плаве боје, горко плаче. Затворени аутомобили изасланика и дипломатског кора брзо промичу према Саборној цркви: кнез Павле, енглески принц, војвода од Кента Ђорђе, венчани кум краља Александра, председник Француске Лебрен, бугарски принц Кирил, румунски краљ Карол и принц Никола, бугарски принц Никола, италијански принц Дука од Сполета... Немачку је заступао рајсхмаршал Херман Геринг, онај исти који је дао налог да се у Марсељу пуца, положио венац са посветом: "Своме негдашње херојском противнику у болној погружености немачка војска".

Креће поворка. Чују се узвици: Живео краљ! Пролазе краљица и краљ Петар. Звона снажно одјекују. Сиво небо парају авиони у ниском лету. Напред је крст и кољиво које носе питомци војних школа обучени у тамноплаве шињеле закопчане до грла, затим командант погребне поворке на коњу, а за њим јединице војске: најпре југословенске, затим савезничке, па потом војници пријатељских земаља.

Београдска младеж се опрашта од свог краља , Фото Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација „Новости“ и „Борбе“, "Википедија" и "Фејсбук"

ТУ СУ И ЉУДИ ИЗ НАРОДА, дошли у јединој одећи коју имају, носиоци највишег српског одликовања Карађорђеве звезде! Два официра краљеве гарде воде краљевог коња. Двадесет и једно оклопно возило украшено црнином, преносе петнаест хиљада венаца. Хорови у поворци прихватају тужне песме хорова који се налазе на ивичњацима улица.

Оркестар Цигана, у црним капутима, гологлави, с виолинама у рукама, и саксофонима који осећајно свирају погребни марш. Наилази православно свештенство, у позлаћеној одежди, с камилавкама на глави.

"Заставе се обарају, народ пада на колена: на лафету који вуку официри и војници краљеве гарде пролази ковчег војника. А онда, краљица с великом лентом која се види под црним велом, уз њу млади краљ. Краљ дечак, с пером на соколској капи, гледа право у заставе, у војнике."

Поворка улази у воз до Младеновца. А даље до задужбине Карађорђевића на Опленцу, аутомобилима. У Младеновцу, сељаци солунци, стари ратници, спустили су ковчег из воза.

Пут је с обе стране начичкан народом у народној ношњи. Како наилази колона тако народ пада на колена. Цео пут је засут цвећем. Данима га нико неће подизати.

Изнад цркве на Опленцу која се уздиже над валовитом Шумадијом, надлећу авиони. Затим звоне звона. Тиска се 50.000 људи, углавном сељака, на малом, збијеном простору. Никада до тада није забележено да су масе тако спонтано и искрено исказивале свој бол. Хиљаде жена по селима повезале су црне мараме. Они исти сељаци, солунци, уносе краљев ковчег у маузолеј који је он завршио испуњавајући аманет оца Петра Првог Карађорђевића.

Александрова изричита жеља била је да црква на Опленцу буде синтеза српске средњовековне уметности. Унутрашњи део цркве је од белог мермера покривен фрескама, мозаицима, и репродукцијама фресака из старих српских манастира. После опела, краљево тело је спуштено у крипту.

Препоручујемо

Друштво

4 11

КАКО ЈЕ ХРВАТСКИ ЛОВ НА СРБЕ ПОСТАО СВЕТСКИ БРЕНД: Геноцид на Србима некада и сад - И после Јасеновца Јасеновац

25. 02. 2023. у 18:05

Друштво

1 4

ИСТРЕБЉЕЊЕ СРБА ОД КОЛЕВКЕ ДО СТОЛЕТНИХ СТАРИЦА: Ко је створио фабрику смрти на Сави - фашисти или Хрвати

24. 02. 2023. у 16:55

Друштво

1 8

КО КРИЈЕ КАРТОТЕКУ НЕСТАЛИХ СРБА У НДХ: Кости јасеновачких мученика су на 210 квадратних километара

23. 02. 2023. у 17:44

Друштво

1 6

ПРИКРИВАЊЕ СТВАРНИХ РАЗМЕРА ЗЛОЧИНА: Успомене сестре ДР Виде Бродар - Извештај антрополога о ископавању гробница у Јасеновцу и Градини

22. 02. 2023. у 19:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације